Te 2011. bilo je tačno deset godina od prvog evropskog zlata koje je naša zemlja, tada Jugoslavija, osvojila u Ostravi. Bilo je onih koji su se setili tog podatka, ali nikome sigurno nije palo na pamet da će se – istorija ponoviti. Pogotovo što se posle Svetskog prvenstva 2010. i osvojenog trećeg mesta u Italiji, Nikola Grbić oprostio od nacionalnog dresa, pa je kao „poslednji mohikanac“ čuvene generacije naše odbojke ostao samo Ivan Miljković.
Sa druge strane, nadirali su neki mladi „lavovi“, oni malo iskusniji želeli su da se dokažu, a šampionat Starog kontinenta bio je prava prilika za tako nešto. Naravno, od naše selekcije u bilo kom sastavu i koliko god bila (ne)iskusna, uvek se traži visok plasman, ali tada niko to javno nije govorio. Možda je i na taj način skinuto određeno breme sa njihovih leđa.
– Pamtiću to leto po mnogo čemu. Naravno titula prvaka Evrope je bila najupečatljivija, ali bilo je mnogo stvari koje će me podsećati na tu godinu – kaže predvodnik tog tima, glavni junak ove priče, Ivan Miljković.
Krenimo redom…
– Imao sam dosta napornu sezonu u Turskoj, moju prvu, gde smo osvojili titulu, a zna se da u toj zemlji šampionat traje dugo. Dogovorio sam se sa selektorom Igorom Kolakovićem da propustim Svetsku ligu. Bilo je to prvi put da u tom takmičenju ne odigram ni jedan jedini meč. Do tada sam imao mislim 12 uzastopnih godina igranja i za klub i za reprezentaciju. U Svetskoj ligi ne bih odigrao par prvih utakmica, a onda sve po starom. Tada sam imao priliku da se odmorim i u pravom smislu reči „napunim baterije“, da se malo i uželim odbojke. Mladi su odigrali Svetsku ligu, pojavili su se novi, talentovani klinci, Aleksandar Atanasijević, Uroš Kovačević…
Kada se pomene atmosfera u reprezentaciji… Ma to nikad i ne treba pominjati, jer je ona uvek sjajna, a te godine je bila nešto posebno. Bilo je razlike u godinama, ali su svi funkcionisali kao tim u svakom momentu.
– Rad je bio jedino merilo opstanka na pripremama i u timu uopšte. Van treninga smo isto, u većini slučajeva bili jedinstveni, bilo da se ide u šetnju, na bazen, da li se vozi bicikl do skakaonice, igraju karte… Bilo je tako i ranije, ali ovo kao da je nagoveštavalo nešto dobro. Da, posle odlaska Nikole Grbića, izabran sam za kapitena. Bila je to velika čast za mene.
Prošle su i te pripreme, odigrane su i neke prijateljske utakmice kako bi se videla trenutna forma i ona je bila zadovoljavajuća. Ipak, bilo je dosta skeptika.
– Srećom ne u reprezentaciji, nego u javnosti. Mnogi su se pitali hoće li Vlado Petković moći da zameni Nikolu Grbića i sami davali odgovore da je to nemoguće, odnosno da će na poziciji tehničara najviše da „škripi“. Drago mi je što su na kraju morali da se zavuku u „mišju rupu“.
Mečevi u grupnoj fazi bili su zagrevanje. Slovenci, Austrijanci i Turci bili su tri „laka zalogaja“ za Ivana Miljkovića i momke koje je predvodio. Ali ti mečevi su mogli da pokažu da sve funkcioniše dobro, da su prvi koraci Bečkog valcera savladani bez većih problema.
– Imali su priliku svi da igraju, sve je bilo besprekorno. Uz to, publika u Beču, koju su činili mahom naši ljudi, nas je bodrila, imali smo mislim daleko najviše gledalaca na svim mečevima. Prvo mesto u grupi nam je u četvrtfinalu donelo za protivnike Francuze. Tada su mnogi iz ove današnje generacije počinjali da igraju za svoju reprezentaciju, Ngapet, Ruzije, a „kopča“ mladih i iskusnih bio je Pužol. Pobedili smo ih prilično ubedljivo, a iako su nam uzeli jedan set, nije bilo momenta da smo se možda zabrinuli. Opet su tribine bile pune naših ljudi, a to ume da ponese, što je bio slučaj sa nama.
