Posle najvećih uspeha koje je ostvario kao trener naše najbolje selekcije, Zoran Gajić je 27. dana meseca novembra postao i prvi čovek srpske odbojke. Za neke je to možda bilo iznenada, ali od momenta kada je njegovo ime prvi put došlo u javnost kao mogući predsednik Odbojkaškog saveza Srbije, postao je i najozbiljniji kandidat. Znanje i iskustvo koje ima su nešto što je ogromno, volja i želja su kod njega uvek nespresušan izvor, a sve to je sjedinio najpre u kandidaturi koju je podneo, potom kroz obilazak regiona, a danas kao neko ko je na čelu najuspešnije sportske organizacije u državi.
Red, rad i disciplina su nešto od čega godinama nije odstupao. Gde god je radio, ostavio je, a i dan danas ostavlja, dubok trag, oko sebe uvek ima prave, proverene, vredne saradnike, tim ljudi gde se zna šta ko radi. Baš kao i na Olimpijskim igrama u Sidneju kada je vodio naš tim u pohod ka zlatnom odličju. Od velikog posla i obaveza nikada nije bežao, već se sa njia upuštao u borbu. Tako će sigurno biti i u narednom periodu. Mnogo je obaveza, mnogo pitanja, radi se čak i nedeljom. Kako na sve to gleda Zoran Gajić.
U desetak dana pre izbora, obišli ste odbojkašku Srbiju uzduž i popreko. Kako je to izgledalo iz Vašeg ugla?
– Bila je intenzivna, za mene i informativna. Krenuli smo od Niša, pa preko Valjeva, Užica, Kragujevca, Kraljeva, Požarevca, Novog Sada stigli do Kosovske Mitrovice i Gračanice. Nije demagogija ako kažem da sam saznao puno o problemima. To su ljudi koji se muče koji rade u neverovatno teškim uslovima. Ovo u Savezu što mi imamo, ne može da se poredi sa onim kako oni rade. Za to imam sluha i maksimalno ću se truditi da podelim njihovu sudbinu koliko god da je to u mojoj moći sa ove pozicije. Puno sam naučio obilazeći sve te regione.
Šta je bilo presudno da prihvatite kandidaturu?
– To što su počeli masovno da me zovu odbojkaški ljudi. Predsednik Udruženja trenera, Udruženja klubova, potom Udruženja sudija, ali i ljudi iz regiona. Eto, to je bilo presudno.
Šta je ono što naviše zamerate prethodnoj „vlasti“?
– Nemam puno šta da zamerim, jer nisam analizirao njihov rad, ali što sam čuo od ljudi “na terenu”, jeste da su se, uslovno rečeno – otuđili od baze. To su generalno bile zamerke ljudi sa kojima sam imao priliku da pričam.
Da li ćete se kao trener koji je proslavio srpski sport, nekada uticati i na selektore nacionalnih selekcijama savetima ili ćete čekati da oni vas pitaju?
– U svakom slučaju ću čekati da se oni meni obrate ukoliko im bude potrebna neka vrsta pomoći. Ne želim da im se mešam u posao.
Nedavno je Zoran Terzić dobio poziv da preuzme selekciju Rusije. Kako zadržati naše najbolje stručnjake da ne private takve ponude, koje su sigurno vrlo primamljive?
– U svakom slučaju to je, nazovimo tako, tržišna utakmica. Možemo onoliko koliko možemo, jasno je da nije sve u novcu, a sa druge strane postoji razvojni put trenera. On ima optimum boravka u jednom timu i prema tome svako za sebe treba da odluči. Ako oseti da ima rezervu, treba uvek nešto da promeni. Da ode ili da ostane. To je njihova odluka. Moja želja je da oni ostanu, naravno pod uslovom da oni hoće, a verujem da je tako.
Poznato je da su treneri 24 časa dnevno u odbojci. Kako sada sve obaveze svrstati u to vreme, pošto ste pored toga i predsednik jednog uspešnog odbojkaškog Saveza?
– I dalje sam ceo u odbojci. Sad u ovom slučaju normalno da se te dve funkcije dele, ali imam vrlo specifičnu situaciju u klubu, I dovoljno vremena za sve. Mogu da kažem da mi jako prija da posle klupskih obaveza dođem ovde, na neki način da napunim baterije. I kasnije, posle ovih predsedničkih obaveza, da odem na treninge. Prosto uživam u ovakvom načinu života.
Ime Ivana Miljkovića kao prvog saradnika je naišlo na odobravanje velikog dela ljubitelja odbojke. Kako vam je baš on pao na pamet?
