Nekako je još u oktobru prošle godine, kada je Aleksandar Boričić postao predsednik Evropske odbojkaške konfederacije, i kada je postalo jasno da neće moći više da obavlja istu funkciju u srpskoj odbojci, ime Nenada Golijanina figuriralo kao ime jedinog kandidata koji bi mogao da nastavi godinama unazad utaban put uspeha najtrofejnijeg sporta kod nas. Ne smo po „difoltu“, jer je imao zvanje prvog potpredsednika već duže vreme i kao takav bio u neku ruku logično rešenje, već i zbog činjenice da je u Odbojkaškom savezu Srbije već toliko godina, da možda uz višegodišnje čelnike OSS, najbolje poznaje sve probleme i kako ih rešiti na način koji kasnije dovodi do uspeha i medalja, a njih je u prethodnom periodu bilo baš dosta.
Trebalo je da prođe neko vreme, da se završe određene procedure, zakažu najpre izbori na lokalnom nivou, izaberu delegati… A onda, na Izbornoj skupštini OSS, dileme nije bilo. Jedini predloženi kandidat bio je upravo Nenad Golijanin, što govori da su svi „predlagači“ bili mišnjenja da je upravo on „taj“. I javnim glasanjem, jednoglasnom odlukom postao je novi predsednik Odbojkaškog saveza Srbije. Nema sumnje, pravi čovek na pravom mestu, na izuzetno odgovornoj funkciji. Velika čast, ali i ogromna obaveza kako mnogi vole da kažu u ovakvim prilikama, ali tako je i nikako drugačije.
– Čast je velika, i sigurno mi prija da sam na čelu ovakve organizacije, ali sam sigurno svestan da sam preuzeo ogroman teret. Jer odbojka je na takvom nivou u svojoj uspešnosti, organizaciji i rezultatima da je to prosto nezamislivo za jednu zemlju kao što je naša. Biće jako teško da se taj nivo održi. Kako se razvijao Savez, tako su se razvijale i talentovane generacije, a nama kao svim sportistima ostaje nada da ćemo i dalje ostvarivati dobre rezultate. Koliko ćemo uspeti u tome videćemo. Imamo dobre reprezentacije, dobro se radi, imamo dobre trenere, strukturu, energiju i nema razloga da iz svega toga ne izađe i dobra odbojkaška priča. Postoji i dosta ideja kojim putem i kako stići do cilja.
Šta je to što ste, ako se tako može nazvati, nasledeili na mestu predsednika Odbojkaškog saveza Srbije?
– Ako je neko dobro organizovan, onda je to Odbojkaški savez Srbije. To je kao kada se dođe u jednu organizovanu firmu ili preduzeće. Ima svoje poluge funkcionisanja koje se pokreću sa jedne tačke i sada su te poluge u mojim rukama. Postoji nekoliko stvari koje čovek, kada se nađe na rukovodećem mestu, mora da prepozna. 
To je prvo ljudski kadar, pa trenerski, zatim igrački, i dalje, a onda treba izdefinisati sve prave ljude u smeru ko je koliko kvalitetan i da napravi organizaciju da sistem bude čvrst i stabilan. Mislim da imamo sjajne profesionalce koji su u našim strukturama organizacije, trenera pune elana koji su spremni da u skromnim uslovima finansijske nadoknade koju primaju ili uopšte ne primaju, rade svoj delikatan posao. Imamo izvanredan potencijal sadašnjih genaracija i kod devojaka i kod momaka, koji zauzimaju sam vrh svetske odbojke. Znači imamo sve. Sad je pitanje samo da li će reztultati doći u sportu, jer ako ta poluga ne bude funkcionisala kao što je to bilo do sada, verovatno će doći do manjih ili većih problema, ali mislim da nas i tako nešto neće uzdrmati. Imamo zacrtan put, znamo kako i šta radimo, a u sportu ne postoji mogućnost da se naruči rezultat. I bogatiji i organizovaniji to ne mogu, pa ni mi. Jedino se nadam da neki sport ne krene onim putem da bogati igraju sa bogatima, a siromašni sa siromašnima, nego da rezultat bude jedino merilo. Svedoci smo da naši timovi ne mogu da izađu na evropsku scenu zbog visokih kotizacija i samim tim nisu u mogućnosti da budu ozbiljna konkurencija. Iz istih razloga biće teško organizovati velika takmičenja. Domaćini moraju da izdvoje ogromn sredstva kako bi bili u privilegiji ili mogućnosti da organizuju nadmetanja tog nivoa. To će da bude poenta delovanja, i nadam se da će to ići u dobrom pravcu.