Sam Miljković je imao poverenje u saigrače, a oni još više u njega. Za slučaj da nešto ne krene kako treba, uvek je postojala ona opcija „guraj sve lopte Ivanu, on zna šta će sa njima“.
– Navikao sam na takav sistem, ne bi mi bilo prvi put. Ali, tako nešto treba zaslužiti, i to godinama unazad. Moraju drugi da imaju poverenja u tebe, da se zna ko može da osvaja poene u kritičnim trenucima. Ono što je imala ta selekcija, koja je u Beču osvojila titulu prvaka Evrope, jeste da su svi igrači mogli da uđu u igru i donesu nešto pozitivno u igri, što je u tom momentu potrebno. To će se kasnije potvrditi.
Naš tim je igrao dopadljivu odbojku, dok lopta ne padne na teren, poen nije bio završen. Borili su se i tako osvajali simpatije sve većeg broja ljubitelja odbojke. Pred duel sa uvek strašnim Rusima u polufinalu, našem kapitenu prišao je predsednik organizacionog odbora i prvi čovek Odbojkaške federacije Austrije Peter Klajman.
– Rekao mi je „Ivane molim te pobedite, jer ako to uradite sutra će sve biti puno i biće zarade. Ako u finalu budu Italija i Rusija, teško da će i polovina mesta biti popunjeno“. Nismo mogli da razočaramo čoveka – u šali kaže Miljković.
Bila je to velika drama u pet setova kakvu može da režira samo odbojka. Trajala je dva časa i 14 minuta. Mnogih stvari se treba podsetiti.
– Odlučivale su sitnice, jedna lopta u setu, bar u onima koje smo mi dobili, a sva tri u našu korist su bila na razliku. Imali su strašan tim Rusi, ali koga se niko od nas nije plašio. Uvažavali smo svakoga, ali smo verovali u sebe, svoj kvalitet i mogućnosti. Četvrti set smo dobili 33:31, gde su Rusi imali mislim tri meč lopte. A u taj – breku je prednost bila konstantno na našoj strani. Izjednačili su na 13:13, posle čega smo mi osvojili još dva poena.
Medalja je bila u džepu, bar srebrna, ali Ivan Miljković je još dok je počinjao da igra u plavom dresu kao najmlađi, naučio da se ne zadovoljava postignutim. To je trebalo preneti na naslednike. Osvanuo je i veliki dan finala. Italijani su dan ranije lako i brzo izašli na kraj sa Poljskom. U tom ritmu su počeli finale, a našem timu kao da je trebalo malo vremena da dostignu „radnu temperaturu“.
– Sećam se zagrevanja. Meč sa Rusima, taj maratom u pet setova, ostavio je velikog traga na sve nas. Video sam da je momcima teško, što da lažem, i meni je bilo. Sve nas je bolelo. Kad bi me pitali kako ćemo, odgovarao sam: „Samo nekako da doguramo do 23:23, posle ćemo nešto već da smislimo“. I bi tako. Nismo se ni malo zamislili kada su osvojili prvi set. Izjednačili smo, a onda smo počeli da „smišljamo“ šta i kako. Na 23:23 u trećem osvojimo poen pa „mali Terza“ odservira as. 
U četvrtom nešto slično. I postanemo prvaci Evrope. Tu se pokazalo kakav smo tim, da uđe igrač sa klupe i reši utakmicu. Ne treba zaboraviti da su slične, sjajne epizode, imali i Mitić i Rašić.
Iz ovog ugla sve to deluje jako lako i jednostavno, ali na terenu nije bilo tako. Šta se desilo kada je taj poslednji servis Miloša Terzića dodirnuo tlo…
– Ništa. Onda je Vladica Petković skočio na mene i počeli smo da plačemo zajedno. Momenat kada ne da su sve emocije izašle „na videlo“, nego celo leto napornog rada. Bilo mi je posebno drago zbog njega, jer se ispostavilo da je na pravi način zamenio Nikolu Grbića. Iako nam je snaga bila na izmaku, jedva smo uspeli da pohvatamo jedni druge na terenu.
