Odbojkaška javnost, i to evropska i svetska, iz dana u dan, pa tako već mesecima, a oni se pretvaraju u godine, sva više priča o Slobodanu Kovaču. Neko ko najozbiljnije preti sam sebi, odnosno da kao trener nadmaši uspehe koje je imao dok je bio igrač, još nije otišao u neku sredinu, a da nije osvojio neki trofej ili bar ostavio dubok trag i ekipu koja je vrlo brzo po njegovom odlasku osvajala iste. Pre par dana, podigao je i onaj najvredniji, za sada, namenjen osvajaču Čelendž kupa. U vitrine Belogorja stiglo je ono što je nedostajalo, a Kovač je, pored mnogo čestitki koje su stigle na razne načine, dobio još jednu satisfakciju za ono što i na koji način radi.
– Jeste, to mi je nejveći uspeh u klupskoj konkurenciji i stvarno sam prezadovoljan. Dobili smo u finalu veliki tim Monce, napravili veliki uspeh iako nije bilo ni malo lako. Najpre zbog izuzetno napornog Prvenstva Rusije, gde se mnogo putuje, gde ima sijaset dobrih ekipa i nema mogućnosti za kalkulisanja. I pored toga, putovanja po Evropi da se igra Čelendž kup. Sa druge strane, ekipa nije onakva kakvu sam očekivao kada sam dolazio. Otišao je Muzerski, nije došao Kubanac Sančez, ali smo velikim radom napravili uspeh. Imamo kvalitet i mislim da do kraja sezone treba da pokažemo još mnogo toga.
Podsećanja radi, Slobodan Kovač je sa Radničkim iz Kragujevca osvojio dve titule u Srbiji, potom Peruđu sa pretposlednjeg mesta A2 lige doveo do tri finala u najjačoj konkurenciji, Halkbanka zahvaljujući njemu ima dve titule i Kup, a Belogorje Čelendž Kup. Kao selektor Irana je bio prvak Azije, a sa Slovencima je osvojio Drugu diviziju Svetske lige 2017. Kako bi ocenio svoj sistem rada?
– Dosta sam agresivan trener, nekome se to sviđa, a nekom opet i ne. Razumem i jedne i druge. Sa ljudima sa kojim sarađujem se tokom sezone i svađam i mirim, i volim i mrzim, i “ljubim i ne ljubim”… Postoje razne situacije, a sve u cilju da napravim pravi balans, da igrači igraju najbolje što mogu. Nekome smeta što sastanak pred utakmicu nekad traje duže, što im dajem mnogo informacija, ali mora da se razmišlja. Bilo je slučajeva da su mnogi kojima u početku nije odgovarao moj način rada, na kraju došli i rekli mi da su tu sezonu igrali najbolje u životu. To je nešto što govori da moj rad ima smisla. U krajnjem slučaju, rezultati su vidljivi, pa onda zašto menjati bilo šta.
S obzirom da su svi trofeji i dobre igre stigli vrlo brzo po dolasku u neki klub ili reprezentaciju, postavlja se pitanje kako za tako kratko vreme dođeš na iste “talasne dužine” sa igračima?
– Danas se u sportu, kao i u životu uostalom, sve dešava velikom brzinom, pa niko nema vremena da čeka da ekipa “proigra”. Nema više onog da se pravi tim, a da rezultati dođu za godinu, dve ili tri. Zato moram da se prilagodim situaciji, za kratko vreme treba napraviti dobar rezultat. Imao sam i sreće da radim sa u dobrim klubovima i reprezentacijama. Ponavljam, napravio sam dobar sistem, igrači mi veruju, trudim se da sa svakim izgradim odnos na terenu i van njega.
Još jedna stvar je vrlo interesantna, i na žalost prilično retka u poslednje vreme.. Radeći u svim klubovima i reprezentacijama do sada, Slobodan Kovač je uvek imao nekolicinu naših ljudi pored sebe, što članova stručnog štaba, što igrača.