Da li se sećate prvog dana na novoj funkciji i šta su bili prvi koraci koje ste uveli? Da li se nešto promenilo dan pre i dan posle imenovanja za prvog čoveka OSS?
– Počastvovan sam, sigurno, ali sam dobio snagu, odgovornost, ali i slast. Jer – vlast je slast, da se ne lažemo. Svi smo mi samoljubivi i mnogo lepo mislimo o sebi. Nisam ni ja operisan od toga. I ja sam osetio vlast, imam moć, a to mi daje snagu da kreiram neke stvari koje su čučale u meni i nisam mogao do sada da iskažem. Ako dobro radim, biće bolje, znam da dosta zavisi od mene. Spreman sam za to, radovao se tom danu i odmah sam rekao šta i kako mislim da radim. Neki ljudi su u kancelariji saveza po 25 godina sedeli na jednom mestu, a ja sam ih is
premeštao. Ne zato što želim nešto da dokazujem, nego tako funkcionišem. Želim svoju kancelariju, sekretaricu, najbrže saradnike, hoću sa njima da radim. Praksa je bila, Aleksandar Boričić je to radio u drugom vremenu, na drugi način, ja radim u ovom vremenu na svoj način. Ne može uvek isto, mora da se menja, da se uči. Polazim od sebe, jer ne znam mnogo oko modernih tehnologija, nisam veliki znalac engleskog jezika, ali ću morati sve to da učim, da s obrazujem. To zahtevam i od drugih. Tražio sam od svih zaposlenifh da mi napišu svoj „si vi“, da znam šta su i ko su. Poznajem ih godinama, ali ne znam šta rade i kako funkcioniše sistem. Stavio sam do znanja svima da ću ja da rukovodim i da donosim odluke. Ako donosiš pogrešne odluke, moraš da propadneš, to će sve brzo da se vidi. Nemam problem ni da me kritikuju, da salušam, da me savetuju. To je sve normalno. U ovim godinama, posle više od četiri decenije vođenja, i kao društveni direktor i kao vlasnik velike firme, naučio sam da rukovodim. Bar tako mislim. Sve se pokaže na ličnom primeru.
Koliko je teško na jednoj ovako delikatnoj funkciji naslediti čoveka kakav je bio Aleksandar Boričić koji je, zna se, uz Vašu i pomoć Slobodana Miloševića, i ostalih, od skromnog Saveza napravio instituciju?
– U neku ruku odgovor se sam nameće, a to je shodno onom što je Aleksandar Boričić uradio. Prvo je izgradio sebe u jednog velikog sportskog radnika koji je prevazišao naše granice. Tako radeći, on se jako puno i edukovao. Jedan je od onih ljudi koji koje znam, koji je toliko puno uradio na svojoj edukaciji i građenju svog imidža. Radeći na sebi, paralelno je radio i posao za koji je bio zadužen i to je bilo vrlo uspešno. Zato je Odbojkaški savez Srbije i dogurao tu gde je sada i gde je godinama.
