Posle nepunih mesec dana Srbija opet ima šampiona Evrope. Opet u odbojci, samo su sada u centru pažnje momci. U velikom finalu u Parizu, bez obzira što je ono igrano u četiri seta, prosto su samleli Slovence i opet osvojili naslov najboljeg na Starom kontinentu.
Kada jedan tim pobedi devet utakmica, koliko je i odigrao, kada na tom putu “presliša” većinu protivnika, kada savlada domaćina i njegovih 12 hiljada navijača, pa bude u tom susretu bolji i od još dvojice, onda im cela Evropa skida kapu. Sadašnji tim Slobodana Kovača je u finalu, posle blage nervoze i malo kasnijeg “paljenja motora” prosto odučio od odbojke njegove bivše učenike. Slovenci jesu poveli, ali su Srbi najpre ekspresno izjednačili, zagospodarili terenom, a onda silovito okončali meč. Slovenci su pokazali da su se zasluženo našli u finalu, ali su isto tako u tom posldnjem meču morali da priznaju pobedu boljem. A bolji su slavili, i slaviće, možda više i emotivnije nego ikad pre. Ova medalja je dokaz da ova generacija vredi, da je sazrela, da je stručni štab to u pravom smislu reči.
Kada neko provede mesec dana zajedno, kada se tom prilikom toliko zbliže, a mislili su da bliži ne mogu da budu, kada postanu toliko rešeni da uspeju, kada ih jednostavno ništa, ama baš ništa ne može zaustaviti, onda kao epilog dolazi scena gde igrači i stručni štab bacaju Slobodana Kovača u vazduh, svi sa širokim osmesima. Da, i zlatnim medaljama oko vrata.
