Intervjui

VIKEND INTERVJU – UROŠ KOVAČEVIĆ: KAKO SAM POSTAO “DOBAR DEČKO”

Za njega neko voli da kaže – ili ga voliš ili ga ne voliš, ali ravnodušan ne možeš da ostaneš. Srećom, naš je i volimo ga. Govoreći o njemu kao o jednom od omiljenih igrača koje je trenirao, Igor Kolaković je nedavno u intervjuu rekao između ostalog i ovo:

– On je bio divan dečak, ali je za njegove godine brzo rastao. Kao zreliji i fizički i igrački nego što su to godine govorile, bio je u nekom neskladu. Nešto kasnije sam ga poveo sa sobom u ACH Volej, tada je imao 16 godina. Nije bilo tada teško shvatiti da će biti veliki igrač. Izgradili smo sjajan odnos koji traje, a on je od jednog lenjog, a talentovanog dečaka, izrastao u sjajnog igrača. Oduševio me je kada sam jednom video da je na pripreme stigao fit, bez imalo viška kolograma i kada mi je rekao da se zainteresovao kako da ih skine, da je angažovao stručnjake, nutricioniste…

Da, Uroš Kovačević. Neko ko je vrlo mlad naterao odbojkaške stručnjake da svoj pogled često “bace” u njegovom pravcu, igrač koji po mišljenju nekih od njih o odbojci zna sve. Deluje kao da mu je odbojka način zabave, a ne posao. U početku i jeste bilo tako, jer je išao u osnovnu školu, a igrao najjaču ligu u Srbiji, što nije bilo ni malo lako, za neke nezamislivo, ali je svoju šansu iskoristio na najbolji način. Tih dana kao da je i definitivno počela jedna, u najmanju ruku, zanimljiva karijera, koja je vremenom postala uspešna, sa tendencijom da do njenog kraja, koji se ne nazire, postane i izuzetno blistava.

Da li se sećaš tih vremena kada si pre i posle obaveza u školi, trenirao sa najboljim timom Ribnice i igrao Super ligu Srbije?

– Naravno, ali samo onog dela koji se tiče odbojke. Mislim da je to malo i logično, jer igrati odbojku, doduše samo plej – aut, ali sa 14 godina, bilo je nešto o čemu nisam mogao ni da sanjam, a upravo mi se to dešavalo. Trener je bio Dragan Đorđević, ubacio me “u vatru”odigrao sam nekoliko utakmica, bio oduševljen. Zato se i sećam samo tih odbojkaških, ali ne i školskih dana.

Da li ima neko ko je pre svih shvatio da ćeš jednog dana biti veliki igrač?

– Da, Dušan Bošković. On je prvi znao da će od mene jednog dana biti nešto i znam da je svima pričao kako ima jedan mali koji će biti vrhunski igrač. Drago mi je što nije pogrešio.

Ko je bolji igrač, ti ili tvoj brat Nikola?

– Hmm, pa sad… Nikola, ipak je on stariji. A i bio mi je idol, stalno sam gledao kako on igra i pokušavao da ga kopiram kao klinac.

Da li znaš da je u prvo vreme tvog boravka u reprezentaciji, upravo Nikola bio “zadužen” za tebe van terena?

Serbia's brothers Nikola Kovacevic (right) and 	Uros	Kovacevic– Znam za to. U vreme kada me je Igor Kolaković pozvao u seniorsku reprezentaciju, mnogi su pričali kako sam nemiran, kako ne volim da treniram, kako sam neradnik i slične stvari. Naravno da je morao tako da odreaguje, ali verujem da se brzo uverio da su to izmišljotine. Voleo bih da neko pita sve moje trenere, siguran sam da niko ne bi rekao da sam neradnik. A u to vreme sam bio najmlađi u reprezentaciji i to Nikolino “čuvanje” mi je u neku ruku i dobro došlo.

U nedavnom razgovoru, Igor Kolaković reče kako mu je drago da si se promenio i prevazišao neke stvari, čak promenio i način ishrane. Kako ti gledaš na to?

