Niko ne može da ospori da su njegove zasluge za sva odličja u srpskoj ženskoj odbojci ogromna. Put je bio dug, trnovit, u početku se nije ni naziralo svetlo na kraju tunela, a onda se sve promenilo. Srbija je zahvaljujući „vizionaru“ Zoranu Terziću i ove godine napravila rezultate koji spadaju u red onih sa kojima se mora ponositi i za koje mnoge zemlje širom sveta kažu – „blago njima“.
Najnoviji uspeh, evropsko zlato, biće upamćen po tome što je ostvaren na impozantan način, bez šanse da se izgubi ijedna utakmice, sa šest blistavih pobeda, sa igrom koja je bila za ostale udaljena „svetlosnim godinama“ daleko. Drugi put je najsjajniji „metal“ zasjao na njegovim i grudima devojaka koje je izabrao.
Ponovljen je uspeh iz 2011. Uporedi ta dva evropska zlata?
-Totalno različiti timovi. Iz te selekcije sada su bile samo Tijana Malešević i Milena Rašić koja je bila povređena. Te 2011. je tenzija bila veća, igralo se u Beogradu, očekivanja su bila ogromna, samim tim i pritisak. To je bila prva titula, Pionir je bio prepun, polufinale i finale smo igrali u po pet setova. Čini se da se sada sve to desilo nekako mirnije i lakše, mada mi znamo da nije tako bilo. Svako zlato ima svoju težinu, oba uspeha su velika. Ono od pre šest godina je bilo kod kuće, mada u našem sportu to ne znači neku prednost. Možda je ova titula za nijansu vrednija, jer zbog raznih situacija koje nisu išle nama u prilog, očekivanja nisu bila baš onako velika.
Reprezentativne obaveze za ovu godinu su gotove. Od planiranog, šta je ostvareno u 2017.
-Nikako ne može da se planira da se osvoji zlatna medalja, tako da je relativna stvar šta su bili planovi. Ali recimo, planovi su bili da se sa oba takmičenja, Gran prija i Evropskog prvenstva, vratimo sa medaljama. To smo i ostvarili, a zlato iz Azerbejdžana je možda i više od planiranog. Ova godina je jedna od najuspešnijih, bronza sa Gran pija, zlato sa Evropskog prvenstva. Samo je 2011. bila uspešnija jer je tada postojala i Evroliga koju smo osvojili.
Kada je ovog leta bilo najteže?
-Definitivno period od posle Gran prija do početka Evropskog prvenstva. Izdešavale su se mnoge loše stvari, povrede, „ono“ sa Anom Antonijević, teško je bilo napraviti kvalitetne treninge, atmosfera je malo pala… Nije izgledalo dobro, ali…
Vratimo se samo nekoliko nedelja unazad. Poraz od Bugarske u Beogradu, pa u Obrenovcu, to su bile poslednje pripremne utakmice, samo par dana pred polazak na Evropsko prvenstvo.
-Ne ponovilo se nama i ne desilo se nikome. Ali, rekao sam devojkama i tada, a i pred početak takmičenja u Azerbejdžanu, da im treba samo jedan trening od 100 odsto, samo jedan na kome će da, kako mi to kažemo, „pojedu parket“. Negde se izgubila energija, motiv, a one su bile spremne.
Kada si počeo da veruješ u medalju na EP?
-Posle utakmice drugog kola u grupi, kada smo pobedili Holandiju. Tada je sve „govorilo“ da možemo visoko.
A kada si počeo da veruješ u zlato? Izjave posle polufinala nisu bile odmerene, već vrlo jasne – idemo na krov Evrope…
-Posle utakmica četvrtfinala i polufinala imali smo razloga da verujemo da možemo do zlata. Videlo se to i po devojkama, da nisu bile zadovoljne „samo“ ulaskom u finale, vidljiva je bila ogromna želja da se popnu i taj stepenik više. Kada smo igrali prvo finale Evropskog prvenstva, 2007. bile su opuštene, sada to nije bio slučaj.
Ono što je karakterisalo igru našeg tima jeste da su devojke iz utakmice u utakmicu igrale sve bolje. Objasni takvu dominaciju nad ostalima?
