Za razliku od svih naših reprezentativki koje su se posle srebrne olimpijske medalje „razletele“ po svetu, gde mogu da se „šepure“ govoreći da su uspešnije od igračica sa tih podneblja, jedino Brankica Mihajlović prilikom pominjanja Olimpijskih igara u svom društvu trenutno mora da „prizna poraz“. Naime, ona je od ove sezone u Kini, zemlji olimpijskih šampiona, ali tamo biti stranac je privilegija, jer kad u najmnogoljudnijoj zemlji, pri tom još osvajači zlatne medalje iz Rija, pozovu u neki od svojih klubova nekog sa strane, onda taj poziv ima težinu.
Već više od mesec i po dana je stanovnik Tjanđina „omanjeg“ grada sa 15 miliona stanovnika, gde je odbojka definitivno sport broj jedan. Naravno, pod takvim okolnostima, njena šetnja gradom ne može da prođe nezapaženo.
– Da li je to što nisam kosooka, ili što sam plave kose ili viša od velike većine njih, ne znam, ali često me zaustavljaju želeći da se slikaju ili da popričaju sa mnom. Taj razgovor se obično odvija tako što oni pričaju kineski, ja engleski, ali se svi smejemo i tako se „razumemo“. Šalim se, znam da me prepoznaju, ipak je ovo odbojkaško područje, Tjanđin živi za odbojku i dobri su poznavaoci dešavanja u tom sportu. Zovu me „Miha“ jer im je to najlakše da kažu, puno ime i prezime i ne pomišljaju – uz osmeh kaže Brankica Mihajlović.
Za početak sve ide kako treba. Nema problema sa uklapanjem u novu sredinu, a i nije joj prvi put da igra u nekoj zemlji gde naših igrača i nema mnogo.
– Neke stvari se malo razlikuju, još nisam razjasnila zašto, ali nema problema. Svako ima svoj stil rada. Mislim da je liga izuzetno jaka, od ovih gde sam bila do sada, odmah iza turske. Igrala sam u Brazilu i Japanu van Evrope, pa znam kako najlakše da se prebrodi prvo vreme. Imam puno obaveza, retko uspevam da se prošetam gradom, možda do sada par puta samo. Nadam se da će kasnije biti više prilike.
Još nije došla u fazu da joj nedostaje kuća, što je jako dobro. I što duže bude izdržala bez nostalgije, biće bolje za sve.
– Ranije, pogotovo dok sam bila u Turskoj, kad me „prodrma“, mogu za par sati da budem među svojima. Odavde ima „malo više“ da se putuje, tako i da ne pomišljam. Ima dobrih ljudi, ali ne toliko kao u zemljama Evrope, gde su naši na svakom koraku. Doduše ima ih i ovde, prvi komšija mi je košarkaški trener Rajko Toroman. Bio je i jedan fudbaler iz Australije, ali srpskog porekla. Naš jezik se svuda čuje.
S obzirom da je Tjanđin aktuelni šampion Kine, ukoliko bude branio titulu, onda naša internacionalka neće kući baš dugo.
– Do kraja prvenstva, kad osvojimo titulu, onda idem. Verujem da će tako biti, mada ima mnogo jakih ekipa. Izgubismo nedavno prvu utakmicu, pa nas je sve to malo „prodrmalo“, ali tek je početak, ima još dosta da se igra. Malo je čudan sistem pa se tako jednog vikenda igraju dve, a narednog jedna utakmica. Putovanja, za sada, nisu daleka, par sati vozom, dvorana mi je na tri minuta laganog hoda od kuće, tako da stvarno nema razloga za bilo kakvo nezadovoljstvo.
Zbog jačine Brankicinih smečeva, u mnogim delovima sveta reakcije su u vidu dugog izgovaranja slova – u. I u Kini je mahom slična reakcija.
– Dobro, navikla sam na to. Samo nisam ja jedina koja udara jako, zna se da Kineskinje imaju snažan smeč, onda Amerikanke koje su ovde, moja saigračica, Nensi Kariljo sa Kube… Ima nas prilično.
Klupska drugarica joj je i dizač kineske reprezentacije, koja je slavila u finalu, ali je trenutno nema u timu zbog povrede.
– Mnogo je ljudi gledalo tu utakmicu i mahom mi kažu da im je drago što su baš protiv Srbije igrali finale. O samoj utakmici nismo pričali puno. Takođe im je drago što smo mi u polufinalu pobedili Ameriku. Ne znam da li sam imala tu „sreću“ da malo njih ovde govori engleski jezik, tako da koristim preovodioca često, ali samo u odbojkaškim potrebama. Ostalo se snalazim sama, a družim se najviše sa pomenutom Kubankom.
Posle sjajnog i nezaboravnog reprezentativnog leta, utisci su se polako slegli. Ali uspomene ne blede ni malo.
– Čujem se sa devojkama, komentarišemo aktuelna dešavanja, ali i ono što je bilo letos. Kako to da zaboravimo, tamann posla. Bilo je to sjajno leto, odlični rezultati ali posle svega i više od mesec dana odmora. Bila sam na moru, planini, sa društvom, svadbe, izlasci… Ne bih imala ništa protiv da se leto kao ovo što je skoro prošlo, ponovi još mnogo puta.
Teško da bi bilo ko imao išta protiv. Hau ji Miha!!!
Srpska prethodnica
Pre Brankice Mihajlović, u ekipi Tjanđina igrale su dve naše bivše reprezentativke, Brižitka Molnar i Ivana Nešović.
– Bile su tu pre dve godine. Pominju ih neki ljudi iz kluba, naravno po dobrom, kako drugačije.
Kineski pre turskog
Vremenom se, gde god da neko igra, nauče i neke reči. Kina je specifična i po tome, ali se Brankica ne opterećuje mnogo.
– Naučila sam oko 20 reči kineskog. To je više nego u Turskoj za celu sezonu – uz osmeh će Brankica.
Bez medalje nema kući
Kada je igrala u Brazilu, Brankica je osvojila šampionsku titulu, u Japanu je njenoj ekipi pripao Kup cara, a slične su ambicije u Kini.
– Da ne kvarimo redosled. Bilo bi lepo sada da osvojim oba trofeja, ali ako to bude samo jedan, onda biram naravno prvenstvo.
Samo napred i srecno