– Tek kada sam sa njim otišao u Sloveniju, shvatio sam neke stvari koje se tiču profesionalizma, da mi je odbojka posao kojim se bavim, a da je moje telo “mašina” koja pravi pare. Još pre desetak godina sam igrao za tri reprezentacije, kadetsku, juniorsku i seniorsku bilo je tu mnogo napora. Moje telo ne može da izdrži taj ritam godinama. Počeo sam da se povređujem usled premora. A onda mi je sportski direktor Trentina rekao kako poznaje doktora koji je savetovao i Lea Mesija. Stupio sam u kontakt sa njim, dao mi je par saveta oko ishrane i – eto. Sada je sve drugačije.

Kako si preživeo finale kadetskog prvenstva sveta u Jesolu od momenta kada si se povredio?

– Uvek se rado sećam te utakmice. Postali smo prvaci sveta, pobedili u finalu Irance od kojih smo izgubili tri prijeteljske utakmie sve po 4:0 i meč u grupi na pomenutom Svetskom prvenstvu sa 3:0. I onda dođe finale gde ih pobedimo posle pet setova, gde je mene u jednom momentu tako zaboleo vrat da nisam mogao da pomerim glavu. Sećam se da je fizioterapeut Daba Lazarević pokušao sve kako bi me osposobio, ali nije bilo šanse. Vratio sam se samo u dvoranu da odgledam meč do kraja. Naježim se sada kad se setim, ostvarili smo nešto o čemu nismo ni sanjali, postigli u tom momentu uspeh koji niko u našoj odbojci nije uspeo. Plakali smo od sreće, bilo je to nešto neverovatno za nas koji smo još bili klinci.

Kako je bilo kada si 2011. osvojio medalje u tri konkurencije, kadetskoj, juniorskoj i seniorskoj?

– Te godine ih je ukupno bilo osam. Sa kadetima sam postao najbolji u Evropi i na svetu, sa juniorima treći na Svetskom prvenstvu, a sa seniorima osvojio zlato na onom dominantnom Evropskom šampionatu u Beču. Sa ACH Volejom sam “pride” osvojio Kup i prvenstvo Slovenije, bile su tu i Balkanijade…

Kolika je bila razlika trenirati sa svojom generacojom, sa generacijom starijom par godina i najboljom srpskom selekcijom skoro u isto vreme?

Uros pad– Kada je odbojka u pitanju, ništa mi nije teško. Nikad se recimo nisam ponašao nadmeno prema svojoj generaciji kada bih se vratio sa priprema seniorskog tima. Naprotiv, oni su bili moje društvo, sa njima sam odrastao. A seniorska reprezentacija je u to vreme bila šlag na jednu sjajnu tortu, treniranje sa recimo Ivanom Miljkovićem, za koga nikad nisam mislio da ću ga “zakačiti” u istom timu. Gledao sam ga kao jako mali kad je osvojio poslednji poen u Sidneju, a onda na treningu sa njim zajedno. Impresivno. Učio sam od svakog od njih, a oni su me voleli i “pazili”. To je neprocenjivo iskustvo.

Nekoliko vas je kasnije ušlo u seniorsku reprezentaciju, ali vas često i dalje oslovljavaju sa “generacija zlatnih kadeta”. Šta je potrebno da bi postali i “zlatni seniori”?

– Nije da nismo imali zlata posle toga, ali je moglo svakako više. Nismo više toliko mladi, sad smo već u zrelim igračkim godinama, imamo po 26 – 27, sve smo bolji i iskusniji, i bilo bi lepo kada bi se vratili na one stare, zlatne staze.

Da li se sećaš debija u dvorani “Pionir”, kada si ušao na teren zamenivši svog brata, protiv koga je to bilo i kakav je bio osećaj?

– Kako da ne, protiv Kine. Sad sam se setio, stvarno sam ušao umesto Nikole. Bilo je to ostvarenje klinačkih snova. Priželjkivao tako nešto jesam, ali da će se desiti tako brzo, to nisam mogao da pretpostavim. A pored mene sve igrači kojima sam se oduvek divio, Vlado Petković, Dragan Stanković, Marko Podraščanin, Miloš Nikić, Marko Samardžić, Bojan Janić, pa neverovatni Ivan Miljković. I moj brat Nikola. Kada smo nas dvojica bili zajedno na terenu, to su mi bili nekako najlepši momenti.

