Došao je u Vizuru skoro slučajno, a šampion sa timom iz Tošinog bunara postao – namerno. I to ne jednom, već dva puta, u roku od pet dana, a uz to osvojio jednu srebrnu medalju i četvrto mesto. I to sa (sve) četiri selekcije „ajkulica“ što je nezabeleženo do sada. Najpre sa seniorskom, onda juniorskom, pa kadetskom i na kraju pionirskom ekipom. U vitrinu kluba gde je tek nešto više od devet meseci stigla su tri pehara i par kilograma medalja. Svi su i ranije znali za Nešu „Bubamaru“, a njegovo pravo ime i prezime, Nenad Mihajlović, mnogi su čuli kada je prvi put vodio najjači tim Vizure, u trećoj polufinalnoj utakmici sa Spartakom.
Bilo kako bilo, u najnezgodnije vreme je preuzeo ulogu koju su odbili mnogi poznatiji i priznatiji treneri, da stane pored više nego, u tom trenutku, užarene klupe šampionki. Pre njega na tom mestu su bili Željko Tanasković i Ivan Steljić, koji su zbog nesuglasica otišli iz kluba.
– Njih dvojica su i najzaslužniji za još jednu titulu u seniorskoj konkurenciji. Oni su selektirali tim, spremili ekipu za takmičenja, doveli devojke do određenog nivoa takmičarske forme. Žao mi je što su otišli, bez obzira što je moje ime upisano među pobednike. Svestan sam kolike su njihove zasluge, ali i mislim da sam svoj deo posla odradio upravo onako kako bi njih dvojica želeli – kaže junak ove priče, pokazujući pored trenerske i onu drugu, ljudsku crtu.
Devojke koje je „preuzeo“ i pre njegovog „pojavljivanja“ znale su da igraju odbojku. I skoro sve su iza sebe imale bar po jednu titulu i igranje u Ligi šampiona. Momenat kada ga je pozvao predsednik Zoran Radojičić, da sa mesta šefa stručnog štaba mlađih selekcija, preuzme seniorski tim, dugo će pamtiti.
– Da se ne lažemo, znao sam da je mesto koje je bilo upražnjeno, nuđeno nekim trenerima. I znam da su odbili iz njima znanih razloga, u to ne ulazim. Isto tako sam znao od momenta kada je Ivan Steljić podneo ostavku, da sam spreman da nasatvim tamo gde je on stao, a prethodno i sam nastavio ono što je Željko Tanasković počeo. Radio sam svoj posao dok me nije pozvao predsednik. Takva šansa se ukaže „sad i ko zna kad“. Nisam imao ništa da izgubim, a znao sam kako da dobijem.
Hrabro se upustio u (za mnoge, ali ne i za njega) avanturu. Devojke su ga poznavale, ali su bile u nekoj vrsti šoka posle dve promene trenera u dvadesetak dana. Upravo toliko je i on bio sa njima.
– Bilo je potrebno vratiti im osmehe na lica i „naterati“ ih da zaborave na sve ono što se dešavalo van terena. Seo sam sa par iskusnijih i popričao oko nekih stvari, uopšteno. Video sam da smo na istim „talasnim dužinama“ i to je bio dobar znak.
Poraz u trećoj polufinalnoj utakmici, posle koje je Spartak imao meč loptu za finale, mnogi su prokomentarilasli sa „Neće ni ovaj dugo“. Gore pominjani, treneri, priželjkivali su kraj Vizure, kako bi „uskočili“ kao spasioci u novoj sezoni.
– Prihvatao sam to na svoj način, po društvenim mrežama pisao i neke poruke za koje su me mnogi pitali da li sam normalan. A cilj je bio da se devojke rasterete, da njih niko ne dira. Ja sa pritiskom znam da se izborim.
Izborio se u četvrtom meču, vratila se polufinalna serija u Beograd. Sve je bilo lakše sa jedne strane, ali sa druge, bilo je to još pet dramatičnih setova sa Spartakom.
– Devojke su me slušale i to mi je bilo bitno. Straha nije bilo, a osmeha sve više. Plasman u finale je bio prvi veliki uspeh, ali znali smo svi redom da tu nije kraj. Sa druge strane, svesni smo bili kvalieteta Jedinstva iz Stare Pazove, ali i činjenice da su bili odmorniji.
I u poslednjem pohodu ka odbrani titule, nije moglo bez drame. I to u svih pet činova.
– Pošto smo prvi meč dobili rezultaski vrlo lako, iako nismo igrali dobro, očekivao sam da će u drugom biti još bolje. Ali nas je pomenuti trijumf uspavao. Mada mislim da je tu ustvari „puklo“ nešto, posle svih dešavanja u klubu. Trebalo je brzo reagovati, opustiti devojke, ali uz rad, pošto vremena nije bilo mnogo.
Kažu da je Nenad Mihajlović devojkama pred jedan trening ispričao vic posle kog su one „poadale“ po terenu od smeha.
– Bio je to dobar pokazatelj. Pobedili smo treći meč, u Staroj Pazovi, lagano, a u četvrtom bili na dva poena od titule. A onda tih pet uzastopnih poen Pazovčanki i njihova pobeda, „povratak“ u finale i najava nove drame.