– Mislim da je to sasvim normalno. Uvek imam na koga da se oslonim, da verujem da će se posao odraditi dobro i kada ja nisam tu. Naravno da prvo gledaš da to budu ljudi iz tvoje zemlje, koje dugo poznaješ. A dešavalo se da budem sa reprezentacijom kad počnu pripreme u klubu. Tada na scenu stupaju neki od njih Slobodan Prakljačić, Dejan Vulićević, Milan Simojlović, Dragan Svetozarević, profesor Radivoje Radaković, pa iako nije iz Srbije, smatramo ga kao da jeste i uz mene je još iz igračkih dana, Italijan Karlo Sati… Svi su kvalitetni i poznaju moj stil rada. A igrači… Pa naši igrači su najbolji na svetu. Bilo mi je jako drago da sarađujem sa Goranom Vujevićem, Ivanom Miljkovićem, Aleksandrom Atanasijevićem, Markom Podraščaninom, Mihajlom Mitićem, Konstantinom Čupkovićem, a sa Nemanjom Petrićem sam i dan danas u istom klubu. Sve su to sjajni ljudi.
Šta generalno misliš o srpskoj odbojci?
– To govore rezultati reprezentacije, a i inostranih klubova u kojima naši igrači igraju glavne uloge. A oni su odlični. Postoji i perspektiva, iako se mnogi ne slažu sa tim. Tačno je, jedna mlađa selekcija ne može već par godina da izbori plasman na veliko takmičenje, ali ako se setimo i ranije generacije, izuzimajući oni koja je sa Atanasijevićem, Jovovićem, Kovačevićem i ostalima, postala svetski prvek u kadetskoj konkurenciji, takođe nisu igrale veliku ulogu, ali su se iz njih stvarali veliki igrači. Treba brinuti možda o broju dece koja igraju odbojku, da se on poveća, pa da i iz kvantiteta izađe kvalitet, ali što se tiče perspektive, mislim da je imamo.
Postoji ipak nešto što Slobodanu Kovaču smeta…
– Nervira me što nas malo cene, što skoro da treba da vučemo nekog za uši da bi se setili naših igrača. Najvežiji primer… Trojica naših igrača su u najboljoj postavi ligaškog dela šampionata Italije, Lisinac, Atanasijević i Podraščanin, mada sam siguran da je bilo mesta i za Kovačevića. I onda u naslovu apostrofirani Kubanci, kojih je dvojica, i ni jedan ne igra za svoju zemlju. Čini mi se da nas stavljaju po strani, a naši su svuda nosioci igre.
Ko su ljudi od kojih si učio odbojku, odnosno ko je najzaslužniji za tvoje trenerske uspehe?
– Od svakog sam gledao da naučim nešto. Kada sam počinjao da igram, radio sam sa sada pokojnim profesorom Dragom Tomićem, koji je bio odbojkaški vizionar, išao je ispred vremena. Relativno skoro sam našao neke njegove podatke, kada je još od pre tridesetak godina govorio da će se jednog dana servirati duž cele osnovne linije. Takođe profesor Predrag Nemec, pa Rade Veličković. Možda su oni samo bili zaslužni što sam toliko zavoleo odbojku da sam posle igračke karijere nastavio sa trenerskom. Ima nešto bitno, a to je da sam sve stvari koje mi se nisu svidele kada sam bio igrač, gledao da promenim sada kada sam trener.
Iako je uspeh “zajednički imenitelj”, šta je to što se ipak razlikuje u zemljama u kojima si radio?