Kada si kao vrlo mlad otišao u pominjani ACH Volej, sigurno si imao i neke unosnije ponude drugih klubova. Zašto si se odlučio baš za tu?

– Bilo je ponuda od tada vodećih klubova u Srbiji, Radničkog, Vojvodine, Crvene zvezde, Partizana… Ugovor mi je nudila i Pjaćenca, ali su odmah rekli kako bi, kao mlad, trenirao sa mlađim kategorijama, a to mene nije baš nešto zanimalo. Onda je došao Igor Kolaković i predložio ACH Volej. Naravno, moj Nikola je bio neka vrsta savetnika. Prihvatio sam i napravio potez koji je bio prekretnica u mojoj karijeri. Nešto kasnije sam se uverio da je to bio pravi potez, a Igor Kolaković najbolji trener i čovek koji je mojoj karijeri doprineo neverovatno mnogo.

Da li se “žuljana” lopta uči ili je to nešto što je urođeno?

Uros balet– Ne mogu sa sigurnošću da kažem. Ima i jednog i drugog. Svakako da je na prvom mestu osećaj, ali taj osećaj radom treba u u neku ruku “održavati”. Mnogi treneri ne vole kada se često “žulja”, ja lično obožavam da na taj način osvojim poen. Što bih trošio snagu i udarao jako loptu, kad mogu i ovako da osvojim poen.

Šta te je zbližilo sa Ervinom Ngapetom i Brunom Rezendeom i da li se viđate svakog leta?

Uros i Ervin– Pre svega odbojka, igrali smo zajedno u Modeni, ksanije i druženje van terena. Nekako smo se “skapirali” vrlo brzo. Sada, kada ne igramo u istom timu, gledamo da se nađemo bar na nekoliko dana posle sezone. Prošle i pretprošle smo tako bili u Francuskoj, na Ervinovim terenima na pesku. Igrali smo “tri na tri”, ali pošto prve godnije nismo baš sjajno prošli, druge smo samo gledali. Uvek se sjajno zabavimo, to je zagarantovano.

Da li ima neko ko nije mogao da izdrži tvoj temperament?

Uros temperament– Sigurno da jeste, ali mi niko to nikad nije rekao. Znači verovatno da im ne smeta toliko. Nekome “bodem oči” sigurno, kao što to nekad i meni smeta kod drugih, ali u javnosti se takve stvari ne iznose.

Da li si se ovog leta možda po prvi put uželeo odbojke?

– Godinama sam bio u “začaranom krugu”, kada se smenjuju obaveze u klubu sa onim reprezentativnim. Sada sam uspeo da se odmorim, da regenerišem telo, da oporavim kolena, rame, leđa… I uželeo sam se utakmica, nedostaju mi, tako da jedva čekam da posle pripremnog, krene i taj period uigravanja.

Kada si na odmoru, da li nekad uzmeš odbojkašku loptu u ruke, makar i na plaži sa društvom?

Uros knjigaNe. Ako sam na odmoru onda odmaram od odbojke. Najviše volim da sednem u neki kafić i uživam. A odbojka posle, kad prođe odmor.

Da li neki igrač poseduje neki kvalitet koji ti nemaš, a koji bi voleo da imaš?

– Naravno. Ima ih dosta, ali evo dvojice koji su mi prvi pali na pamet. Jedan je Ivan Todorović, a drugi moj brat Nikola. Gledao sam ih kao mali, pokušavao da “skinem” neke poteze koje imaju oni. Recimo, Ivan je sjajan igrač u polju, a Nikola ima taj urođen skok koji ma koliko želeo, nikada neću imati.

Koliko će ovo leto biti naporno, a koliko uspešno?

– Naporno već jeste, za one momke koji su igrali Ligu nacija, bili na tri kontinenta, putovali pet nedelja, odigrali 15 utakmica. I tek dolaze napori za ono najbitnije, kvalifikacioni turnir za Olimpijske igre, u Bariju. A da li će i koliko biti uspešno, verujem da hoće, ali se nikad nisam bavio prognozama, jer čovek nikad ne zna šta može da se desi.