-Setim se izraza „tempiranje forme“ i nekako mi deluje neozbiljno. Ne može neko nekoliko meseci pre takmičenja da odredi dva dana kada će igrati najbolje. Mi smo imali kvalitetnija izdanja pre nego u samom finalu. Dešava se da kroz utakmice tim raste, a to je bio slučaj sa nama. Atmosfera, motivacija, energija, sve počne da raste. Sve one znaju da blokiraju, da smečom ili servisom pogode određeni deo terena, ali kad ta sigurnost uđe u glavu, onda sve ono što želiš na kraju i ispuniš. Nije nam bilo lako u finalu, ali ni teško.
Šta bi bilo tek da je Milena Rašić bila u potpunosti oporavljena od povrede, da se nije desilo ono što se desilo sa Anom Antonijević, kakva bi tek tada dominacija bila?
-Šta bi bilo kad bi bilo… Nećemo o tome.
Dva nova libera, pa dizač koji se vratio posle pet godina, taman uigrao, ali nije mogao na Evropsko prvenstvo zbog neopravdane suspenzije od strane FIVB, samo dva potpuno zdrava srednja blokera, dosta povreda…
-Ovo je nova reprezentacija kojoj je potrebno vreme da se svi uklope i da sve profunkcioniše. Ali srž, ona je ostala ista. Recimo Bojana Živković, dugo je tu, ali joj treba vremena da se prilagodi određenim situacijama. Ona će igrati još bolje, siguran sam, kao uostalom i ceo tim. Nije prvi put da je tim novi, ali ima ogroman potencijal.
Sledeće godine je Svetsko prvnstvo u Japanu. Shodno očeivanjima nacija koja voli sport, očekuje se najverovatnije napad na novo zlato.
-Bilo bi neozbiljno da pretimo. Na tom takmičenju će igrati olimpijski šampion Kina, svetski prvak Amerika, pobednik Gran prija Brazil… Mi ćemo svakako biti u krugu onih koji se nadaju medalji. Ali ima još dosta do tada.
Mnogi se pitaju kako jedamn čovek može da izađe na kraj sa najmanje 12, a nekada i skoro duplo više ženskih karaktera?
-Po karakteru i osobinama, to su veliki igrači i ljudi pre svega. Svađe su nekad česte i moguće i u porodici, a ne u timu koji je zajedno pet meseci. Ima perioda kada se „ne voilimo“, ali svi mi, svakog trenutka, znamo zašto smo tu gde jesmo. Ove devojke su sličnih godina, slična su im inetersovanja, atmosfera je sjajna. Nije teško raditi sa njima, često je bolja i lakše nego sa muškarcima.
Tako to izgleda kada je u pitanju Zoran Terzić. Za njega nema nemoguće misije, za njega ne postoji nerešiv problem. Što bi rekao Sale Đorđević u reklami:
-Kad neki odustanu – ja kažem najbolji nikad ne odustaju, kad svi vide poraz – ja vidim novu pobedu, kad god kažu ne može – ja dokažem da može.
Baš tako…
A sad klupske obaveze
Trofejni selektor Srbije je po dolasku iz Bakua ikao samo 48 časova do polaska u Moskvu. Reprezentativne obaveze je već zamenio klupskim, u Dinamu iz Moskve. U pomenuta dva dana je imao slobodno tek toliko da zameni košulje (u velikom broju), kako bi stigao na sva gostovanja i prijeme.
-Prijalo bi mi jedno desetak dana, najmanje, ali to je neostvarivo. To su obaveze koje prihvatam već godinama. Dinamo ima visoke ambicije, videćemo da uradimo najviše što je moguća. Verujem da ćemo do početka Lige šampiona, u decembru, biti potpuno spremni.
Bez saradnika – ni pola me nema
Saradnici Zorana Terzića u stručnom štabu su ljudi u koje ima neograničeno poverenja. Stiče se utisak da bi im život poverio.
-Često ponavljam, da njih nije, pola me ne bi bilo. Oni su uvek tu, da odrade posao na najbolji mogući način, da daju sebe do krajnjih granica. Žao mi je što su malo „po strani“ kada se radi o slavi, ali znaju to i suočavaju se sa tim već godinama. Njihova uloga je velika, ogromna… Drago mi je da znaju koliko su potrebni ovom timu i verujem da su dobili pravu satisfakciju za trud ovog leta.
