Teško je u današnje vreme baviti se profesionalnim sportom. Iz dana u dan obaveze postaju sve zahtevnije, mnogo se radi, a svaki slobodan momenat koristi kako bi se „napunile baterije“. Četiri srpske reprezentativke, pored uloga koje imaju na terenu, obavljaju još po jednu, kažu mnogo lepšu – ulogu majke. Jedna je „taze“, Jovana Brakočević, jedna malo iskusnija po tom pitanju, Ivana Đerisilo, dok su Jelena Nikolić i Silvija Popović već i te kako uhodane.
Ni jedna od njih se nikada nije žalila ili je slučajno razloge, vrlo retkih malo lošije odrađenih treninga, tražila u tome što je „mali plakao“, „nije dao da se odmori“ ili slično. Naravno, imaju pomoć i podršku sa svih strana što im omogućava da budu, što pesma kaže, „žene, majke – kraljice“.
Intersantno je da sve četiri imaju sinove, a parovi su: Jelena i Aleksa, Silvija i Strahinja, Ivana i Boško, Jovana i Viktor. Počnimo od – kraja. Pet meseci je nedavno napunio mali Viktor i ovogodišnje pripreme sa mamom u Baru, bile su mu „prve u karijeri“.
– Dobra je beba, ne zato što je moja, već stvarno – uz osmeh ističe Jovana Brakočević. – Majčinstvo me ne opterećuje ni malo. Šta više, opušta me i rasterećuje mi um od odbojke, što mi je nekad i te kako potrebno. Čim ugledam Viktora, osećam se nekako drugačije, dobijem „nalet“ pozitivne energije i uvek mi izmami osmeh na lice. Često jedva čekam da se završi trening ne bih li ga videla i zagrlila.
Veliku zahvalnost što je posle samo mesec i po dana od porođaja opet uzela loptu u ruke, Jovana duguje, naravno, suprugu, rodbini, prijateljima…
– Sve se može kad se hoće. Volim i živim za sport, tako da ni jednog momenta nije bilo pitanje hoću li uspeti da uskladim jedno sa drugim. Čini mi se da Viktor i ja odmaramo u isto vreme, jer noću spava i ne budi se. A kad je budan, samo se smeška. Voli da uživa, još sada kada je lepo vreme, pa kad god možemo, izađemo u šetnju, skoro da ne skida osmeh sa lica – kaže Jovana Brakočević.
Mali Aleksa, sin Jelene Nikolić, već je „poznata faca“ u odbojkaškim krugovima. Mnoge izgledom podseća na onu „neustrašivu“ bebu koja zadaje grdne muke Tomu i Džeriju u crtanom filmu. I on je glavni „krivac“ što njegova mama nije igrala na Olimpijskim igrama u Londonu.
– Nas dvoje smo u istom timu već više od tri godine i dobro smo uigrani. Dočekuje me na vratima posle svakog treninga, osim kad gleda crtani film, tad samo kaže da je „zauzet“. U poslednje vreme sve češće i posećuje treninge, pa se rastrči po hali dok se mi istežemo, što mu kasnije pomaže da lakše zaspi, mada sa tim nikada nismo imali problema. Kada su utakmice u pitanju, kad dođe, sedi mirno, jede kokice i gleda, malo mene, malo okolo. Voli sve da vidi – ne krije osmeh Jelena Nikolić dok priča o sinu.
Nekad nije lako igrati utakmice, pogled često zna da skrene u pravcu deteta. Ali, veliki profesinalci znaju tačno kada je momenat između dva poena da „provere“ da li je sve u redu.
– Uhvatim sebe često u razmišljanjima kako sam srećna što radim ono što volim, a to je odbojka, a opet sam baš Aleksina majka. Trudim se da sve svoje slobodno vreme podredim njemu.
Ali, dođu i one ne baš prijatne stvari kao što su rastanci, kada mama jednostavno mora da ide na utakmice ili turnire malo ili mnogo daleko.
– Obavezno se čujemo preko skajpa. I često me opomene da uključom kameru. Pokaže mi onda igračke, šta rade Super heroji i Pepa prase, a moja pitanja vezana za njega tada često samo „elegantno preskoči“. Već je veliki, razume da mu je mama odbojkašica, pa često kad gleda neku utakmicu preko televizora, odmah traži gde sam, čak i ako ne igra moj tim. Kad god je to u mogućnosti, putuje sa mnom na pripreme, nekad i prijateljske utakmice, tu imam maksimalno razumevanje. Devojke iz tima ga jednostavno obožavaju, „razoružava“ ih osmehom. Kada bih trebala da rezimiram, onda bi to bilo da sam zahvalna i srećna što sam dobila šansu da uz dete radim ono što najviše volim, a opet imam i dovoljno vremena da mu se posvetim, da radim sa njim, igram se i gledam kako raste – kaže Aleksina mama Jelena Nikolić.
Možda je najveći „zvrk“ od pomenute „male gospode“ Strahinja. Na prvi pogled deluje stidljivo, najčešće posle utakmice prvo hrli mami Silviji u zagrljaj. Ali kada ga posle poljupca spusti, onda je skoro neuhvatljiv.
– Sad je već veliki dečko. Zna da, kada odlazim na trening, idem da se „igram sa loptom“. Svaku utakmicu prati, navija, a zna i da „mama igra odbojku“. Kad smo na gostovanju, gleda sve na TV – u. Lepo smo se organizovali, suprug je uvek uz mene, bar kada je klupska sezona u pitanju. Kada se vratimo kući, bake i deke preuzimaju glavne uloge, ljubavi mu nikad ne nedostaje – ističe Silvija Popović.