– Sa njim svih godina imam komunikaciju. Nas dvojica smo nekoliko godina zajedno u nekim projektima, poslednjih godinu dana u jednom vezanom za odbojku. Pitao sam ga, kao i sve druge momke, šta misli da radi jednog dana, po završetku karijere. On je odgovorio da bi želeo da pravi karijeru u FIVB i CEV. Onda sam ga ja opet pitao da li zna to ne može bez svoje nacionalne federacije, koja mora da ga delegira. Tako sam saznao za tu njegovu želju, izneo mu svoj plan, koju je on vrlo rado prihvatio. Rekao je par uslova koji su se podudarali sa mojim, a to je pre svega da ne bude samo “glasačka mašina” i, što bi se reklo “peruška u šeširu”. Objasnio sam mu da ne želim da rukovodim Savezom u varijanti da se samo ja pitam, da hoću da svako ima svoje mišljnenje koje prethodi odluci, da proverim kod svih ljudi u Izvršnom odboru šta imaju da kažu. Nemam taj problem, da pre nego što presečemo, izmerimo koliko god je puta potrebno. Nemam ni problem da čujem drugo, kontra mišljenje, da ako treba sedimo negde do ujutru kako bi doneli pravu odluku. Po prirodi stvari, verovatno mi je to ostalo od trenerskog posla – sve što uradiš, čak i prvo mesto kad osvojiš, analiziraš šta si mogao da uradiš bolje. Dve glave su pametnije od jedne, a devet, koliko ima Izvršni odbor, od dve.
Da li ste imali još aduta za slučaj da Ivan Miljković nije prihvatio mesto potpredsednika?
– Ne, nisam o tome razmišljao. Mislim da je kvalitetan, inteligentan, savremen, motivisan i vredan, čujemo se svaki dan, ujutru I uveče, pričamo o raznim stvarima.
Vi i Ivan ste radili na projektu Internacionalne odbojkaške akademije koja je trebalo da se održava leti u Beogradu i da počne ove godine. Šta se sa tim desilo?
– Radili smo nešto na tome, ali kazaćemo u narednom periodu šta i kako. Nećemo da dajemo povod zlim ljudima da nas napadaju, jer je to bilo u planu u periodu kada nismo znali šta ćemo sa sobom, kada smo na neki način bili izbrisani iz odbojke u Srbiji i kada nismo imali šta da radimo. Sada imamo šta da radimo, pa ćemo videti da li je to kampatibilno ili ne. Ako jeste nastavićemo, ako je mišljenje da nije, bavićemo se nečim drugim. I on i ja imamo previše energije, radićemo nešto drugo. Na prvom mestu nam je Odbojkaški savez Srbije.
Rekli ste da ćete od 100 putovanja čak 99 obaviti po Srbiji. Da li se zna odakle ćete krenuti?
– Krenuću odande gde me budu prvo zvali. Za sada nema konkretnih poziva, ali sam siguran da će biti I očekujem ih. To ću da uradim sa velikim zadovoljstvom.
Da li ste očekivali toliku podršku?
– U početku nisam ništa očekivao, samo sam hteo da dam sve od sebe, pa šta bude. Želeo sam pre svega da istestiram situaciju. Ko je bio na Izbornoj skupštini, mogao je da vidi da sam bio verovatno najrelaksiraniji čovek u sali. Ne treba mi da budem predsednik Saveza ako me ljudi neće. I pružio bih ruku onoj drugoj opciji, koja svakako nije Vladimir Grbić nego neka vrlo kompleksna priča, i što se mene tiče ne bi bilo problema. Hteo sam da istestiram situaciju i mnenje vaskolikog srpskog odbojkaškog naroda koje je pokazalo da je tako kako je. To mi je bio cilj. Da su oni rekli drugačije, nikad ne bih bio ljut ni na koga.
Šta vam je značila podrška osmorice reprezentativaca iz Sidneja?
– Da budem iskren, nism iznenađen, jer sam znao šta i kako oni razmišljaju. I ne samo sad, već i pre 15 ili 20 godina, znam šta misle svih ovih godina. Samo sam im rekao otprilike ovako: “Krećem u to, šta mislite, da li može tako. Ne daj Bože ni jednu ružnu reč, ni protiv koga, jer mi smo deo tog sistema, a on je uradio neke dobre stvari u pozicioniranju svega. Imam ideju i znam šta vi mislite, da jednostavno malo unapredimo sve to i da se svi vi osećate poželjnijim u Savezu”. Oni su rekli svoje, odnosno potvrdili moje pretpostavke.
