Nekako tiho, ali posle izuzetne karijere, prošle godine se odbojkaški „penzionisao“ Dejan Bojović. Nekadašnji reprezentaivac naše zemlje je to učinio posle sedme sezone odigrane u Japanu. Mišima, jedan od manjih gradova u dalekoj Zemlji izlazećeg sunca, u njemu je za to vreme dobio uzornog građanina, neki novi klinci svog idola, a saigrači, pa čak i protivnički igrači, prijatelja za sva vremena.
Neka početak zapravo bude – kraj. Poslednji meč srpskog „samuraja“ u dresu Toraj Erusa. Poraz koji će Dejan Bojović pamtiti do kraja života po nečem izuzetno lepom.
– Običaj je da saigrači na ramenima nose i bacaju onoga ko prestaje sa aktivnim igranjem. Kada je pala poslednja lopta, svi su poleteli premam meni, ali ne samo moji saigrači, već i protivnički. Bio je to poseban osećaj, kad čovek sazna da ga rivali toliko cene. Rekli su mi da nijedan igrač pre mene, ne stranac, već i domaći, Japanac, nije imao tu privilegiju da oba tima učestvuju u njegovom „bacanju“ na kraju karijere. To je bila kap koja mi je naterala suze na oči. Trenutak koji ostaje čvrsto urezan u pamćenju, za sva vremena – kao da se i sad naježi Dejan Bojović dok se seća te scene.
Tih sedam godina koje je proveo u Toraju, su najduži period koji je jedan igrač (ili trener) stranac, proveo u Zemlji izlazećeg sunca. i još sve u jednom mestu i jednom klubu.
– Mnogo je stvari koje su se poklopile, slučajno ili ne. Sedam godina sam pre toga igrao u Evropi, u velikim najpre domaćim klubovima, a onda i inostranim. Četiri u Crvenoj zvezdi, po jednu u Vojvodini, Olimpijakosu i Montikjariju. Rekao bih da mi je karijera imala dve sedmogodišnje celine, evropsku i japansku. Sa druge strane, moja prva utakmica kada sam došao u Japan, bila je protiv isto tog Santorija. I oba meča su završena istim rezultaom, 3:1 za protivnika.
Dobio je mnogo poklona, darivali su ga kako to samo Japanci znaju, ali jedan, možda i najmanji, odavao je možda i najbolje ono koliko je bio jedinstven. Privezak čuvenih Lego kockica sa njegovim likom, dresom, brojem, imenom.
– Bio sam oduševljen, nisam mogao da verujem. Zna se šta su Lego kocke u igri svakog deteta. Neviđen poklon, na trenutak sam ostao zatečen.
Sam podatak da je na jednom mestu, u jednom klubu, kao stranac još, proveo toiliko vremena, govori i o ljudskim kvalitetima Dejana Bojovića. Za to vreme je naučio japanski do te mere da može bez problema da komunicira, osvojio je sa „Strelama“ i per trofeja. Jednom su bili šampioni Japana, dva puta su osvojili Kup cara, a dva puta Kup Crnog orla.
– Imao sam čast da me proglase za najboljeg igrača lige, za najuspešnijeg poentera, a četiri puta sam izabran i u najbolju startnu postavu. Ali odnos koji sam izgradio sa ljudima iz kluba, saigračima, navijačima, uzajamno poštovanje… To su bila ustvari najveća priznanja.
Japanci su želeli da ostane u klubu, da vrši funkciju sportskog direktora, čak su bili spremni to dobro da plate. Sa druge strane, iz Evrope su i dalje stizale ponude, jer mnoge ekipe nisu mogle da poveruju da je rešio da prekine da igra. I oni su primamljivim ciframa pokušali da ga nagovore da promeni odluku.
– Nije bilo šanse. Taman posla da promenim mišljenje i pokvarim onakvo oproštajno slavlje – kaže uz osmeh. – Ko me poznaje vrlo dobro zna da kad nešto rešim, tako je. A rešio sam da se vratim u Srbiju. Mogao sam da ostanem, ali ma koliko da sam zavoleo Japan, uvek bih bio stranac. A ovde sam među svojim ljudima, prijateljima, rodbinom. Volim da odem tamo, vraćao sam se na po nekoliko dana, to je ipak moja druga kuća.
