Još nije utvrđeno tačno da li je trenerski posao težak ili lak. Neko će reći da „zavisi iz kog ugla se gleda i ko radi kao trener“. Rad sa decom je vrlo bitan i predstavlja ogroman posao za svakoga ko mu se posveti. Odbojkaških znalaca ima dosta u našoj zemlji, a jedan koji godinama već postiže rezultate sa mladima je sigurno i Slavko Balandžić.
Nekada i sam reprezentaivac, posle sjajne igračke karijere je odlučio da se posveti „pravljenju“ igrača, odnosno učenju radnih, odbojkaških navika za svakog momka koji to želi i kome je bar malo želja da se bavi ovim sportom. Kada bi okupio ekipu koju je trenirao u juniorima Partizana, gde i dan danas radi, verovatno bi ti momci konkurisali za titulu šampiona.
– Vrlo verovatno da je tako, jer bi tu bili Aleksandar Atanasijević, Nikola Rosić, Nemanja Stefanović, Boris Bakalov, Aleksandar Mitrović, Vladan Đorđević, Petar Turanjanin, Neven Majstorović, Mladen Matijašević… Ima ih još, ali sa ovim timom bi bili konkurentni svima.
Odbojka je jednostavno njegov život. Posveti joj je mladost, dao joj je sve što je mogao, a sada mu ona vraća jer u ozbiljnim godinama radi lep posao.
– Vrlo bitan je pristup klincima. Bilo je prilike da neki dođu kao pioniri i kažu da igraju samo na „toj i toj“ poziciji. A onda im objasnim vrlo bitnu stvar, a to je da moraju da nauče da igraju sve, da se izbore sa svim elementima i dovedu ih na određeni nivo. Da isto tako kao što znaju da smečuju, moraju da znaju da se odbrane, da blokiraju, serviraju, da podignu loptu saigraču. Kad sve to savladaju, onda je trener taj koji kaže na kojoj poziciji će igrati.
Iskusni trenerski vuk je mnogo puta do sada dokazao kako radi, time što svake godine, bar jedna mlađa selekcija crno – belih igra na završnom turniru prvenstva Srbije. Ima dosta saveta za svoje mlade kolege.
– Jedan od njih je onaj koji sam naveo za decu, a to je da ih uče da igraju na svim pozicijama. Druga stvar je strpljenje. U tom uzrastu, kad počinju da igraju, dešava se da se dvoume, da prekidaju pa se vraćaju, da prelaze na drugi sport… Treba biti mudar, imati strpljenja i prave reči za njih.
Tu dolazimo do priče o Aleksandru Atanasijeviću, kome je Slavko Blandžić, može se slobodno reći, „odbojkaški otac“. Priča je više nego interesantna.
– Trenirali smo u jednoj školi kod Autokomande, a pre nas su neki klinci igrali košarku. Video sam momka koji ima sve predispozicije da se bavi odbojkom i pitao ga da li bi je trenirao u Partizanu. Imao je tada 11 godina. Nije baš bio oduševljen, ali posle nekoliko dana je pristao, ali da dolazi zajedno sa nekim drugarima. Nije bilo problema. Vremenom su oni odustalaji, ali je Bata ostao, odbojka je polako počela da ga „uzima pod svoje“.
Crno – belima nisu cvetale ruže, ta selekcija je bila pred gašenjem, a razlog je naravno bio finansijske prirode.
– Razgovarao sam sa njegovim ocem, rekao mu da on jednostavno mora da se bavi odbojkom, da je za tako nešto i te kako nadaren. Preporučio sam čak da ode i u Crvenu zvezdu, da nastavi tamo, samo da ne prekida. Poslušali su me, ali posle samo mesec dana opet smo se čuli, bio je nezadovoljan.
Kod „komšija“ je trenirao sa svojim godištem, gde je bilo mnogo klinaca. Kažu neki da mu je rečeno da nije talentovan dovoljno, pa mu je na treninzima par u radu najčešće bio – zid.
– Uspeli smo da „oživimo“ selekciju, da ga vratim u Partizan i posvetim se njemu onoliko koliko je bilo potrebno. Bio je uporan, nije propuštao treninge, savladavao je sve prepreke, postajao sve bolji i bolji. Uz sve to, van terena je ostao isti, družio se sa drugarima, išao u školu, bio dobar đak… A onda je posle nekoliko godina debitovao za prvi tim Partizana. Od tada se o njemu sve zna.
Ali se o Slavku Balandžiću i dalje ne zna onoliko koliko bi trebalo. A on ima još jedno bitno pravilo i poruku za klince:
– Škola je na prvom mestu, čak i pre odbojke. I to ako je moguće uskladiti i redovno školovanje. To sam uvek potencirao i potenciraću. Diploma je obavezna u životu.
I ponovo o Aleksandru Atanasijeviću…
– Javi se, svrati kad dođe kući. Ne želim da ga smaram, da ja njega zovem, jer mu je svakako bolje da izađe i vidi se sa drugarima, nego sa mnom. Ali on nađe vremena za sve.
Baš kao i njegov trener. Ima neka tajna veza između njih dvojice, nešto što ih je srećom spojilo.
Golijanin pun razumevanja
Doskorašnji predsednik Partizana, a sada prvi čovek Odbojkaškog saveza Srbije, Nenad Golijanin, bio je nekada i saigrač sa Slavkom Balandžićem.
– Možda se zato tako dobro i razumemo. Nikad nije vršio pritisak na mene da recimo preuzmem prvi tim, jer ze znao da je moja ljubav rad sa decom. A ona traje već 25 godina. Hvala Nenadu na razumevanju.
Odbojkaška familija
Crno – beli dres je Slavko Balandžić nosio od 1968. do 1983 („Onda sam odišao u Požarevac, pa u Smederevo, tada se retko išlo u inostranstvo“), za reprezentaciju Jugoslavije je igrao 60 puta.
Sinovi Predrag i Nemanja su takođe igrali u Partizanu, prvi je danas međunarodni sudija, drugi i dalje igra u Francuskoj. Rođeni brat Dragan, takođe je bio reprezentativac, danas je trener u Francuskoj, a i njegov sin Miloš je odbojkaš u jednoj drugoligaškoj ekipi.
Uz sve to, snaja Aleksandra je takođe sudija, a i unuk Aleksandar koji ima pet i po godina će po svoj prilici dedinim stopama. Kakav deda takav unuk.
Upamtite ime Aleksa Batak
Smelo je nekoliko puta Slavko Balandžić za pojedine igrače izjavljivao da će uspeti u karijeri. Najnoviji biser se zove…
– Aleksa Batak. To ime treba upamtiti. Trenutno je sa kedetskom reprezentacijom, kao primač servisa, a u Partizanu je bio dizač. U drugom osnovne je prebacio skok servis i već sada zna mnogo o odbojci. Biće veliki igrač, siguran sam, samo zdravlje da ga posluži.