Imamo dobre reprezentacije, dobro se radi, imamo dobre trenere, strukturu, energiju i nema razloga da iz svega toga ne izađe i dobra odbojkaška priča
Nije slučano Aleksandar Boričić pobedio na izborima do tada aktuelnog predsednika CEV, a dolazi iz zemlje kao što je naša. On je ipak iz „bloka“ odakle je jako teško ući u te čvrste administrativne strukture orgnizacije, gde su bogate zemlje. Možda oni nemaju rezultate, ali svojom organizovanošću, edukacijom, poznavanjem jezika, vrlo često se samo „rotiraju“. E, Aleksandar Boričić je to uspeo da „razbije“, kao dokazani sportski radnik koji će doneti nešto novo. Odbojka će u istoriji da se pamti pre i posle Aleksandra Boričića i nije da mu laskam, ali je činjanica da on zaslužuje punim kapacitetom znanja da bude počasni predsednik na koga ćemo uvek da se oslonimo za savet, ali i da pratimo šta on radi, jer očekujemo da se naš odnos i dalje nastavi za dobrobit ne samo naše, nego evropske odbojke. Njemu su potrebni jaki savezi koji imaju inicijativu, a niz naših projekata je već dosta primenjivano u svetu.
Koliko se vaš odnos promenio, da li se i dalje čujete i savetujete na istom „nivou“ kao i ranije ili je to sada češće zbog velikog broja obaveza i jednog i drugog?
– Nismo mi bili samo po strukturi „stariji i mlađi“, mi smo generacijski i kućni prijatelji od malih nogu, druže nams se, čak i naša deca. To je fanijilarna priča. Možda će zvučati čudno, ali naša najlepša priča je ta što je on iz Crvene zvezde, ja iz Partizana i mislim da će taj šablon mnogi početi da koriste.
Radim timski, određujem pravce, a imenujem izvršioce i očekujem da oni sprovedu naše odluke do kraja
Mi u Savezu ćemo se posebno sada baviti upravo tom pričom, jer ja sam zagovornik da našem sportu može da bude dobro samo kada je dobro Partizanu i Zvezdi. Ne bih da se neko naljuti i ostane uvređen, ali to su dva Sportska društva koja nose 80 odsto našeg sporta i imaju 90 odsto zajedničkog interesa. Razlikujemo se, ljuti smo protivnici na terenu, navijamo za svoj tim, ali i stisnemo ruku onom ko je pobedio. Tako smo radili od prvog dana, organizovali razna takmičenja i sve što je bilo afirmativno za odbojku. I ne vidim drugi način. Čujemo se nas dvojica često, vidimo se, popijemo piće. Ali na žalost Aleksandar Boričić ima sve više posla i sve manje je u našoj zemlji. Ipak, prati on šta mi radimo i sigurno će nam njegovi saveti uvek biti od koristi. Posebno meni.
Godine u sportu govore koliko jedan čovek uspešno radi taj posao. Koliko dugo ste sportski radnik, kako je to kod Vas počelo?
– Funkcioner sam posao onog momenta kada sam prestao da igram odbojku, a to je bilo davne 1981. godine. Tada sam postao aktivan član odbojkaškog kluba Partizan, jer sam imao mogućnost da kao direktor jedne ogromne firme materijalno pomažem. Kako Odbojkaškom klubu, tako i marketingu sportskog društva. Onda je to bila neka vrsta mog pasivnog učešća u organizaciji jednog kluba. Međutim, ono što je prelomilo u mom životu jeste da je iste godine u razmaku od tri meseca iz Odbojkaškog kluba otišli Đorđe Stanišić i Ljuba Babić, dve sportske legende koje su meni bile u mnogim stvarima uzori i veliko im hvala za sve ono što sam i tada i kasnije naučio od njih. To su, ako tako mogu da kažem, opredeljenja kojim putevima čovek treba da ide u životu. Tako sam skoro nepripremljen uleteo da vodim Partizan. Od 1986. počinje moja zvanična funkcija i do 7. maja sam bio u funkciji predsednika Partizana. U Odbojkaškom savezu sam od 1992. da kažem od početka „modernog doba“, sa Aleksandrom Boričićem, Slobodanom Miloševićem sam činio jednu trojku, gde su njih dvojica bili profesionalci u svom poslu, a ja sam bio njihov partner koji je zajedno kreirao i podržavao sve što se radilo. 
To je po meni bio jedan uspešan posao koji smo čuvali sa svih strana da se ne „pokvari“, a koliko sam u tome uspeo, vidi se da je na čelu organizacije došlo do „čiste“ promene, kao nešto prirodno što se evolucijom naše odbojke i desilo. Odlazak Aleksandra Boričića na više mesto, predsdnika Evropske odbojkaške konfedracije, prouzrokovalo je to „prirodno“ pomeranje. Nisam insistirao da to budem ja, a imao sam podršku kompletne organizacije, tako da će mi posao biti lakši jer ću nastaviti putem koji je prepoznat i utaban.
