Sve češće na velikim takmičenjima idealan tim ne može da se zamisli a da u njemu nema mesta za Milenu Rašić. Reprezentativka Srbije spada u red onih igrača za koje se sa pravom može reći da su – vrhunski. Tome u prilog ide i razmišnjane mnogih menadžera, koji su saglasni da jednostavno može da bira klub u kome će da igra. Znači nema da je nudi, da se onda razmatra da li se ona uklapa u koncepciju igre nekog tima, da se gledaju sati i sati video materijala, dolazi na probe i slično. Ne, ona je od onih za koje se zna šta i koliko može, a može mnogo, pa se na taj način pravi način igre određene ekipe, čak i dovode pojačanja koja njoj odgovaraju. Takvih primera je u svetu odbojke malo.
Sa druge strane, reprezentacija Srbije je srećna što je ima u svojim redovima, gde je godinama unazad neprobojan bedem u odbrani, a jedan od glavnih aduta Zorana Terzića u napadu. Imala je naporan put do vrha, protkan u početku teškim životnim situacijama, ali se na njoj to nikada nije videlo. Naprotivm osmeh je non stop na njenom licu, pa čak i kada je teško. A onda napravi potez ili dva, najčešće više, posle čega je svima u njenom okruženju mnogo lakše. Ima ljude koje voli, koji je vole, ne zaboravlja svoje početke, prijatelje koji su joj i dan danas mahom ljudi koji su to bili i pre 10 – 15 godina. Crveni, plavi i beli nacionalni dres nosi sa ponosom, uvek daje sve od sebe, a sve se to vidi i te kako na terenu.
Osam godina igraš za najbolju srpsku reprezentaciju, koja je sezona bila najteža?
– Zaista nemam osećaj da je prošlo već toliko, vreme baš leti. Ne bih mogla da izdvojim jednu najtežu od tih osam, jer takva ne postoji. Svaka po sebi je teška, jer se svaka sastoji iz dosta takmičenja, praktično celo leto provedemo u putovanjima ili takmičenjima i turnirima.
Kako je u kratkim crtama izgledao razvojni put, šta si od koga naučila, gde si se najbolje snašla?
– Odbojku sam počela da treniram u Šumadiji, tako da sam prve korake naučila od trenera sa kojima sam tada radila. Bilo ih je zaista dosta, ali podjednako sam svima zahvalna na svemu što su uradili za mene kroz tih par godina provedenih u Aranđelovcu. Ono što je možda najbitnije je da su mi usadili ljubav prema odbojci. Posle toga sam dobila priliku da zaigram najjačoj ligi u Srbiji, za Dinamo iz Pančeva. Tako sam opet naučila dosta novog. Onda je stigla i reprezentacija, najpre mlađe selekcije, a na kraju I ona najbolja I rad sa selektorom Terzićem. Zaista ne bih mogla da izdvojim od koga sam najviše naučila, jer su svi odlicni treneri koji će iz svakog igrača pokušati da izvuku maksimum. Oni su svi zajedno doprineli da se moja igra razvije. U inostranstvu sam dobila priliku da radim sa stručnjacima i igračima koji imaju dosta iskustva, trudila se da naučim nesto i od njih, poslušala savete koje su imali za mene. Kada se sve sabere, od svakog po malo, mahom ono najbolje, dobija se ovo kako danas igram. Kažu da nije loše.
Odakle ti je bilo najteže da odeš? Ustvari do sada su bila samo dva odlaska, iz Srbije i iz Kana.
– Mnogo teže ovo prvo, jer to je u tom trenutku značilo da ću biti daleko od porodice i prijatelja, što je tada bilo jako teško. Međutim, nekako vremenom, čovek se navikne na sve to što postane neizostavni deo profesionalne karijere. I praktično mi je najbolja motivacija tih par slobodnih dana koje željno iščekujem, da bih otišla na kratko da vidim sve one koji mi nedostaju tokom sezone.
Pada poslednja lopta na polufinalu protiv Amerike na Olimpijskim igrama u Riju. Nastavi dalje…
– Kreće opsti haos po terenu, svako trči na svoju stranu, sudaramo se, sapliceš se o sopstvene noge i padaš po teren, u suzama. Radosnicama, podrazumeva se. Trenutak koji nikada necu zaboraviti! Biti u finalu Olimpijskih igara je nešto što bih svakome poželela da oseti! To je neverovatno! Mislim da nam je trebalo par minuta da zapravo shvatimo da smo pobedile tu utakmicu. A onda opet ludilo, suze…
Da li sebe doživljavaš kao popularnu ličnost, a koliko si to stvarno, odnosno koliko ima onih koji te zaustavljaju na ulici da se slikaju sa tobom?