Aktivno igranje odbojke je sada već prošlost, ali je odbojka u životu Dejana Bojovića uvek sadašnjost i budućnost. Po mnogo čemu jedinstvena priča ima još svojih nesvakidašnjih detalja. Razlog povratka…
– Znam šta mi je sve odbojka dala i to želim da joj vratim. Tačnije, zanm gde sam najviše naučio, gde sam se formirao i kao ličnost i kao sportista. U Srbiji. Zato hoću da vratim, na bilo koji način. A načina ima, već sam počeo nešto u tom pravcu, za sada ne bih još otkrivao šta je to, ali ide u dobrom smeru.
Primera o utisku koji je ostavio „tamo daleko“ ima još. Trenutno je u funkciji glavnog skauta u Evropi za japansko odbojkaško tržište. Interesantno, za sve klubove.
– Prvo je Toraj želeo da pratim igrače samo za njih, ali kada su čuli da su i drugi klubovi želeli da me angažuju za sličnu stvar, nisu želeli da me ograničavaju, tako da sada radim za sve njih.
Skromnost je vrlina velikih ljudi. Jedan od njih je i Dejan Bojović. Pomalo neprimetno, napravio je sjajnu karijeru, u dalekom Japanu. Ta skromnost i nenametljivost je uticala da i oproštaj kod nas prođe nezabeleženo na način na koji je to zaslužio. Ali, Japnci su sve nadoknadili Dejanu Bojoviću. Samuraju iz Lego kockica.
Odabrano društvo
I ne treba zaboraviti da u japanskim klubovima može da igra samo po jedan stranac. Pre Dejana Bojovića to su bili pokojni Žarko Petrović, pa Vladimir Grbić, onda Mira Golubović i Jelena Nikolić. Posle njega još Jovana Brakočević i Brižitka Molnar
Nikad ne reci nikad
Interesantno je bilo prvo iskustvo sa Japanom. Bilo je to samo godinu pre nego što je potpiso ugovor sa Torajem.
– Bili smo sa reprezentacijom, igrali Svetsku ligu, u leto. A tada je tamo ogromna vlažnost vazduha, vrućina, zapara… Sećam se da sam rekao Andriji Geriću da zbog prethodno navedenog „Nikad ne bih igrao u Japanu“… Ali sudbina je rekla drugačije. Nikad ne reci nikad.
Ništa ne bih menjao
Pojedinci sa daleko više klubova i promenjenih država, kao da nikad nisu zadovoljni, uvek misle da bi mogli više. Ne i Bojović.
– Imao sam zaista sjajnu karijeru. Stvarno nemam za čim da žalim, bilo da je klub ili reprezentacija u pitanju. Neko će reći da se nisam naigrao u reprezentaciji, ali će možda zaboraviti da sam ispred sebe imao najboljeg na svetu, Ivana Miljkovića. Smatrao sam to čak kao prednost, jer sam uz takvog igrača i čoveka mnogo naučio i sigurno napredovao. Igrao sam kad njega nije bilo u Svetskoj ligi. Meni je uvek sam poziv u reprezentaciju značio izuzetno priznanje i davao sam uvek sve od sebe.
Majstori džiudžice
U Braku sa suprugom Dankom, Dejan Bojović ima dva sina, Mihajla od osam i Nikolu od pet godina. U Japanu su sva trojica zavolela jedan borilački sport – džiudžicu.
– Ostao sam na belom, početničkom pojasu. Za razliku od mene, stariji sin je nastavio da se bavi džiudžicom, dobro mu ide, skoro je dobio „višu kategoriju“. Mlađeg mislim da neće to dugo držati, a prema načinu na koji razmišlja dok gledamo neke utakmice, mislim da je blizu odbojke. Ali, vreme će pokazati.
Odbojkaška istraživanja
Pored toga što želi da vrati zemlji iz koje je krenuo u svet uspeha, Dejan Bojović ne zaboravlja ni odbojku, kao nešto što mu je donelo bolji život.
– Nedavno sam počeo da se bavim nekakvim istraživanjima kada je odbojkaška igra u pitanju. Naišao sam na sjajne podatke. Počeo sam da pišem jedan zanimljiv rad, ali nemam baš toliko vremena. Ipak, nadam se da ću ga u skorije vreme završiti.