Ideje postoje, a kada su one u pitanju, Nenad Golijanin ne želi ništa da radi brzo.
– Želim najpre da se posavetujem sa našom marketing službom, da kroz matematiku troškova vidimo da li neke stvari možemo da uradimo ili ne. Sve što se radi, mora da se imaju pare. Ne mogu da se prave promotivne akcije, a da to ne košta ništa.
Ono što predstavlja ponos sa jedne strane, a to su uspesi svih naših nacionalnih selekcija u obe konkurencije, to je na neki način i problem, jer treba sve to organizovati i obezbediti sredstva za njihov nesmetani rad. Kako ćete se sa tim izboriti?
– Naš budžet je relativno mali, a osam selekcija je skoro stalno u pogonu, plus bič volej koji želimo da afirmišemo iz sve snage i njihove rezultate približimo onima koje imaju seniorske selekcije. Kad se to sve sabere, to je toliko veliki novac, a mi smo ostvljeni na finansiranje Ministarstva omladine i sporta, koje nas prati na pravi način, ali su naši programi bogati i masovni, jer izlaze iz zacrtanih okvira, pa moramo da tražimo dodatne načine finansiranja. Potrebna su sredstva i za funkcionisanje Saveza, kao i sve pomenute programe. To je moj najveći zadatak, da materijalna osnovica bude zaokružena. Možemo da pričamo o svemu, ali džabe sve ukoliko ne može da se „zaokruži“ priča sa novcem. Meni je ambicija da naše reprezentacije budu najlepše, u najboljoj opremi, da iza sebe imamo jednog velikog i ozbiljnog proizvođača sportske opreme, jer to predstavlja partnerstvo u radu i razvoju.
Tražićemo dobre sportske radnike volontere, ljude koji vole odbojku, to su oni ljudi koji su stalno uz klub, rade neke sitne, ali vrlo važne stvari.
Takođe želim da se priključe velike društveno odgovorne firme, ali ne samo da budu sponzori, već i da podrže ideje koje imamo, da budu neka vrsta pokreta zajedno sa nama, da nađu i svoj interes u svemu tome. Treba vratiti publiku, ojačati klubove… Ima posla koliko nam duša hoće, za projekte, ali oni moraju da se osmisle do kraja, kako bi se prezentovao u pravom smislu i tek onda da se ode negde, da se proba da se to da naplati i nađu ljudi koji svojim kapitalom hoće da podrže to. To je put kojim ja želim da idem i mislim da je to jedino normalno. Para u principu uvek ima, ali one su negde „u vazduhu“. Mi nemamo projekte ni u privredi, jer ljudi nisu kreativni. U suprotnom bi se našlo novca. Ali na žalost, kod nas neme pravih sponzora, osim nekih javnih preduzeća i to ne da su spoznori jer im je opredeljenje, već su „produžena ruka“ države koja finansira po nekom diskrecionom pravu određeni sport ili klub. Ovo ostalo moramo sami da se izborimo. Imamo kao Savez jedini dva realna sponzora koji nisu iz okruženja.
To su, kao prvi, Vip mobil, kome smo do neba zahvalni na saradnji koja traje nekoliko godina i komplimenti njima, jer su našli u nama dobrog partnera, a i oni jednato tako lepo pričaju o nama. Drugi je Viner štediše osiguranje koji pomaže klubovima, da olakša deo budžeta Superligaša. Ne znam da li ima sličnih primera da su velike kompanije našle interesa. Znači nemamo tržište, nemamo jake firme, pa je sport, posebno klupski, u dramatičnoj krizi.
Skupština će se održati 25. juna. Šta će biti na njoj?
