Vežu ih ljubavi prema odbojci, Velikom Gradištu, Dunavu i pecanju. Zbog svega toga, ali i mnogo drugog, Slobodan Kovač i Vladimir Trifunović spadaju u red omiljenih Gradištanaca. Vrlo često pričaju o igri preko mreže, sećaju se nekih davnih dana, ali sve to pada u vodu kada se nađu u čamcu, kada u rukama imaju udice i kada se nađu daleko od obale. Mreža im u ovom slučaju nije potrebna, a jedini “protivnici” su im ribe. Bore se doduše nekad i protiv vetra, ali izlaze na kraj, baš kao što su navikli i na terenu, kao pobednici.
– Meni je to odavno način opuštanja, znaju mnogi da sam dobro opremljen, da spadam u red onih “agresivnih” ribolovaca. A Vlada, nekada mi je bio jedan od odbojkaških uzora. Mada… Moram da priznam i da je bolji sa udicom – kaže najbolji trener Evrope.
A Vladimir Trifunović, poznatiji kao Vlada Tref, ne manje poznatiji jer je, legenda kaže, jedini uspeo da “izmeri” čuvenu dvoranu Pjer de Kuberten u itom onom Parizu, gde je Kovač sa svojim timom lane stigao do zlata, ribu u Dunavu lovi nešto duže. Samim tim i uspešnije.
– Boba nije loš, ima talenta. Lovimo smuđa i imao sam jako dobre primerke. Na žalost onaj najvredniji i najteži, od 12 kilograma, morao sam da vratim u Dunav, jer je bila zabrana. Ali i da nije, sigurno bih učinio isto.
Srpski selektor je posle mnogo nervoze uzrokovane pripremama nacionalnog tima, koje su bile neplanirane, nekako mir potražio i bes iskalio upravo na dunavskim smuđevima.
– Par komada dnevno, ne previše, do četiri kilograma, čisto da vratim osećaj koji sam izgubio prošle godine. Svi znaju za priču o dva galeba, nedavno je varalicu u letu uhvatila i jedna čaplja koja se upetljala pa smo je spasavali i na kraju spasli. Ali postajem majstor za smuđa. Još uvek ne mogu da se merim sa Trefom, ali verujem da ću vremenom.
Da li dok sedite u čamcu “bistrite” i odbojkaške teme?
– Dok smo u čamcu nema priče, to je jedini način da Boba ćuti. Šalu na stranu, imamo dosta tema o za priču, ali pre svega smo usredsređeni na ribu – ističe Vlada “Tref”, uz konstataciju zašto ne lovi veću ribu. – Pecati smuđa je umetnost, a recimo soma, to je već težak fizički posao. Kad “natrči” neki veliki “komad”, to moja rovita leđa ne bi mogla da izdrže.
I tako, s vremena na vreme Boba i Tref sednu u čamac, odveslaju, zabace, čekaju, malo ćute, malo pričaju… O životu, odbojci, o Iranu koji im je takođe zajednički “imenitelj”. I uživaju. Možda i zapevaju “Rastao sam pored Dunava, pored dobrih starih alasa”, ko zna… I ono što kažu da su upecali, svi im veruju. Nema preterivanja.