– Ne, ne doživaljam sebe kao nekoga ko je popularan. Mislim da sam baš kao i svi ostali. Jedan od najlepših komplimenata koji sam dobila od svih onih koji me poznaju dovoljno dugo, je da se ni u jednom trenutku nisam promenila. I neću dozvoliti da se to dogodi. Dešava se dosta često da me zaustave na ulici, upitaju za sliku ili autogram, i to ću svaki put prihvatiti sa osmehom, jer zaista mislim da je sve to nekako lepo, a i prija mi u svakom slučaju.
Kada je tvoj privatni život u pitanju, kako uspevaš tako dobro da ga sakriješ ili možda smatraju da nisi dovoljno „interesantna“ da bi gledali i jurili gde izlaziš, šta jedeš, ko ti je dečko i slično? Ko je Milena Rašić van terena?
– Nikada se nisam ni trudila da budem “interesantna”. Ne bi se zvao “privatni život” da to nije stvarno privatno. Neke stvari jednostavno volim da zadržim za sebe. Van terena sam sve samo ne “mrgud” koji je inače na terenu. Volim da sam okružena ljudima, da svaki slobodan trenutak provedem sa prijateljima, bilo da je to večera u pitanju, gledanje filmova, igranje društvenih igrica ili slično.
Šta je napornije, slikati se ili deliti samo autograme?
– Ništa od toga. Ako će to neko dete učiniti srećnim, par sekundi osmeha ili za autogram mi neće predstavljati nista osim zadovoljstva.
Zbog čega si sve zahvalna odbojci?
– Zbog svega što mi se izdešavalo u životu od trenutka kada sam počela da je treniram. Zaista mi je donela mnogo lepih momenata u životu, a verujem da će ih biti još više nego do sada!
Šta ti je ona dala i da li ima nešto da ti je uzela?
– Ne mogu reći da mi je bilo šta uzela, osim eto, tih nekih trenutaka sa najbližima. Samo da je njih malo cešće, sve bi bilo idealno. Ali naravno, ne moze sve da bude savršeno. Dala mi je mnogo toga, od novog načina gledanja na život, preko putovanja, upoznavanja novih kultura, ljudi i zemalja, do novih prijatelja širom sveta. Sve u svemu, ono čemu sam sanjala kao mala!
Koja je najlepša destinacija na kojoj si bila sa „odbojkom“?
– Bilo ih je zaista dosta! Izdvojila bih Rio, mada i Tokio, koji me, ma koliko god često putovale tamo, svaki put ostavi bez daha.
Kad završiš karijeru, u kom pravcu će ići tvoj život?
– Iskreno, nisam nešto preterano razmišljala o tome do sada, ali verujem da ću ostati u oblasti sporta. Ali o tom – po tom, kad dođe vreme.
Da li si ikada sebe videla na pobedničkom postolju na Olimpijskim igrama?
– Verujem da svako ko se bavi sportom mašta o tome da se nađe na tom mestu. To je bio i moj san. I ostvario mi se. Jako sam srećna zbog toga, i dan danas se naježim kada se prisetim svih dešavanja sa Olimpijskih igara u Riju.
Šta za tebe znači igrati za reprezentaciju svoje zemlje?
– To je pre svega ogromna čast! Braniti boje svoje zemlje je nešto na šta čovek mora da bude ponosan, a ja to jesam! I više od toga. I trudim se da uvek dam svoj maksimum i ostavim srce na terenu, jer ništa manje od toga naša zemlja i ne zaslužuje!
Koliko ti nedostaju Mile Katić i Brankica Mihajlović sa kojima si bila skoro nerazdvojna prošle godine?
– Moram priznati u “ogromnim količinama”! I to im ponavljam bar tri puta mesečno u porukama koje razmenjujemo skoro svakodnevno. Jako je lepo kada imaš nekoga svog u blizini, a to su mi bili oni prošle sezone. Ali dobro, u kontaktu smo, tako da nemam osećaj da su mi bas toliko daleko.
Koliko imaš individualnih nagrada na velikim klupskim i reprezentativnim takmičenjima?
– Ne bih znala tačan broj, neko o tome vodi računa, mama i najbolji prijatelji. Ali daleko su mi draže one nagrade koje osvojimo kao tim, jer ni do tih pojedinačnih ne bih došla da nije bilo ostalih devojaka i ljudi iz stručnog štaba.
Koja igračica je najteža za blokiranje?
– Mnogo ih je, tako da ne bih mogla da izdvojim. Veliki broj igra na vrhunskom nivou i nije ih baš lako zaustaviti. Ali hajde, recimo Kineskinja Žu Ting koja mi trenutno i na treningu zadaje dosta problema, jer igramo u istom timu.
Jel ima neki klub čiju bi ponudu volela da dobiješ ili neka zemlja gde bi volela da igraš?
– Dok nisam dobila šansu da zaigram ovde gde sam trenutno, to je svakako bio Vakifbank. Ta želja mi se ostvarila, tako da za sada nemam neku drugu.
Kada si poslednji put bila na “pravom” godišnjem odmoru?
