Ima već nekoliko dana kako je Milena Rašić podigla pehar namenjen najboljoj selekciji Starog kontinenta. Uradila je to onako, sa stilom, onako kako to pravi kapiten radi, uz maksimalno „odobravanje“ i podršku svih devojaka koje je u ovoj sezoni „predstavljala“. Bila je to i njoj samoj najveća nagrada, najbolja satisfakcija za ogromno srce koje je tuklo daleko jače od bolova u teže povređenom zglobu, za ono „Nema šanse da propustim Evropsko prvenstvo, igraću ako treba i sa jednom nogom“, za mnoge druge „žrtve“ svih ovih godina od kada nosi najdraži dres.
-Sreća pa su devojke igrale sjajno i nije bilo potrebe da ulazim u igru. Šalu na stranu, stvarno sam ponosna na sve njih, na stručni štab, na sve one koji su dali sebe i najmanjim delom da postanemo šampionke i da se osećamo onako kako se osećamo već nekoliko dana.
Sve se potom izdešavalo brzo. Pehar u njenim rukama, zlatne medalje oko vrata, slavlje u hotelu, povratak kući, prolazak kroz vodeni luk na Aerodromu Nikola Tesla i konačno – balkon Skupštine grada.
-To je vrhunac, jedan od najdražih trenutaka u karijeri. Mislim da smo u povratku iz Bakua bile nestrpljive kao nikad do sada. Želja da se pojavimo na mestu gde se pojavljuju samo istinski sportski heroji naše zemlje bila je ogromna. I onda konačno, neponovljiv osećaj, još iznosim trofej pred okupljene ljude… Ono što sam sanjala, ostvarilo mi se. Još uvek kao da sanjam, ustvari poslednjih dana živim svoj san.
Selfiji u neograničenim količinama, autograma ni sama ne zna koliko, gostovanja po emisijama na skoro svim televizijama… Popularnost kakva dolikuje kapitenu evropkog prvaka.
-Do te mere da ne znam kada spavam, a kada se probudim u prvi mah ne znam da li sam se vratila kući, da li sam u Azerbejdžanu, Turskoj, Kini, Japanu, Hong Kongu…
Ono za šta je uvek imala vremena, odnosno ono što nije smela da propusti su terapije, jer zglob još uvek nije „kao u najboljim danima“.
-Biće, verujem uskoro. Mada sam jedne večeri, posle mnogo jurcanja videla da je dobro natekao. Ali računam da je to cena trenutne popularnosti.
Kako je bilo gledati utakmice iz „drugog ugla“?
-Vrlo neobično i daleko teže nego kada sam u igri. Možda sam bila i najveći navijač. Ipak, verovala sam kao i sve ostale devojke, da možemo do zlata. Poznajemo se dugo, igramo godinama zajedno i znala sam da nećemo izneveriti.
Sa Tijanom Malešvić si jedini „vlasnik“ oba evropska zlata. Koje je draže?
-Svako na svoj način. Onda sam igrala, sada nisam, ali sada sam bila kapiten. I to jedne nove generacije. Ko bi rekao, samo Tijana i ja iz te „beogradske“ selekcije. Trebalo je da bude i Ana Antonijević, ali na žalost… Ali biće prilike za nove trofeje, verujem da je ovo samo početak.
Pet meseci je, kao što kaže pesma, „prošlo kao tren“ ili…
-Nije bilo lako, ali je na kraju bilo slatko, onako kako smo želeli. Kad se setim okupljanja… Već smo „kud koji mili moji“, pa do sledeće reprezentativne sezone. Bilo – ponovilo se.
Pehar u Jekaterinburgu, pa još jedan u Hong Kongu, pa u Čangšuu, trofej u Nanđingu, pa onaj najvredniji u Bakuu – to je ovogodišnji „kapitenski bilans“ Milene Rašić. Ozbiljno „preti“ da bude najtrofejniji kapiten u istoriji srpske odbojke. I to vrlo brzo.
„Kafana kod Raše i Boše“
Na vratima sobe hotela u Gandži je pisalo „Kafana kod Raše i Boše“ uz obrazloženje šta čeka one koji tamo dođu.
-Želele smo, Bojana Živković i ja, da se svi još više ujedinimo, da se družimo po ceo dan, ako je to moguće. Pile smo kafu, slušale muziku, pričale o svemu i svačemu. Mislim da je „kafanica“ odradila svoje.
Daću sve za dečji osmeh
Mnogo gostovanja za malo vremena, retko koga je odbila, a to je bilo kada su se pozivi „preklapali“. Ipak jedno gostovanje, institutu za onkologiju…
-To je bilo najmanje što sam mogla da uradim za tu decu. Njihov osmeh i pozitivna energija su nešto što nema cenu. I daću sve od sebe da im taj osmeh stoji na licu i dalje.
that’s so sweet of Kapiten Rasha mentioning Antonijević again. She is the Champion too!!!