Šta očekuješ od predstojećeg Evropskog prvenstva?

– Pre svega da svi budemo zdravi. Mislim da smo jači, a svakako i iskusniji nego 2017. kada smo osvojili bronzu. Medalja je uvek cilj, ako može i ona najsjajnija. Ipak, o tim stvarima više volimo da pričamo među sobom, a ne javno.

Koja ti je najveća pobeda u karijeri?

– Ona u kojoj nisam učestvovao u igri. Protiv Rusije u polufinalu Evropskog prvenstva u Beču 2011. Oni su bili daleko najveći favoriti na takmičenju, ceo meč bio je pod velikom tenzijom. Na kraju, to su bile nerealne emocije kojima smo proslavili pobedu. Bilo je još dragih, ali ova je nakako najupečatljivija.

Koji trijumf priželjkuješ?

Uros blok– Najpre onaj protiv Italije u kvalifikacijama za Olimpijske igre koji bi nam značio učešće u Tokiju. A onda, kao i mnogi, onaj u finalu Olimpijskih igara.

I na kraju…

– Kako sam postao “dobar dečko”, jel to…

Baš to…

– Kad sam bio klinac, dosta vremena sam provodio po kafićima sa braćom i ljudima koji su bili dosta stariji od mene. Trebalo je prilagoditi se na pravi način, usput “pokupiti neke fore”. Kasnije sam počeo da igram odbojku ozbiljnije, a neke stvari nisu mogle da se promene preko noći. A onda taj odlazak u ACH Volej, rad sa Igorom Kolakovićem, gde je vremenom došla i sve veća ozbiljnost. Sve to ide sa godinama, čovek sazreva kao ličnost.

Uros naslovnaDa nisi bio “mangup”, da li bi uspeo u odbojci?

– Odbojka je kreativan sport, dobar igrač mora da ima harizmu, karakter i dozu lucidnosti. Drago mi je kad mi kažu da se igram odbojke. I da se vratim na pitanje, mislim da mi je to pomoglo da uspem.

Iz ovog ugla, možda i pravog i jedinog ispravnog, s obzirom da je “glavni igrač” ovog teksta iskreno, kao i uvek uostalom, odgovarao na pitanja, možda se nameće još jedno – Ko je i da li je neko za Uroša Kovačevića ikad mogao da kaže da nije dobar?

 

 

 

 

 

Dve najbolje postave

Uros postavaSastavi najbolju postavu od igrača sa kojima si igrao, sa tobom u njoj?

– Bilo ih je stvarno mnogo dobrih, ali evo ovako… Dizač Đaneli, korektor Aleksandar Atanasijević, libero Ženja Grebenjikov, blokeri Petar Krsmanović i Srećko Lisinac, primači servisa moj brat Nikola i ja. Znači Ervin Ngapet rezerva.

Koja je najbolja postava za provod?

– To je isto teško pitanje… Ovde je Ervin Ngapet na prvom mestu, pa Petar Krsmanović i Aleksa Brđović, tu je i Mitar Đurić, a mesto u postavi moraju da imaju i Oreste Kavuto i Aleks Fereira.

Rivalstvo sa Bokijem

Da li je istina da si jedini bolji od Bojana Janića u kartama, basketu, “dubliću” i tenis odbojci?

– On je veliki takmičar. Sve datira još od ranije, kad je postao tim menadžer, a nataviuli smo sada kada je pomoćni trener. Svaki dan se takmičimo u nekoj od pomenutih “disciplina”. U čemu je Boki bolji… U priči.

Odbojkaška familija

Da li od vas Kovačevića postoji brojnija porodica u srpskoj odbojci?

– Baš nas ima dosta, ne znam da li smo najbrojniji. Prvo otac i stričevi koji su sa Ribnicom još 1976. osvojili Kup Jugoslavije. Onda Nikola, Tomo i ja, pa sestra. To je od Kovačevića, a znam da i među familijom imamo nekoliko odbojkaša i odbojkašica. Stvarno smo brojni.