– To je vreme kada se igra Svetska liga. Organizovaćemo jedan panel forum, gde ćemo se svi okupiti i govoriti o mnogim segmentima. Klubovi sa sudijama, trenerima, marketingom… Da se čujemo, da se prepoznajemo, jer su interesi različiti. Tražićemo dobre sportske radnike volontere, ljude koji vole odbojku, a ne samo profesionalce. Takvih, volontera, je sada najmanje, a u moje vreme ih je bilo najviše. To su oni ljudi koji su stalno uz klub, rade neke sitne, ali vrlo važne stvari. To nam nedostaje. Postoje klubovi gde jedan ili dvojica imaju plate, a para nema, pa shodno tome, ne mogu da organizuju nešto drugo. Koji je klub imao jednog zaposlenog i deset volontera, to je bio dobar klub. Dovoljno je i jedan u početku, pa se vidi napredak u odnosu na druge. Još ako lokalna samouprava ima razumevanje i daje malu podršku, taj klub je odmah u eliti. Mogu tačno da se lociraju sredine gde lokalna samouprava ima dobar odnos prema odbojci. Generalno, ima posla, ima šta da se radi. Imamo dobro Predsedništvo, ljude koji su znalci, od autoriteta. Moramo da stvorimo i odvojimo dosta svojih para za izgradnju sportskog centra. Krenuli smo sa tenderima, prve pare od države su stigle, premijer je realizovao sve ono što je dogovoreno sa Aleksandrom Boričićem. Očekujemo u juni drugu tranšu sredstava, da krene ka lokalnoj samoupravi u Vrnjačkoj banji, jer se tamo gradi to odbojkaško zdanje. To mora da se prati i da se time svi bavimo. Ako u početku postavim stvari kako treba, to će nam kasnije biti lakše da privučemo neke sportske ekipe iz inostranstva, jer ćemo morati da funkcionišemo na taj način. Neće OSS moći da izdržava toliki objekat ukoliko ne bude popunjen i nema neki izvor samofinansiranja. Hoću prvo da se oslononim na izabrane ljude, da sa njima pravim plan i program, da svako dobije konkretan zadatak i da podnosi izveštaje. I to ne da nije urađeno, nego da jeste.
Da li ste sebi postavili cilj za prvu godinu, šta je primarno za bližu budućnost ili ima dosta ciljeva koje ćete obuhvatiti?
– U životu postoje kratkoročni i dugoročni planovi, onda tekuće poslovanje, svakodnevni posao, nešto što ima etape u razvoju. Sve to treba istovremeno pratiti. Mi imamo ljude u administrativnom delu koji su „žila kucavica“ i oni moraju svakodnevno da izvršavaju operativne delove posla. To je veliki organizacioni posao, putovanja ekipa, smeštaj, transporti, oprema… Ti ljudi skoro da su danonoćno aktivni. Ima onda ljudi koji rade na propagandi i marketingu. I to spada u svakodnevne obaveze. Onda poslovi neke treće kategorije… Mora da se usavršava svaki segment posla, a krajnji cilj i ono što nas prepoznaje u javnosti, jesu rezultati koje sportisti naprave.
Imamo zacrtan put, a u sportu ne postoji mogućnost da se naruči rezultat
Mi moramo da se trudimo da budemo što bolji kako bi upravo njima stvorili ambijent da ostvare rezultate. To su sve neki normalni poslovi koje radimo sa krajnjim ciljem da bude što bolje. A normalno da mi je sportska želja da pobedimo. To je u prirodi čoveka. Nadamo se mnogo od devojaka na Olimpijskim igrama u Riju. Realna je prognoza da možemo da osvojimo medalju i ukoliko bi to desilo, to bi bila kruna njihovih karijera, a za naš Savez bi značilo velike olakšice kasnije. Mogli bi možda da pravimo velike korake. Muškarci su zreliji za jednu godinu, a bili su nekad kadetski svetski prvaci, bili su i kao juniori u vrhu. Pitanje ja kada će da sazreti i početi opet da ostvaruju zapažene rezultate.
Nedavno je Vesna Čitaković promovisana u tim menadžera ženske juniorske reprezentacije. Da li to znači da će u buduće sve više bivših velikih asova naše odbojke dobijati neke funkcije ili im buti tako nešto bar ponuđeno?
