Pravda je konačno zadovoljena. Na grudima momaka koji su disali kao jedan, zasjala je zlatna medalja. Više nego zasluženo. Iako savršeno svesni da nisu ni blizu popularni kao što su bili mnogi njihovi prethodnici, ovi mladi ljudi znaju tačno šta i kako treba raditi da bi im se u tom segmentu bar približili. U nekom drugom su ih već nadmašili. One velikane, da baš njih, onu slavnu generaciju. Evo pre neki dan.
Za mnoge su Atanasijević, Lisinac, Ivović, Jovović, Podraščanin, Nikić; Majstorović i ostali, ovog leta bili popularni samo dva puta. Jednom kada su stigli u Istanbul posle terorističkog napada, i sada, kada su se vratili slavom ovenčani iz Krakova. Naravno, i između toga su mnogi čuli da oni postoje, ali starlete, rijaliti programi, trač rubrike… Sve to je u medijskm smislu imalo prednost, jer ko je video „vajde“ (da ne kažem, a trebalo bi, tiraž, slušanost, gledanost) od nekih tamo dvometraša koji šamaraju loptu.
I onda se desi taj Istanbul. Eto sjajne prilike da im se pokloni medijska pažnja, ali ukoliko bi mogli da im tačno kažu šta se dešavalo na aerodromu (iako srećom nisu bili u to vreme), neki trač iz koga će se opet izvući neki „bombastičan“ naslov, možda i slika, ekskluzivna naravno sa „Ataturk“ aerodroma. Pojavili su se čak na naslovnim stranama. A isti ti koji su zvali, samo stotinjak sati ranije imali su priliku da te iste nasmejane momke vide kako u dvorani „Aleksndar Nikolić“ tri dana uzastopno „delju“ protivnike. Ali koga briga za „prebacivanje preko mreže“, nije bilo interesantno. Doduše čuli su da neki zgodni momci igraju, ali imaju i dresove i šortseve, patike, čak i neke štitnike na kolenima, „nema tu ’leba“. I posle famoznog Istanbula, sve po starom. po pet redova, sa ili bez slike ili samo rezultat neke nove pobede.
A onda Krakov, zlatne medalje, pa i famozni ček na milion „zelenih“. „Hej, pa to su oni naši stari drugari, oni iz Istanbula, osvojili su Svetsko prvenstvo… Šta, nije to, Svetsku ligu, ahaaa… Pa dobro, to je isto.“ Trka za njima, jurnjava ispred aerodroma, ali sad „Nikola Tesla“. Ima neka čudna „aerodromska veza“ Oni su opet, kao i uvek uostalom, bili nasmejani, profesionalni, davali su intervjue, odgovarali na mnoga pitanja, a skoro da mogu da potpišem da „postavljači pitanja“ nisu sasvim sigurni sa kim su sve pričali.
– Šta su me sve danas pitali, majko moja – reče jedan od zlatnih momaka, a kako drugačije nego uz osmeh.
Opet su popularni. Ali bojim se da ne bude ono „svakog čuda za tri dana“… I pitam se koliko će vremena proći da opet zlato na grudima padne u zaborav u odnosu na plastiku u grudima.
A oni će opet biti nasmejani. Neki mnogo dobri momci…