Odbojka Srbija

Došlo vreme za medalju

Poslednji trening u Beogradu, pred put u Brazil. Selektor Zoran Terzić je rekao devojkama da mogu da se istežu, što je značilo da stvari tada u svoje ruke, još nekoliko minuta, treba da preuzme Vladimir Banković. Dugogodišnji kondicioni trener je ušao u teren i započeo aplauz, koji su i ostale devojke prihvatile. Razlog je jednostavan, jedni drugima zahvaljuju i nagrađuju se međusobno za rad koji je prethodio, a bio je jedino i isključivo posvećen Olimpijskim igrama.

A kakvi su bili poslednji treninzi, onih nekoliko po povratku devojaka iz Bara… Šteta što nikog nije bilo da vidi. Malo je reći kao na finalu nekog velikog svetskog takmičenja. Sve je „pucalo“, sa svih strana, ne zna se da li je stameniji blok ili je smeč sa druge strane ubitačniji. Dok lopta ne dodirne tlo, bilo je i po nekoliko „upijača“, nemoguće stignutih lopti sa raznih delova dvorane Sport EKO. Isti takvi poeni se nagrađuju dugotrajnim aplauzima prepunog gledališta na velikim utakmicama. Za to su se naše devojke spremale i sasvim sigurno spremne dočekuju ove Olimpijske igre.

Postoje situacije kada se sve odradi kako treba, ali se jednostavno ne poklope „sve kockice“ kako treba. Ili je tim ipak neuigran, ili nedovoljno iskusan ili se desi neka nepredviđena situacija. U više od dva i po meseca priprema, naš tim nije imao nikakvih problema. Sve je teklo kako treba, sve obaveze i svaki trening koji su bili mnogo ranije i do detalja isplanirani, sprovođeni su u dela. Čak je selektor Terzić ovog leta imao na raspolaganju skoro dve selekcije, koje je tokom Gran prija kombinovao kako bi se iskristalisao stvarno najbolji tim. Ali, trebalo je sve devojke najpre dovesti na isti nivo rada, iako su u različitim terminina završavale klupske obaveze, samim tim imale duži ili kraći odmor.

Ozbiljnost. To je nešto što je bilo vidljivo u očima svake devojke. Čak i one koje nekad u „radno vreme“ znaju da dobace nešto što nasmeje ostale, sada su bile usredsređene „101 odsto“ na dešavanja na terenu. To je davalo neophodan kvalitet, što je opet rezultiralo poboljšanju rada generalno. A u pauzama je bilo smeha, uz odmaranje i tako do sledećeg zvižduka nekog od trenera. Onda opet usredsređenost na obaveze na terenu.

trecaSazrevanje ovih devojaka u tim je nešto što bi moglo da bude izuzetna prednost u odnosu na rivale i u odnosu na neke do sada viđene stvari. Ima onih koje su u plavom dresu dugo (Maja Ognjenović, Jelna Nikolić, Stefana Veljković, Silvija Popović, Jovana Brakočević), ali i onih koje dolaze i krče put ka tome da se jednog dana o njima govori i koje iskustvo stiču svakim novim treningom (Tijana Bošković, Bianka Buša), a uz one koje nisu pomenute, a igraće u Riju, napravile su tako skladnu celinu da teško da bilo šta može da poremeti harmoniju. Nekada bi se to komentarisalo kao „spoj mladosti i iskustva“, a u ovom slučaju bi to moglo da bude – iskustvo spremno za velika takmičenja. I dela naravno.

Na prvim Olimpijskim igrama koje su igrale naše devojke, u Pekingu 2008. godine, sve je za njih bilo novo. Nisu uspele da se snađu u opštoj „gunguli“, što je bilo u neku ruku i razumljivo. Dale su sve od sebe i jednostavno su time morale da se zadovolje. Onda je došao London, četiri godine kasnije. Te 2012. je plavi tim dama zadesilo toliko pehova da je bilo previše za tri selekcije, a ne samo jednu. I u sastavu koji je otišao, pružale su maksimalan otpor, mora se reći, kvalitetnijim protivnicima. Po sistemu „treća – sreća“ nikako ne bi mogao da se gradi optimizam za takmičenje u Rio de Žaneiru. Sve gore pomenuto, što je bilo u pojedinačnim segmentima, sada je fuzionisano u jednu celinu. U jednu za protivnice, vrlo opasnu celinu. To su osetile sve selekcije na Svetskom kupu prošle godine i neke vrlo ozbiljne na Gran priju ove godine. Ovaj tim ima iskustva, snage i volje da od 0:2 stigne do pobede, da posle svog vođstva od 2:0, kada protivnik izjednači, opet vrati igru sa početka. Više za devojke koje trenira Zoran Terzić jednostavno nema nepoznanica i iznenađenja.

Treba podsetiti na još jednu vrlo važnu stvar. Sa svih velikih takmičenja naše devojke kao uspomenu na dobre igre, imaju već medalje. Bile su prve i treće Evropi, bronzane na Svetskom prvenstvu, dva puta su medalje istog sjaja osvajale na Gran priju, sa Svetskog kupa su lane donele srebro, Evro ligu su osvajale skoro svaki put kada su je igrale. Jedino sa Olimpijskih igara te uspomene nema. Objektivno, prethodna dva puta nije bilo realno očekivati medalju zbog sticaja raznih okolnosti. Ali sada…

Nikad nisu bile tako spremne, nikad više rešene da daju sve od sebe na takmičenju ge su, kako je rekao košarkaš Nikola Kalinić, „najbolji primerci ljudske vrste“, daju sve od sebe da se o njima priča u olimpijskom selu. I ne samo tamo, već širom planete. Ustvari, o njima se već priča, a čini se, iako uvek lepe, nikad nisu bile lepše, kao pojava, bilo na terenu u sportskom, ili van njega, u elegantnom stilu, kao tim koji zna šta hoće. I što je vrlo bitno, izgleda da imaju jasnu ideju kako plan da sprovedu u delo.

Da, one su definitivno sazrele za jedno olimpijsko odličje. Došlo je vreme za tako nešto, priznali to neki ili ne. Misle o tome, sasvim je sigurno, ali ne prete. I to je kvalitet velikih. A one to jesu.

 

Peking 2008.

Odlazak na Olimpijske igre bila je samo jedna od stavki u planovima najbolje ženske selekcije, koji su napravljeni jedno pet godina ranije. Niko nije očekivao neki uspeh, bilo je bitno da se oseti i ta draž. copy-of-peking-2008I ona je bila još veća posle dve pobede. Na slici je tim koji su činile Jelena Nikolić, Vesna Čitaković, Nataša Krsmanović, Sanja Malagurski, Jovana Brakočević, Ivana Đerisilo, Maja Ognjenović, Brižitka Molnar, Suzana Ćebić, Stefana Veljković, Jovana Vesović i Maja Simanić.

 

 

London 2012.

Pred put u London, selektora Zorana Terzića je zadesilo mnogo nedaća. Jednostavno je bilo teško odupreti se opravdanim razlozima (trudnoći Jelene Nikolić i Silvije Popović) i malerima (povreda Tijane Malašević i Jovane Brakočević dva dana pred put, a ova druga se jedva nekako oporavila), copy-of-london-2012pa su se devojke sa slike Brankica Mihajlović, Jovana Brakočević, Ivana Đerisilo, Stefana Veljković, Milena Rašić, Sanja Starović, Jelena Blagojević, Jovana Vesović, Suzana Ćebić, Bojana Živković, Maja Ognjenović i Nataša Krsmanović, vratile bez pobede.