Od kada je Strahinja centar njenog univerzuma, igra samo u Voleru. Cirih je lep grad, uslovi u klubu su nadaleko poznati kao jedni od najboljih u Evropi.
– Generalno nisam osoba koja u životu voli puno da menja, a naročito ukoliko bi to bila prilika sa malim detetom. Na Cirih smo se navikli odavno, uživamo u njemu svi zajedno, Starhinja odrasta na pravi način, nema potrebe da se navikava na nove uslove života. Svaki trenutak se trudimo da budemo zajedno. Zato nam svima nekad i teže pada kada smo odbojeni leti, dok sam sa reprezentacijom.
Sličnu priču, samo sa nekim drugim detaljima, može da ispriča i Ivana Đerisilo. U šali kaže da je biti majka odbojkašica „veliko opterećenje koje ne preporučuje nikom“. A iza svega stoji osmeh, koji je još veći kada posle napornog treninga ili utakmice ugleda dvogodišnjeg Boška.
– Kada je noću plakao, suprug bi bio taj koji je „dežurao“ pored naslednika, tako da sam ja maksimalno mogla da odmorim i posvetim se profesionalnim obavezama. To nikako ne znači da i ja nisam ustajala, da nisam nekad pospana odlazila ne treninge, ali uglavnom smo dobrom organizacijom uspevali da „preduhitrimo“ neke situacije. Pored rodbine i prijatelja, imam devojku, Janu, koja mi dosta pomaže oko Boška, i u Srbiji, ali i inostranstvu. Voli ga kao da mu je u najmanju ruku tetka, da ne kažem i mama – hvali „saigračicu“ Ivana Đerisilo.
Pripreme u Baru su protekle bez Boška na „licu mesta“, ali u svakodnevnom kontaktu. Želja Ivane Đerisilo je bila da se po povratku u reprezentaivni dres što bolje pripremi, da još jednom „napadne“ dres na Olimpijskim igrama.
– Volela bih da otputujem u Rio, naravno, ali bi velike zasluge za to pripadale i Bošku. Od kada je on sa nama, imam neki mir, ispunjena sam kao ličnost, pa bi Olimpijske igre bio naš zajednički uspeh. Svesna sam da bi u tom slučaju opet bili razdvojeni, a to je nešto što ni jedna majska sportistkinja ne voli, ali… – zaključila je Ivana Đerisilo.
Bilo kako bilo, „poker dama“ se bitno razlikuje od ostatka reprezentacije. To se odnosi samo van treninga, dok su na terenu ravnopravne sa svima. Možda nekad nisu baš najbolje koncentrisane, jer podsvesno postavljaju same sebi pitanja tipa „da li je jeo“, „koliko je spavao“, „da li rast zubića mora baš toliko da boli“ i slično… Često posle treninga ili utakmice samo „nestanu“, jer titaju svojim momcima u naručje, a sigurno da ne izostaje i kometar:
– Ljubi ga majka.
Boško stigao pre vremena
Na svet je Ivana Đerisilo sina Boška donela pre vremena. Početkom osmog meseca, mališa je jednostavmo „poremetio planove“.
– Bio je mali i mršav, kad se samo setim. Ali vrlo brzo je nadoknadio sve, porastao je, dobio na kilaži i izrastao u velikog dečaka koji je proslavio i drugi rođendan.
Viktorove tetke
Ne krije Jovana Brakočević da od svih ima pomoć oko Viktora. Od nekog manju, od nekog veću, ali svaka dobro dođe.
– Pored supruga i familije, vrlo često imam pomoć „tetki“, a to su klupske i sada reprezentativne saigračice. Kada imamo slobodan dan mnoge hoće da se igraju, a on kao da jedva čeka.
Barske pripreme
Mnogo znači Silviji Popović što se nacionalna selekcija već par godina unazad priprema u Baru, jer je jednostavno, i bukvalno, kod kuće.
– Kao da su mene pitali gde ćemo se pripremati – kaže uz osmeh. – Šalu na stranu, nema nikakvih „protekcija“, mada mi to sve mnogo znači i to su retke prilike u reprezentaciji da spojim lepo i korisno.
Aleksa prespavao slavlje
Period kada deca počinju uživo da gledaju svoje roditelje na terenu nije „propisan“. Zavisi od mnogo toga, kao što zavisi da li će ceo događaj ostati budni, a o tome svedoči i primer Jelene Nikolić.
– Sećam se finala prvenstva Turske, kada sam igrala za Vakifbanku. Osvojili smo titulu, a do tada Aleksa nikad nije bio na utakmici. Imao je 15 meseci. Rekla sam mami da gleda utakmicu na televiziji i da krenu ka dvorani kada dobijemo drugi set. Kada smo osvojile poslednji poen, nego iz uprave kluba ga je doneo na teren. Bila sam najsrećnija na svetu. I sad se naježim kad pomislim na to. Malo posle toga, kada smo primali medalje i pehar, on je zaspao i čak ni velika buka nije mogla da ga probudi. Nije ni znao da je spavajući bio na pobedničkom postolju.
Sve sin do sina
Neverovatan, ali istinit je podatak je da generacija koja donosi medalje našoj odbojci rađa samo mušku decu.
Pored Jelene Nikolić, Jovane Brakočević, Silvije Popović i Ivane Đerisilo, koje su još aktivne, još tri odbojkašice imaju sinove. Aleksandra Ranković dvojicu, a Vesna Čitaković i Anja Spasojević po jednog.