S obzirom da je Odbojkaški savez Beograd bio „problem“, da li to znači da će sada biti u malo poderđenijem položaju ili će samo dolaskom pravih ljudi sve doći na svoje mesto?
– Nemam osvetničke varijante niti sam zlopamtilo. Svako ko ima ideju ili program može da radi, nema nikakvih problema. Nemam ličnih sukoba apsolutno ni sa kim, ovo što sedim na ovom mestu ne doživljavam lično. Sve što je u interesu odbojke u Srbiji, ja sam spreman da uradim, da popričam sa svakim.
Kada ste bili sigurni da ćete dobiti na izborima za predsednika OSS?
– Uopšte nisam razmišljao da li ću da pobedim ili ne, već samo o tome da vidim šta misli srpski odbojkaški narod. I da učinim sve što je u mojoj moći da im ja prezentujem kako ja na sve to gldam. Sad aim,am veliku odgovornost, da sve što sam govorio i uradim. A to je nešto u šta ja verujem i nije mi teško. Ne koncentrišem se previše na to što ću da radim, ja jednostavno živim sa takvim načinom gledanja na odbojku. Ništa specijalno ne pripremam, nikakve govore, projekte, to jednostavno izlazi iz mene. Želim da sve bude spontano u smislu globalnih stvari, ali na terenu mora da bude punktualno i precizno, kako treba.
Da li ste, kada je ishod glasanja postao poznat, očekivali onakvu reakciju protivkandidata, s obzirom da ga jako dugo i dobro poznajete?
– Iskreno nisam. Očekivao sam da ćemo da se “igramo izbora” i da ćemo se osmehom na licu na kraju pozdraviti, što bih ja i uradio. Bio sam psihofizčki iscrpljen, jer sam obilazeći Srbiju spavao jedva po tri sata noću deset dana. Stvarno sam bio spreman da u slučaju da ne budem izabran pružim ruku, ali su delegati rekli svoje.
Koliko vremena, shodno poslu i sadašnjim obavezama, provedete u telefonskim razgovorima?
– Kada sam u Azerbejdžanu mnogo. Sa Ivanoim Miljkovićem se čujem dva puta, a sa Ivanom Kneževićem i tri puta na dan. Uz sve one razgovore koje sam imao i pre svega ovog. Drago mi je što sam pogodio sa njima dvojicom.
Da li ste i kada ste postali svesni odgovornosti posla koji je pred vama, shodno najpre velikim uspesima srpske odbojke, a onda i onim što se dešavalo na Kongresu FIVB u Argentini i posle njega, kada je zbog neodbojkaških stvari OSS došao u žižu javnosti?
– Celog života sam svetstan odgovornosti šta to znači. Još u davnim vremenima, a naročito sada.
Kako ste se lično, a kako kao čovek odbojke u Srbiji, osećali posle „uzdržanog glasa“ u Buenos Ajresu?
– Nisam puno obraćao pažnju na to glasanje, iz prostog razloga, jer znam da je svako glasanje na FIVB otprilike ličilo na Kongrese Komunističke Partije Jugoslavije za vreme Josipa Broza, znači, sve je unapred pripremljeno i zna se ko će za šta da digne ruku. Čak su i govornici unapred pripremljeni, ko će šta da kaže, ko će kome da oponira i ko će da bude za šta, tako da fenomenologija izjave nestećnog Nenada Golijanina, apsolutno na mene ne ostavlja nikakav dubinski utisak, jer sam svestan da iza svega toga apsolutno mora da postoji nešto dublje.
Prvi su obaveza „oslobođeni obaveza“ Slobodan Milošević i Darko Đuričković. Da li možete da obrazložite te poteze?
– Moram da kažem da je svako imao “svoju Vladu”. I “druga opcija” koja je imala drugo viđenje stvari, i ova naša opcija koja je dobila legitimitet kod odbojkaških ljudi. Što se tiče mesta generalnog sekretara, to se apsolutno podrazumeva. Kada je u pitanju ovo drugo radno mesto, potreba za njim ne postoji. Upravo radimo sistematizaciju, pa ćemo videti šta i kako. Lično mislim da je i moj prethodnik, u tehničkom smislu, neka stvari krenuo da radi dosta dobro, što se tiče neke vrste preorganizacije saveza. Mislim da to treba da se uradi još bolje i detaljnije.