A onda najsvečaniji čin, kapiten debitant prima pehar namenjem prvaku Evrope. Scena koju će mnogi pamtiti i po tome što je Miloš Nikić klekao ispred Ivana Miljkovića i napravio „stav“ koji pravi Usein Bolt kad pobedi.
– I tu se vidi atmosfera, da nij bilo bitno koliko je ko imao godina, koliko je učinak imao i ostalo, nego smo svi bili kao jedan. Svako je prihvatao i kritiku i šalu, ali smo bili kao jedan. Pomagali smo jedan drugom, podržavali se međusobno.
Naravno, Ivan Miljković je proglašen za najboljeg igrača Evropskog prvenstva, a pored njega, na poziciji srednjeg bloker je dominirao Marko Podraščanin, a kao primač servisa Nikola Kovačević. Pola „prve postave“ naši. Trebalo je „olovnih nogu“ proslaviti ogroman uspeh. Tačnije, „obeležiti“ osvajanje zlata i u neku ruku samo „premostiti“ tu noć dok se ne domognu Srbije.
– Bili smo u nekom kafiću, ali pre toga… Sećam se da smo sa medaljama oko vrata u sobi ležali Miloš Nikić i ja. Upitao me je: „Buljubašo, đe ćemo“, a ne možemo da se pomerimo iz kreveta. Rekoh mu: „Serdare moj, idemo na po jedno pivo i vraćamo se“. Tako je i bilo, vrlo brzo smo otišli, još brže se vratili.
Kulminacija je bila u Beogradu. Još dok je slavlje u Beču trajalo, glancala se terasa Starog dvora Skupštine grada, mesto gde se tradicionalno dočekuju šampioni. Preko noći je oblepljen i specijalni autobus kojim su prvaci Evrope krstarili ulicama glavnog grada Srbije.
– Na terasi sam bio još 2001. kada smo osvojili titulu u Ostravi, pa mi taj osećaj nije bio stran, ali uvek godi popeti se tamo gore, pred tolikim narodom. Drago mi je bilo zbog momaka, za njih je to bilo nešto novo, nešto o čemu su do tog dana samo slušali i gledali na televiziji. Meni je nešto novo bio taj otvoreni autobus, gde su nas ljudi videli, mahali nam, gde su ljudi zaustavljali svoje automobile, izlazili iz njih da bi nam uputili reči podrške, čestitke, oduševljenja. Tek tada se vidi da smo za te ljude uradili nešto veliko, da smo im izmamili osmeh na lice. Kada se vratiš kući, kada te pozdravljaju tvoji ljudi, tek tada vidiš šta si ustvari uradio.
Nije to bio pravi Bečki valcer, ali su koraci bili besprekorni, elegantni, za uživanje. Nije to bio ni hor Bečkih dečaka, ali su svojom pojavom, gracioznošću, sluhom i posebnim tonalitetom izvodili neku muziku koja se slušala otvorenih očiju sa osmehom na usnama. Bila je to fuzija igre koju su doveli do savršenstva i pojave Ivana i njegovih dečaka, koji su na postolju pevali „Bože pravde“ da se sve treslo. Bilo je to nešto što su mnogi samo sanjali, oni hrabriji priželjkivali, a oni najhrabriji o tome govorili. Bilo je to nešto neponovljivo.
Sasatav šampiona
Ostaće zapisano da su titulu prvaka Evrope, te 2011. godine u Beču osvojili 
Nikola Kovačević, Uroš Kovačević, Vlado Petković, Miloš Terzić, Dragan Stanković, Miloš Nikić, Mihajlo Mitić, Milan Rašić, Ivan Miljković, Saša Starović, Aleksandar Atanasijević, Marko Podraščanin, Nikola Rosić, Filip Vujić.
Selektor je bio Igor Kolaković, njegov asistent Željko Bulatović, kondicioni trener Miljan Grbović, fizioterapeuti Aleksandar Počeković i Vladimir Nikolić, lekar dr. Ljuban Martinović, skauti Dragan Cvetković i Saša Joksimović, a tim menadžer Laslo Lukač.