– Za Radnički me vezuju prvi trenerski koraci i pvi uspesi. U Italiji sam recimo bio, što se kaže, na svom. Poznavao sam jezik, mentalitet ljudi pošto sam dugo tamo igrao. U Iranu mi je upravo to bio problem, jezik, a imali smo sjajan tim. Naravno, sećaću se i biznis klase aviona i VIP salona na aerodromima kad smo obilazili svet. Slovenija je bila interesantna jer sam u početku u toj selekciji video moju generaciju, kada smo počinjali pohod na kasnije velike uspehe, tamo nekih 90 – tih godina. Međutim, sve je poremetila ta Svetska liga, gde smo osvojili B diviziju i kada je trealo da igramo nardne godine u najkvalitetnijoj. Umesto da nas uvrste u Ligu nacija, bilo je nešto kao “puj pike ne važi”. To je donelo veliko razočaranje kod svih, posle je splaslo i interesovanje igrača. U Turskoj sam preuzeo tim koji je bio osmi, a nekoliko dana kasnije smo igrali finale Kupa. Rusija je posebna priča…
Ostaješ u Belogorju?
– Ne
Posle dužeg vremena, imaćeš slobodno leto. Da li znaš šta ćeš sa tolikim slobodnim vremenom?
– Mogao sam opet da nemam, ali sam se opredelio da imam. Snaći ću se nekako. Radiću ono što volim i što nisam poslednjih godina. Prvo, provešću mnogo vremena sa porodicom i prijateljima. Ići ću na pecanje, naravno. A i moram da proverim šta je za ovih godinu dana naučio moj sin, pa da poradimo na usavršavanju njegove igre. Mislim da će ovo leto za njega biti naporno – uz osmeh je zaključio Slobodan Kovač.
Sudeći po onom kratkom “Ne”, vezanom za ostanak u Belgorodu – “lov može da počne”. Ima mnogo onih koji bi žarko želeli da vide Slobodana Kovača upravo pored klupe svog tima. Svi imaju bar desetak “razloga” (Bobinih osvojenih trofeja) za tako nešto.
U moje vreme
U odbojci je nekoliko primera da su dobri i trofejni odbojkaši kasnije postali odlični stručnjaci. Da li si bio bolji igrač ili si sada trener?
– Recimo da težim ka tome da jednog dana kao trener dostignem igračke uspehe i da mi to za sada dobro ide. Kada smo pomenuli već igračko vreme, moram da se prisetim da smo svi mi, cela ona generacija, kretali od nule. Skoro svi smo igrali u Italiji, gde je bila ubedljivo najjača odbojkaška liga i gde je u klubovima moglo da igra samo po dva stranca. Pored svih Kubanaca, Rusa, Amerikanaca, Brazilaca, Holanđana, Italijani su birali nas. To je jedna od stvari na koje smo, verujem, svi ponosni.
Idealan tim
Kada bi mogao sam sebi da izabereš ekipu, odnosno da na raspolaganju imaš sve igrače, koga bi uzeo u svoj tim?
– Mnogo je onih sa kojima bih voleo da radim, a i ponovo da radim. Recimo da bi u tom timu uvek bilo mesta za Marka Podraščanina, Aleksandra Atanasijevića, Srećka Lisinca, Uroša Kovačevića, za koga kažu da je specifičan, a ja sam sa takvima uvek voleo da radim. Naravno, bez Nemanje Petrića ne može, pa Vilfredo Leon, Lusiano De Čeko. Od mlađih Davide Kovač i Aleksa Batak.
Nesuđeni slektor Rusije
Nedavno su Rusi izabrali novog selektora, Finca Tomasa Samelvua. Do poslednjeg dana “u igri” je bio i Slobodan Kovač.
– Kažu da je preudilo to što je duže vreme tamo, što ima ruski pasoš i što zna bolje
jezik. Za mene je i sama činjenica da sam bio u konkurenciji velika satisfakcija, a ako su pomenuti razlozi stvarno bili presudni, onda je ona još veća.
Photo: Yury Bograd
Bravo za intervju, bravo za Bobu.
Bravo komsija, cekamo te na jezeru !!!
Ovo je tek pocetak. Samo napred majstore!
Zasluzio si sve sto ti se desava i jako mi je drago zbog toga
Dobar si covek, a do ro se dobrim vraca
Blago Daciju, celo leto rada sa takvim trenerom. Bas mu zavidim
Sta je sledece, idemooooooo…