U predizbornom obilaženju regiona i gradova nikom ništa materijalno niste obećali. Rekli ste da je jedina stvar koju obećavate, da ćete saslušati svačije probleme koji će od tog momenta postati zajednički. Šta mislite, koliko će njih tražiti pomoć, savet?
– Sad već imaju mogućnost. Doktor Ljuban Martinović, fizioterapeut Siniša Mladenović, skaut Saša Joksmović i kondicioni trener Vladimir Banković su na raspolaganju svim srpskim klubovima, svim pionirskim školama, apsolutno svima. I već idu mejlovi, već ljudi traže da dođu i oni im izlaze u suret. Nedavno su u Novom Sadu radili na uzorku od dve hiljade dečaka od kojih je odabrano njih 150. Naš tim već testira tu decu i proći će tako celu Srbiju. Uveliko radimo što se tga tiče. Koliko ćemo moći toga da uradimo, koliko programa, a ja imam mnogo sportskih ideja, zaista zavisi od novca. Ne treba na kraju godine da ostanemo “u plusu” ni jedan dinar, ali treba da probamo da ispoštujemo sve programe. Da bi isfinansirali sve njih, za to je potreban novac. U sportu ne postoji profit, novčano izražen, a i to me ne intersuje. Ono što mene zanima jeste da imam program šta treba da uradim i da se to isfinasura. I neka na kraju na računu ostane – nula.
Da li znate broj čestitki pristiglih na Terazije 35 i koliko je istih bilo koje ste dobili lično i šta vam to govori?
– Bilo ih je – mnogo. Sve sam ih pročitao, na mnoge nisam uspeo da odgovorim. Hvala im svima i ovom prilikom.
Nekoliko reči o najbližim saradnicima, Ivanu Miljkoviću i njegovom imanjaku Kneževiću?
– Prvi me prosto “zatrpava” sa mejlovima, idejama i sličnim stvarima svakodnevno. To je ambiciozan pametan, mlad čovek i na njega u ovoj zemlji treba ozbiljno računati. Sa druge strane Ivan Knežević je na ovim prostorima iskusan, neko ko zna kako dišu odbojkaški ljudi i poznaje problematiku srpske odbojke. On je neka vrsta “glasa razuma”, zna šta je realno da može da se uradi, koje su potrebe, koji je redoslad tih potrba i šta je to što treba napraviti. On je tu dosta prizeman. Recimo, Ivan Miljković je dugo preko i kao igrač još nije rukovodio klubom, ali ima vrhunski odbojkaški sajt, ne priznaje da nešto ne može. On hoće sve i odmah, što je sjajno i takva vrsta energije, erupcija ideja, želja i motivacije je potrebna, a sa druge strane treba jedan realista kao što je Ivan Knežević koji ovde zna šta može da se uradi u toku jednog dana, jedne nedelje, meseca ili godine. Njih dvojica su fantastičan spoj.
Jedna od ključnih stavki programa bila je pomoć klubovima. Prvi put posle 10 godina imamo situaciju da elitni rang takmičenja nema naslovnog sponzora. Da li novo rukovodstvo saveza planira da potraži novog generalnog sponzora ženske i muške Superlige?
– Ovo može da bude nastavak onog pitanja šta zameram prethodnom rukovodstvu. Jednostavno prethodnih deset godina, dok je sponzor bio Viner Štediše, nije dozvoljavano Udruženju klubova da sami nalaze nešto slično. Ljudi su postali pasivni po tom pitanju i stvorila se selekcija onih koji nisu u stanju to da urade. Savez je našao sponzorstvo lige, on je plaćao sudije, delegate i ostale stvari. Sa druge strane, čak ni predsednik Udruženja klubova nije znao koliko je to novčano sponzorstvo. Na neki nači “Savez je lovio ribu i hranio klubove”. Moj cilj je da u budućnosti naučimo klubove da sami “love ribu” pa neka se hrane. Ako nađu milionske sponzore, neka sve ostane njima. Ne treba Savezu, mi imamo Vip. Ali do sada je bilo to “pravilo” da ništa ne može da se uradi bez Saveza. Nama je, zbog takvog načina rukovođenja, to sada “vruć krompir” u rukama. Ja tako neću. Verovatno neće biti Predsedništva, nego će ostati samo Izvršni odbor, devet ljudi. Hoću da podelim sve teme koje se dešavaju i sa sudijskom, trenerskom organizacijom, Udruženjem klubova saveznih i drugih liga, hoću da kod njihda proverim svaku svoju odluku. Sa te strane je preuzeta obaveza, koliko znam, da dok se ne nađe sponzor, Savez sve treba da plaća, što je za mene nenormalno. To su sve punoletni građani, uspešni ljudi u svojim poslovima, rukovode klubovima, a bilo im je zabranjeno da traže sponzore u prethodnom periodu. Lično mislim da nam to ne treba. Ne trebaju meni podanici, trebaju mi saradnici, oni koji imaju svoj integritet, svoje mišljenje, uspešne karijere i živote. Podanici koji nisu u stanju ništa da urade, ni sa životom, ni sa klubom, nisu nam potrebni. Hoću uspešne ljude, pobednike. Ne plašim se njih i bogatih. Što sam više u društvu bogatih i uspešnih, biće i meni lepše.