– Svako ko ima volju kao Vesna Čitaković, dobrodošao je. Saznao sam kroz priču da je ona izrazila želju da pomogne na taj način. Zvao sam je odmah, ona je brzo došla, skoro da kažem dotrčala. Bilo mi je puno srce. Da imamo više takvih, celu našu priču bi gurali i te kako lakše. Ona je legenda našeg sporta, jedna od veličina koje retko ko ima, a spremna je da znanje, imidž i harizmu podeli sa svima kome treba. Razgovarali smo dugo, bilo je čak i dirljivo za oboje. Ima naših bivših velikih igrača koji hoće da rade u odbojci, samo oni traže neku svoju egzistencijalnu priču na drugoj strani. Kada se tu budu stabilizovali, ovde će naći vremena. U odbojci nema baš puno prostora gde će svi živeti od toga. A svi očekuju. Ne znam da li osim mene ima neko ko radi u odbojci, a da od toga ne živi. To je upravo ona priča od malo pre, kada jedan kolektiv ima oko sebe prave volontere, mnogo bolje će funkcionisati. Vrata svim bivšim asovima su širom otvorena ukoliko mogu da pomognu, uvek su dobrodošli. Imali smo prliku i da na nedavnom pionirskom prventvu Strbije u Velikom Gradištu, medalje deli nekadašnji olimpijac, osvajač zlata iz Sidneja, Boba Kovač, danas poznati trener. Onda takođe neki raniji reprezentativci, Vladimir Trifunović, Miordag Mitić… Sve su to legende koje treba animirati.
Da li je moguće sprečiti prevremeni odlazak igrača u inostrantvo, čime bi se automatski ojačala Superliga Srbije?
– To je tržište na koje mi ne možemo da utičemo, a ono određuje pravce kao nešto veliko. Ne možemo da zadržimo nikog ko trenira, napreduje, ima svetski kvalitet, a ovde to ne može da naplati. To nije realno. Trudićemo se da deca, baš mlada, ne odlaze tako rano, jer imamo naš dobar statut koji onemogućava da odlaze tako rano. Ali, kada se pojavi prlika, da neko ode i reši egzistenciju, naravno da niko neće da ga sprečava u tome. Nije tragedija što deca odlaze rano, jer idu u velike klubove, gde se odlično trenira i dolaze spremni u reprezentacije, već je problem što smo mi malo ispustili selekciju dece, pa imamo više njih po školama odbojke, a ne u klubovima.
Tu dolazi do novih, potencijalnih problema…
– Čujem da se mnogi od njih ne takmiče u okviru našeg sistema, a to jeste problem. Moramo i na tome da poradimo. I to je uradilo tržište, ljudi su prepoznali naš kvalitet i imidž, šta znači odbojka i jednostavno su nam ukrali licencu, a ništa nisu platili. Moramo i sa njima da razgovaramo, da nađemo kompromis, da regulišemo i to, jer niko ne može da bude van sistema. Neko će biti zadužen i za to.
Koliko se Vaš život promenio od 7. maja 2016. od dana kada ste postali predsednik Odbojkaškog saveza Srbije?
– Promenio se za sto odsto, jer ja sam penzioner i imam mnogo vremena. Samo do skoro sam imao slobodu kad ću da legnem i kad ću da ustanem, a sada imam samo ovo prvo.
Što se ustajanja tiče, budim se vrlo rano, moram da dođem na posao pre svih, da bih se edukovao i ušao u sistem rada, da se pripremim za mnogobrojne sastanke koje održavam tokom dana. Radim timski, određujem pravce, a imenujem izvršioce i očekujem da oni sprovedu naše odluke do kraja. Ukoliko tako nastavimo, a nema razloga da tako ne bude, biće mi lakše, ali sada moram najpre da se upoznam sa sistemom. Normalno je da kada se nešto predloži, da se od nečeg krene, usledi odgovor da je praksa bila drugačija. Ne bih hteo da menjam nešto što je blo uspešno, ali ne radimo svi isto, pa moram da unesem i neki lični pečat u sve to. Mislim da je moj najveći kvalitet što sam celog života bio dobar organizator, da će mi to dosta pomoći da Odbojkaški savez Srbije vodim pravim putem.
