MARKOS MILINKOVIĆ – Kad bih se opet rodio, ne bih ništa menjao

Status popularnosti koji ima Markos Milinković u Argentini, jednak je recimo onom koji imaju Lionel Mesi u fudbalu ili Emenuel Đinobili u košarci. Jedan je od najpopularnijih sportista svih vremana u ovoj zemlji, a zbog korena koje „vuče“ iz krajeva bivše SFRJ i prezimena koje se završava na „vić“, nekako je i našim ljubiteljima odbojke uvek bio u najmanju ruku interesantan. Nedavno je posle 21 godine aktivnog igranja, a veći deo je bio ne na visokom, već izuzetno visokom nivou, rešio da se definitivno pozdravi sa velikom ljubavi. Tačnije na korak da prekine sa aktivnim igranjem odlučio se još pre tri godine, kada je odigrao poslednju sezonu u ekipi Buenos Ajres Unidos.

A onda je neko došao na ideju, da mu prirede oproštaj kakav zaslužuje, za sve ono što je dao argentinskoj odbojci, kao igrač, „produžena ruka“ treneru, kao idol mladih koji dolaze, kao čovek prvenstveno.

– Bilo je nezaboravno, ali stvarno, događaj koji će mi biti u pamćenju do kraja života. Taj 17. septembar 2015. godine mi je potvrdio da sam radio ono što sam voleo na pravi način. A odbojka je bila moj život. I biće. Tog dana na oproštaju bilo je toliko mojih prijatelja, na tribinama i na samom terenu – seća se poemnutog datuma Milinković kao da se upravo dešava.

Kako bi i u poslednjem zvaničnom meču, koji su igrali njegovi saigrači iz reprezentacije Argentine, protiv tima sveta, koji su činili većinom igrači iz Brazila, glavni junak ove priče se opet intenzivno družio sa loptom nekoliko nedelja.

– Mislim da sam više od mesec dana baš dobro trenirao. Taman posla da se obrukam na kraju, morao sam da budem u kakvoj takvoj formi. Igralo se u mom Buenos Ajresu, nije bila šala. Trebalo se suprotstaviti ekipi koju su predvodili Žiba, Karlao, Maurisio i ostali. Baš smo se lepo naigrali. Pitali su me mnogi da li sam bio tužan… Ni najmanje, jer je to bilo nešto najlepše, videti toliko prijatelja na jednom mestu.

Njegovo prijateljsvo i rivalstvo sa, po nekima najboljim igračem sveta svih vremena, Brazilcem Žibom, pokazalo se još jednom kao izuzetno. Dva vrhunska igrača opet su se našla jedan preko puta drugog.

– Imamo sjajnih trenutaka iz karijera koje su bile isto takve – sjajne. Dobar je čovek, znamo se godinama i bio je oduševljen pozivom da uveliča jedan takav meč, moj poslednji.

Nedostajali su samo prijatelji iz Srbije i – Dijego Armando Maradona.

– Tako nekako. Termin je bio malo nezgodan, a voleo bih da su mogli da dođu Nikola i Vanja Grbić, Boškan, Gerić… Sve su to moji prijatelji sa kojima se vidim kad dođem u Srbiju. Da, nedostajao je i Maradona. Poslao sam mu pozivnicu, ali je Pibe bio mislim u Emiratima. Ima vremena, videćemo se nekom drugom prilikom.

Sa pomenutim odbojkašima se već čuo i video, a sa slavnim fudbalerom još uvek ne. Najčešće se sretnu na revijalnoj fudbalskoj utakmici koja se igra u humanitarne svrhe.

– Organizuje ih moj veliki prijatelj Havijer Zaneti, preko svoje fondacije „Pupi“. To mu je i nadimak. Mnogo dece je bez osnovnih uslova za život, pa smo svake godine igrali fudbalski meč, gde se pobednik nikad nije gledao. Naravno, čast je igrati sa Maradonom, pa makar i u tim uslovima.