Dok je odbojka i dalje najpopularnija kod devojčica školskog uzrasta, iz klubova sve češće možemo da čujemo da je “baza” za mušku odbojku sve manja, odnosno da je sve manje dečaka koji počinju da se bave ovim sportom. Da li je situacija zaista takva, i postoji li plan kako pospešiti interesovanje za odbojku kod dečaka?
– Takva je situacija, to je tačno. Jednoatavno, treba da izanaliziramo, da vidimo što je tako i napravimo korake kako bi se taj problem rešio.
VIP je u poslednjih nekoliko godina mnogo uložio i u razvoj beach volley-a. U kojoj meri novo rukovodstvo saveza planira da nastavi za razvojem te grane odbojke?
– Posebno hoću da kažem da je odbojka jedini loptaški sport koji može da sa, na primer Olimpijskih igara, donese čak šest medalja. Svi ostali mogu po dve, u muškoj i ženskoj konkurenciji, a odbojka pored toga može još po dve u svakoj konkurenciji u bič – voleju. Posebnan zadatak je da napravimo finansranje, selekciju igrača i uslove, da se pojača razmišljanje šta i kao da uradimo.
Planira li OSS da u narednom periodu podnese kandidaturu za organizaciju nekog velikog takmičenja?
– Naravno, intenzivno na tome radimo. Moramo da preispitamo mogućnosti.
I za kraj još jednom ono “čuveno” pitanje. Da li će za rad Saveza otežavajući faktor predstavljati činjenica da kao predsednik imate važeći ugovor i obavljate ulogu prvog trenera Telekoma iz Bakua, a da je prvi potpredsednik Ivan Miljković još uvek aktivan igrač u Halkbanci iz Ankare?
– Apsolutno neće, čak će biti i nekih prednosti. Evo i primera. Mogu da kažem da je Ivan Miljković već obavio ozbiljne razgovore sa nekim velikim sponzorima. Da nije u Turskoj, ne bi imao tu komunikaciju. Nije bitno ko su oni, ali su razgovori obavljeni sa “žestokim” firmama i čekamo informacije.
Iskren, kao i uvek, bez dlake na jeziku. Ceni i poštuje samo rad, to mu je i donelo zvanje jednog od najboljih odbojkaških trenera na planeti. Neko bi rekao da bi bilo dosta da ono što je osvojio kao trener, ostvari i kao predsednik Odbojkaškog saveza Srbije. Ali, ko ga malo bolje poznaje zna da se u rečenici “Sve što uradiš, čak i prvo mesto kad osvojiš, analiziraš šta si mogao da uradiš bolje” možda krije smisao kako će rukovoditi ovom organizacijom. Za dobro svih koji samo vole ili i prebacuju loptu preko mreže.
Torta za predsednika
Kakav je bio povratak u Baku, kako je protekao prvi trening?
– Bio je sa tortom, aplauzom igračica i asistenata iz stručnog štaba. Moram da istaknem da su svi ljudi u klubu, od predsednice Lejla Hanum Mamadove, preko operativaca dva direktora Nasimi Musaeva i Šahlara Mamadova, ponosni na moj izbor za predsednika Odbojkaškog saveza Srbije. Reki su mi da sve što treba to će i da urade za mene. Oni su oduševljeni i govore svima kako je to za njih ponos. I ja se osećam da sam i njih usrećio.
Kad bi mogli da se vrate
Voleo bi Zoran Gajić još nešto, ali je to trenutno nemoguće…
– Kada bi svi naši vodeći treneri radili u Srbiji i našim klubovima. Ne samo Zoran Terzić i Niklola Grbić, nego svi naši vrhunski stručnjaci. Ali svestan sam koliko je to nemoguće u ovom momentu. Tako bi napredovali igrači i igračice u Srbiji. Ako neki klub bude zainteresaovan, mi kao Odbojkaški savez Srbije bi pomogli da se to realizuje.