Anastazi zna
Na pomenutom šampionatu u Austriji, bronzanu medalju je osvojila selekcija Poljske. Tadašlju njihov selektor, Andrea Anastazi je prepoznao način na koji je srpski tim osvojio titulu.
– Kada smo prolazili pored njega, čestatitao nam je i pokazivao stisnutom šakom ka srcu. I imao je pravo. Nije presudio ni kvalitet, ni greške, jer je sve to bilo „tu negde“… U odlučujućim momentima je stvarno srce donosilo prevagu.
Kompletni na naplatnoj rampi
Na prripreme u Kranjsku goru kandidati za Evropsko prvenstvo 2011. krenuli su autobusom iz Beograda. Kompletni su bili tek – kod Zagreba.
– Bio sam na godišnjem odmoru u Hrvatskoj, kao i svake godine. Naravno, trenirao sam skoro mesec dana pre početka priprema, kako bih rad sa timom dočekao spreman. Dogovor je bio da se ne vraćam u Beograd, pa sam ih sačekao na naplatnoj rampi kod Zagreba i ušao u autobus – prepročava događaj Ivan Miljković.
Nikićevi sklekovi
Koliko su plavi vladali situacijom u finalu sa Italijom, najbolje govori i jedna nesvakidašnja situacija. Naime, igrao se četvrti set, vodili su „azuri“ 17:16 i bunili se za jednu loptu koja je dosuđena u našu korist. Na servis je otišao Miloš Nikić,
odservirao snažno da italijanski primači servisa to nisu mogli da ukrote, a onda je na opšte iznenađenje napravio nekoliko sklekova.
Time je hteo da kaže da ima i te kako snage, volje, ali i koncentracije za to finale.
Dan kada je kasnio Dnevnik
Još od davnina se zna da je na državnoj televiziji vreme od 19,30 časova predviđeno jedino i isključivo za Dnevnik. Tog 19. septembra 2011. godine, dok je trajao finalni meč, u gornjem uglu je ušla vest da će se „Dnevnik emitovati po završetku odbojkaške utakmice Srbija – Italija“.
Kad majstori igraju, sve se menja, pa i ustaljena programska šema.
Uloga Dragane Mirković
Kada je Austrija dobila organizaciju Evropskog prvenstva u Beču 2011. godine, pevačica Dragana Mirković je promovisana u ambasadora naše zemlje na tom takmičenju. Mnogi su pravili šale govoreći da bi neko trebalo da napiše diplomski rad na temu „Uloga Dragane Mirković na osvajanje zlatne medalje u Beču“. Kada se sve sabere, nisu bili daleko od istine.
– Beč važi za grad sa mnogo naših ljudi. Relativno je blizu Srbiji, pa je veliki broj i dolazio na utakmice. A Dragana Mirković je pre svake nape utakmice imala svoj mini koncert na terenu i na taj način „zagrevala“ naše navijače. Tako, u dobrom raspoloženju, uvek su bili glsniji od protivnika. Zato mislim da je „Draganče“ imla svoju ulogu i sjajno je obavila – smatra Miljković.
Uroš nije verovao
Kružila je tih dana slavlja posle medalje, i priča kako su pred liftom pre finalne utakmice stajali najstariji, Ivan Miljović i najmlađi, Uroš Kovačević. A razgovor je tekao otprilike ovako:
– Šta je mali, ne možeš da veruješ da u ekipi sa Ivanom Miljkovićem igraš finale Evropskog prvenstva – upitao je veliki as.
Na to mu je golobradi Kovačević odgovorio:
– Da, da znaš da je tako nekako. Neverovatno.
A kako bi i verovao kada mu je bilo nešto preko sedam godina kada je Ivan Miljković osvojio poslednji poen u finalu Olimpijskih igara u Sidneju 2000. godine.
Srbima „preko veze“
Od dolaska u Beč naši najbolji odbojkaši bili su u cetru pažnje. Tako su skoro svakodnevno imali i promotivne aktivnosti, a jedna od njih bila je i popularizacija odbojke, gde su srpski asovi potpisivali lopte i majice, slikali se sa ljubiteljima ovog sporta u Austriji.
Naravno, najviše „rekvizita“ su dobili naši navijači koji su čekali strpljivo, a bilo je malo i „preko veze“.
