Kada je Miloš Vemić ušao u igru na Banjici, u četvrtom meču polufinala plej – ofa, kada je Vojvodina gubila od Crvene zvezde 1:0 u setovima, pa uneo preokret kojim se tim iz Novog Sada plasirao u finale, neko od odbojkaških znalaca je rekao:
– Znaš kad će sad da izađe iz postave… Kad se završi prvenstvo.
I bio je potpuno u pravu, jer Miloš Vemić je svojim iskustvom, uvek optimističkom „facom“ i tonom kojim je davao savete i smirivao svoje saigrače, bio kao neka vrsta „melema“ u momentima kada bi pretilo da njegovi mlađi saigrači „sagore u atmosferi. Naročito finala, naročito četvrte, poslednje utakmice u sezoni 2017./2018. Posle nje, „Voša“ je odbranila titulu, na grudima novosadskih odbojkaša zasjalo je zlato.
– Obećao sam sinu, nisam smeo da ga razočaram. Pričali smo često i Relja je poželeo da mu donesem tu medalju. Šta ću, morao sam.
Interesantno da je povratnik u redove „lala“ imao razlog za slavlje i posle poraza u trećoj utakmici.
– Toga dana supruga Dušanka je rodila kćerkicu Nastju, samo ja nisam uspeo da uveličam slavlje. Čekali smo malo, ali vredelo je. Sada, ne mogu da opišem kako se osećam. Svi su srećni zbog medalje, a ja plus i zbog prinove.
Prvu titulu sa „Vošom“ osvojio je još 2006. kao prvu u samostalnoj Srbiji. U „međuvremenu“ je došla i jedna sa Fridrihshafenom, ali i pet izgubljenih finala u karijeri u majstorici.
– A malo ej falilo da i ove godine, pred početak, kao i lane, odem u inostranstvo. Ali saznali smo da je supruga u drugom stanju, da bi trebalo da se porodi kada se igra plej – of, a onda ne bih bio baš „svoj“ ako sam ja negde, a ona u Srbiji. Ispalo je sjajno.
Od prvog ovosezonskog treninga znalo se kakvu ulogu će imati. I nije se bunio.
– Dogovor sa trenerom Osmankačem je bio da budem podrška mladima, da budem spreman kad zatreba da uđem. Obojica smo svaki deo dogovora ispoštovali do tančina.
Bilo je verovatno situacija kada si msilio da treba da budeš na terenu, a bio si „u ćošku“?
– Naravno, pre svega u mečevima sa Tuluzom. Bio sam besan, mislio sam da mogu da pomognem, ali odmah sam se setio kakav smo dogovor imali trener i ja, i poštovao sam svaku njegovu odluku.
Na kraju si, u neku ruku, bio i „čovek odluke“.
– Vojvodina je imala 12 igrača sličnog kvaliteta i svako je dao svoj maksimum da dođe do slavlja. Što se mene tiče, dao sam samo sve od sebe, bio tu kao „produžena ruka trenera“, da smirim igrače, da ne sagore u uzavreloj atmosferi naročito poslednjeg meča. Rekao sam im odavno, da mogu da me pitaju za savet kad god požele, da ću im i ja uvek biti oslonac. Drago mi je da smo zajedničkim snagama uspeli da dođemo do titule.
Ispostavilo se da je trudnoća supruge došla u pravo vreme, a da je Miloš Vemić kasnije bio pravi čovek na pravom mestu. Titula daje „izlaz“ u Evropu, ka Ligi šampiona. A ugovor ističe za koji dan…
– Sada je vreme slavlja, razloga ima dosta. Kada se sve to malo smiri, sešćemo i popričati. Određene želje postoje sa obe strane, Liga šampiona je za mene izazov, sa 31 godinom.
Photo: okvojvodina.org