Za više od dve decenije promenio je mnogo klubova i zemalja u kojima je igrao. Sada već davne 1992. je otišao u Italiju, u Livorno, i ostao dve sezone. Potom četiri u Brazilu, pa povratak na „čizmu“, gde je sa Trevizom osvojio Kup šampiona, a onda još tri u Milanu. Nije mogao dugo bez Brazila kome se opet vratio, da bi onda postao jedan od „grčkih Bogova“, dve godine u dresu Olimpijakosa, gde je prve osvojio Kup CEV. Sezona u Turskoj bila je poslednja pred povratak u Argentinu. Posednji klub bio mu je Buenos Ajres Unidos.

– Kad sve saberem, pa podvučem crtu, sve je bilo kao iz snova. Da se opet rodim, sigurno bih krenuo istim putem.zadovoljan sam kako mi je izgledala karijera, klubovima i zemljama u kojima sam igrao. Stekao sam neraskidiva prijateljstva sa brojnim ljudima i igračima.

Nedavno je postao trener, naravno u Buenos Ajresu, kluba iz sredine tabele po imenu Untref. Kažu da ima talenta i za to. Ukoliko bude bar približno uspešan kao igrač, biće to još jedna karijera Markosa Milinkovića za prepričavanje. A i te kako ima šta da pokaže.

Četiri godine sa Nikolom

Iako mnoge srpske odbojkaše lično poznaje, a koliko je puta samo protiv njih igrao, Markos Milinković ima najprisniji odnos sa sadašnjim selektorom plavih, Nikolom Grbićem.

– Pogodilo se da smo igrali četiri godine za redom u istim klubovima. Najpre u Trevizu, gde smo osvojili Kup šampiona, a onda smo obojica otišli u Milano i tamo bili još tri godine. Bilo je to sjajno vreme, četiri izuzetne sezone sa čovekom kakav je Nikola Grbić.

Naslednici

U jednom momentu oproštajnog meča, mnogima su krenule suze na oči, kada su se pored Markosa Milinkovića na terenu u zagrljaju uz majku, našlo i njegovo troje dece.

Najstariji, Luka ima 12 godina i već polako savladava sve odbojkaške elemente, baš kao i kćerka Dunja koja je četiri godine mlađa. Oni i treniraju u jednoj novosadskoj školi odbojke. Drugi sin, Bautista, ima samo 18 meseci, i živi u Argentini, a po „dimenzijama“ ni on već sada nije dleko da jednog dana stane na odbojkaški teren.

Uz River svim srcem

Omiljeni klub Markosa Milinkovića je River Plata. Jednostavno je „zagriženi“ navijač ovog fudbalskog kluba od malena i bilo gde u svetu da je igrao, nalazio bi načina da ih prati putem TV prenosa. Kada je „River“ pre par godina napustio društvo najboljih, bio je izuzetno tužan.

– Suze su mi krenule – ne krije kršni Argentinac. – Ali to se brzo zaboravilo, jer su usledili dobri rezultati.

Zimus je bio u Tokiju na klupskom prvenstvu sveta, zajedno sa sinom Lukom, i izazvao je veliku pažnju.

– Nekoliko puta su nas uhvatile kamere na tribinama. Takve stvari se retko dešavaju, pa smo hteli da ispratimo na licu mesta. Šteta što nisu uspeli da osvoje.

Odbojka No.1

U Argentini odbojka uživa veliku pažnju. Mnogo je igrača koji igraju u velikim evropskim klubovima, a kojima je Markos Milinković bio idol, čak i saigrač. U doba najveće sleve, odbojka je bila sport broj jedan u toj zemlji.

– Fudbal je nešto posebno, oboožavaju ljudi i košarku, ali u jednom periodu, mi smo bili najpopularniji. Bez obzira što nismo osvajali trofeje na velikim takmičenjima. Osim jednom Panameričke igre 1995. tada je slavni Maradona dolazio na naše utakmice i želeo da se upozna sa nama.