– Prosle godine! Posle ne znam koliko godina sam dobila tri nedelje odmora. Trener Đovani Gvideti je bio i više nego velikodušan, pa sam to vreme iskoristila da skoknem na odmor koji mi je i mnogo pre toga bio jako potreban.
Šta za tvoju karijeru znače Aleksandar Vladisavljev i Zoran Terzić?
– Znače mi dosta! I Sale i Terza me poznaju dosta dobro, i tačno znaju način na koji da mi priđu, kako da me motivišu ili pomognu ako se nađem u nekom lošem periodu. Sa prvim se znam i privatno jako dugo, tako da mi njegovo prisustvo tu mnogo znači!
Kakav je bio osećaj kada si posle nekoliko godina ponovo sarađivala sa nekadašnjim trenerom iz Dinama, ovog u reprezentaciji?
– Kao da nikada i nismo prestajali da radimo zajedno! On je ne samo dobar trener, već i jako dobar čovek! I mnogo mi je drago da je dobio šansu da radi sa Terzićem i ostatkom ekipe, jer to zaslužuje i može dosta da pomogne reprezentaciji. A to se i videlo.
Da li te je nekad nostalgija toliko povukla, da si se spakovala i došla kući na samo jedan dan, par sati ili tako nešto?
– Generalno sam osoba kojoj je minut dovoljan da odluči da ode negde. Dešavalo mi se, i to vise puta. Pogotovo dok sam igrala u Kanu sa Anom Antonijevic. Dogovorimo se u toku utakmice da čim se završi, sednemo u auto i odemo do Srbije na par sati. A i dan danas, padne mi na pamet da napravim iznenađenje i pokucam na vrata dragim ljudima u Srbiji. To je nešto što najvise volim da radim. Rekli bi ljudi mladost – ludost.
Koje su prednosti Kana nad Istanbulom i obrnuto?
– I jedan i drugi spadaju u red najlepših gradova na svetu, to je sigurno. Oba su na moru, što jako volim. Kan mi je ipak nekako draži iz razloga sto je manji, nekako ti je sve bilo tu, nema preterane gužve kao što je situacija u Istanbulu. Ovde je haos svaki dan, sedam dana u nedelji.
Koji jezik bolje pričaš, francuski ili turski?
– Trenutno turski, jer ga slušam svaki dan i onda mi dosta novih reči ulazi u glavu. A i saigračice su krenule da mi se obraćaju na tom jeziku sa namerom da ga naucim što pre.
Koja ti je neostvarena sportska želja i koji bi osećaj volela da doživiš, a koji da ti se ponovi?
– Da osvojim Ligu šampiona i da uzmemo medalju na Svetskom prvenstvu. To je ono što mi nedostaje u kolekciji. I nadam se da ću za sve to imati priliku već u narednom periodu. A volela bih da se u Tokiju 2020. ponovi sve ono što je bilo u Riju prošle godine.
Ima sigurno mnogo onih kojima si idol, šta možeš da im poručiš, šta da rade da bi bile kao ti jednog dana?
– Da nikada ne odustaju! Želja, rad i motivacija su ono što im treba da bi im se snovi ostvarili! I da, snovi se ostvaruju! Na koji način? Samo ih dovoljno želiš!
Posle svega izrečenog, broj onih koji će poželeti da im jednog dana daju kompliment tipa „Ista si Milena Rašić“, sigurno je postao veći. A to je stvarno kompliment. Ma i da kažu da „iz daleka podseća na nju“ pa je dosta. A „originalna“ Milena Rašić će i dalje biti nasmejana, pozitivna, sa ponosom će isticati odakle je, praveći probleme protivnicima, a na radost svih istinskih ljubitelja sporta iz zemlje na koju je toliko ponosna.
Selektor motivator
Da li znaš da je Zoran Terzić jednom rekao da si ti neko ko je najbrže, u roku od samo par treninga, usvojio određene stvari za koje treba daleko više vremena? Radi se o nekim koracima prilikom bloka…
– Čula sam to, ali isto tako je rekao i “Raša je dobar igrač, ali što ne zna da blokira”. Naravno, sve je to bio deo njegovog načina da me natera da popravim neke stvari koje su mi u tom trenutku nedostajale. I uspelo mu je. Trudim se da na svakom treningu naučim nešto novo, nekada je za to potrebno par treninga, a nekada i mnogo više. Ali je jedno sigurno, ne odustajem dok sve to ne dođe na svoje.
Srpski „Dream team“
Izaberi najbolju postavu, pored tebe, igračica sa kojima si igrala?
– Da mi je neko postavio ovo pitanje neposredno pred kraj Olimpijskih igara, svakako bih rekla da je to naš tim koji je predstavljao Srbiju u Riju. “Dream team”, ne bih ništa dodala. A evo i sada, mislim da “ja tu ništa ne bih menjala”, jer zašto menjati nešto što je dobro?