To se desilo. Peti meč, prepune tribine, balkon, stajalo se u tri reda na drugom nivou.
– Cilj je bio da devojke ostanu mirne, jer smo bili kvalitetniji od Jedinstva. Opet je uzajamno poverenje mene i njih dovelo do toga da ni jednog momenta ne strahuju za rezultat. Ne bih, ako ne moram opet da prolazim kroz sve to – kaže uz osmeh Mihajlović. – Toliko preokreta u taj – breku i to kakvih. Srećom, izdržali smo. Sav trud se isplatio, verovanje do poslednjeg poena. Posle toga ništa nije bilo isto.
I nije, jer je Nenad Mihajlović posle četiri dana doveo juniorke na tron, pa sa kadetkinjama osvojio srebro, dok je pionirkama medalja izmakla za malo.
– Žao mi je najmlađih. Te devojčice, kadetkinje i pionirke, sa kojima sam radio cele sezone i gde smo navikli jedni na druge, morao sam zbog neočekivanih obaveza prema seniorkama, malo da zanemarim. Možda je upravo „to malo“ falilo da jedne osvoje zlato, a druge neku medalju. Ali verujem da će sve to nadoknaditi, već koliko sledeće sezone.
Tako priča Neša Bubamara, koji se ove sezone baš „naleteo“, doneo novu titulu, bio kao ona najukusnija kafa – „četiri u jedan“. Desilo se tako. Slučajno… Ili ipak namerno…
Igre i igrice
Iako je, pa može se reći uslovno, mlad trener, Nenad Mihajlović je prilično „namazan“. Par situacija iz nekoliko utakmica pored klupe Vizure sam prepričava. Prva:
– Najpre „finta“ Spartaka sa Aleksandrom Cvetićanin. Povredila se na četvrtoj utakmici polufinala i bilo je potanje da li će igrati. Kada su izašle na zagrevanje, bilo ih je 12, ali nje nije bilo na terenu. Devojke su možda počele da se opuštaju malo, ali sam pozvao nekoliko njih i rekao im da sam video da je prošla u svalačionicu sa svima, da joj verovatno rade terapiju, a da je na zagrevanju neka devojka koja nije bila u protokolu do sada. I ona se pojavila minut pre nego što je trebalo da se preda spisak sudijama i delegatu.
Situacija druga:
– Na samo minut pre početka zagrevanja na mreži protiv Jedinstva u finalu u Tošinom bunaru, gošće su krenule put svlačionice da se presvuku. I zadržale su se skoro sedam minuta, a mi nismo mogli da počnemo sa smečevima. Opet sam okupio devojke i objasnio im o čemu se radi, da je to bio pokušaj da se malo „destabilizuju“.
Ni on nije ostajao dužan, tako da svi već odavno prepričavaju „pogrešnu izmenu“ koju je probao da izvrši u četvrtom setu majstorice finala. Uspeo je trenutno, ali je taj set pripao Jedinstvu.
Sa Dabićem u Novom Sadu
Pošto je odradio sav posao za ovu sezonu, Nenad Mihajlović je sa porodicom jedan dan otišau u Novi Sad, na izlet. I u jednom parku nalete ni manje ni više nego na – Radovana Dabića, rivala iz polufinala.
– Nije verovao da me vidi u Novom Sadu. Čestitao mi je i odao priznanje da sam napravio veliki posao, da sam prihvatio tim u vrlo nezgodnom momentu i sećali smo se mali tih polufinalnih utakmica. Pravdali smo se jedan drugom za neke natpise po novinama, a onda došli do istine, da su neki mediji, ko zna iz kog razloga, malo „nafilovali“ neke naše izjave“. Dobr je trener, dobar čovek, možda se sretnemo još koji put, na terenu ili van njega.
Brza priča
Mnogi koji su bili u situaciji da razgovaraju ili samo slušaju Nenada Mihajlovića, mogli su da primete da izuzetno brzo priča. Razloge iznosi on sam:
– Jednostavno, tajm aut je često suviše kratak da bih rekao devojkama ili devojčicama šta imam. Zato sam morao malo da „ubrzam“. Verujem da me sve razumeju i da uspevaju da me „prate“. Do sada je davalo rezultate, nema razloga da tako i ne bude – uz osmeh je konstaovao Mihajlović.
Čestitke od velikana
Mnogo je čestitki putem SMS poruka i društvenih mreža posle osvajanja šampionske titule u najjačoj konkurenciji, dobio Nenad Mihajlović. Iz svih krajeva Srbije, brojnih zemalja Evrope, pa čak i prijatelja koji žive još dalje.
– Sve su mi drage i trebalo mi je dva dana da ih sve lepo pročitam i odgovorim na njih. I sve mi znače, ali su mi nekako najdraže one koje sam dobio od Gorana Nešića i Darka Zakoča. Prvi, doktor nauka i veliki trener, čije sam treninge često gledao i učio na taj način, a drugi najtrofejniji klupski trenerna našim prostorima. Kada se oni sete da čestitaju, onda čovek pomisli da ono čime se bavi ipak ima neki smisao.
