Dobiti priliku družiti se sa najboljima je privilegija. Upravo je to imao Nebojša Ivković, koji je osam dana proveo u Ćivitanovi, „domu“ odbojkaša Lubea, gde je za pomenuto vreme video i naučio mnogo toga. „Prvi opetarivac“ Odbojkaškog kluba Niš i trener mlađih kategorija u istoimenom klubu je spojio može se reći lepo i korisno, odnosno „proučio“ je sistem kako funkciniše jedan veliki klub, a uz to ispratio destak treninga i dve utakmice.
Možda ne izlišno pričati kako sve to izgleda u odnosu na prilike koje su kod nas, gde mnogo klubova grca u problemima, jedva sastavlja kraj sa krajem.
– Kao svemirski brod, otprilike tako izgleda poređenje. Bio sam tamo i moja poseta velikom klubu je imala dva pravca. Prvi, organizacija, način finansiranja i kadrovska rešenja i zaduženja, i drugi, trenersko usavršavanje kroz gledanje treninga seniorske i mlađih selekcija odbojkaškog giganta kakav je Lube.
Toliko mu se prijatntih stvari izdešavalo, da je trebalonekoliko dana po povratku u Srbiju da sredi utiske i mnoge stvari koje tamo nije stavio na papir, dopuni ovde.
– Lube ima 13 igrača, od toga je pet stranaca, a samo tri mogu da igraju. Mnogi misle da je u opticaju mnogo više odbojkaša, ali ovi su izuzetno plaćeni, tako da za druge verovatno ne bi imalo novca. Od tih momaka treba napraviti dobitnu kombinaciju na svakom meču, a sa druge strane treba ih odmoriti nekad, a da rezultat ne trpi, s obzirom da igraju jako dugo po sistemu sreda – nedelja.
Sve je isprogramirano u minut. A igrači su ultra profesionalci.
– Svakog ponedeljka u poruci na telefonu dobiju sažet, do najsitnijih detalja razrađen plan za tu nedelju. Kad je trening, kad slobodno, u koliko sati je video, zajednički ručak, kada se kreće na utakmicu… Po tome oni mogu da prave svoj raspored sa ostatkom vremena. A utakmice su kao NBA liga. Dvorana od 4000 mesta je uvek puna, uz veliki broj onih sa pretplatnim godišnji kartama. Zna je koji igrači, svaki put novi, idu posle meča na koktel sa sponzorima, ko je sutradan gost na radiju, a ko na televiziji. I tu nema greške.
Mnoge stvari ne mogu ni da se zamilse, a ne da se porede sa uslovima kod nas.
– U jednom momentu mi je to palo na pamet, ali me je kratko držalo. Kada su igrači Lubea izašli na teren od glave do pete obučeni u istu opremu, sa ni sam ne znam koliko korpi punih sa loptama za kojima tokom treninga jure svi članovi stručnog štaba, uključujući i sportskog direktora. Svi su u službi tima. Inače, kada su iz Maćerate prelezili u Ćivitanovu, a udaljenost je 30 kilometara, dobili su dvoranu na raspolaganje 24 časa dnevno, svaki dan. Umalo da zaboravim, sa tarafleksom, sa mašinom za serviranje, kao i onom za blokiranje. Naravno, podrazumeva se teretana, centar za fizikalnu terapiju i ostalo.
Trofejnu dvoranu je video samo na fotografijama, s obzirom da je ona u Maćerati, a priče o našim igračima koji su nosili dres Lubea slušao je na utakmicama na kojima je prisustvovao, od navijača raznih generacija.
– Ne zaboravljaju ni Kovača, ni Miljkovića, Gerića, Podraščanina, o Stankoviću pričaju samo u superlativima. Pravi kapiten, tako svi kažu. Gledao sam meč protiv Ravene i derbi ligaškog dela protiv Trentina. Atomska odbojka i obe pobede Lubea. Možda sam im ja doneo sreću, ali sumnjam, pobeđuju oni i bez mene.
U kapitenu Lubea i reprezentacije Srbije, Draganu Stankoviću, imao je sjajnog domaćina
– Našao mi se svaki put kad mi je nešto trebalo. Mogao sam posle svakog treninga da pitam šta mi nije bilo jasno, gledao sam rad u teretani, sa loptom, kondiciju, sve… Iako ima obaveze prema porodici, Dragan Stanković je deo svog vremena poklonio meni i neiznerno mu hvala na tome.
Prtljag koji je poneu u Maćeratu Nebojša Ivković pri povratku nije bio mnogo teži. Ali ono što je beležio, video, snimio, zapisao i fotografisao, ima neverovatnu težinu.
Zahvalnost
Za osam nezaboravnih dana mnogo je zaslužnih.
– Veliku zahvalnost dugujem mom klubu koji mi je dopustio da odem na usavršavanje, ali I domaćinu, ekipi Lubea, koji su se prema meni poneli kao da sam njihov član. Hvala svima još jednom.