Rezultati postoje, Savez funkcioniše, reprezentacije se pripremaju i sve izgleda „kao u bajci“. Ali, iz priloženog se vidi koliko je potrebno napora da se tako nešto stvori, a još više da se održi. Zato i predsednik Odbojkaškog saveza Srbije, Nenad Golijanin prvi dolazi na posao, dočekuje svoje službenike u kancelarijama „kuće odbojke“ na Terazijama, a ne oni njega. Zato mu je sto prepun papira, telefoni zvone, zakazuju se sastanci. Vremena je često uvek malo. I ovaj razgovor je možda zato zakazan u osam sati ujutru, jer prvi čovek OSS tada ima najviše vremena, a dan mu počinje još mnogo pre toga. A uprkos svemu, problemi se uvek pojave. Ali se i reše. I posle kao „lako je njima“.
Kuhinja bez šefa
Postoji li nešto što će, posle imenovanja za predsednika Odbojkaškog saveza Srbije, nedopstajati Nenadu Golijaninu?
– Kuvanje. Poslednjih godina sam se „aktivno“ bavio kulinarstvom i uživao u tome. Jednostavno, bio sam onaj koji ustaje rano, ode na pijacu, kupi sve najbolje što je potrebno da bi se spremilo neko jelo, kupim ženi ceveće, a onda, polako, natenane pripremim joj ručak. Sada isto ustajem rano, ali imam toliko posla da o kulinarstvu ne stižem ni da razmišljam. I njoj to smeta. Nadam se da ću se vremenom organizovati da mogu ponovo da se posvetim kuvanju – ističe uz osmeh.
Sa druge strane, nova funkcija neće onemogućiti Nenada Golijanina da zaboravi na neke stvari koje funkcionišu godinama.
– Neću menjati ništa što se navika tiče. Normalan sam čovek, volim da pijem, da jedem, igram karte, viđam se sa prijateljima. To ću raditi i dalje, to je moj život.
Nema besplatnih karata
Želi Nenad Golijanin da stvori kult odbojakške publike na našim prostorima. Zato će po svoj prilici biti uvedena neka „pravila“, a jedno od njih biće da – nema besplatnih karata.
– Ideja mi je da na utakmicama reprezentacije budu oni koji vole odbojku, istinski zaljubljenici, koji poznaju i cene kako ovaj sport, tako i momke i devojke koji se njime bave. To znači da će svi plaćati ulaznice, pa makar to značilo i smanjen broj gledalaca na tribinama. Želimo da imamo stvarnu publiku, a ne da teramo nekog da dolazi. Zašto da ne da svi nose majice u istoj boji, boji našeg tima, za koji dolaze da navijaju. Da i to kupe, kao recimo Poljaci, tome treba težiti. Nismo mi kao Brazilci, ko iza sebe ima banku, ona odvoji neki novac i kupi i obuče desetak hiljada gledalaca, a ima bespatnu reklamu.
Sa veteranima samo posle treninga
Dugo godina je Nenad Golijanin bio reprezentativac u kategoriji veterana. Često ga ni mnogi poslovi nisu odvajali od redovnih treninga, dva puta nedeljno, gde je sa svojim vršnjacima ostajao u formi za turnire na kojima su uspešno predstavljali našu zemlju.
– Na žalost, kao igrač vrlo teško da ću moći da im se pridružim. Možda imam volje, ali vremena ne, tako da… Da bi neko bio u konkurenciji, mora redovno da se trenira, to znaju svi koji prate veterane. Shodno sadašnjim obavezama, najverovatnije da ćemo se družiti samo posle treninga – uz osmeh kaže Golijanin.
Kada su veterani u pitanju Nenad Golijanin ima ideju da opet „vrati“ veliki, internacionalni turnir koji se igrao svakog septembra.
– Opet je u pitanju finansisjki momenat. Očekujem da veterani malo pokrenu neke akcije, odakle će se skupiti neki novac. Ne možemo da očekujemo da mladi finansiraju starije, već obrnuto.
