PRIČE SA PUTOVANJA – Bokaćika za sva vremena

Najlepša stvar je, ako je moguće, kada posle jednog takmičenja ostane vremena da se svi malo odmore i opuste, kada ne mora već par sati posle poslednje utakmice da se žuri na avion, menja zemlja, kontinent… Tako nešto desilo se možda i na jednoj od najatraktivnijih destinacija – Dominikanskoj Republici. Ljubazni domaćin, inače ugledni biznismen i prvi čovek odbojke te zemlje, kao i potpredsednik Svetske odbojkaške federacije Kristobal Marte Hofiz, od dolaska u Santo Domingo brinuo se o nama, da slučajno nešto ne zafali. S obzirom da smo let za Beograd imali 24 časa posle ceremonije zatvaranja, on je bio organizator našeg poslednjeg dana.

– Odmorite se, naspavajte, a onda spakujte stvari i ja dolazim po vas oko 11 časova, vodim vas na jedno mnogo lepo mesto, verujte mi, bićete oduševljeni – rekao Hofiz, koji na prvi pogled podseća na „bosa“ iz mafijaških filmova.

Rečeno – učinjeno. Došao je u svom automobilu čiji naziv ne znam, ali sam svestan da košta „koliko hoćeš“, i luksuznim autobusom u koji smo brže bolje popakovali kofere.

– Pravac Bokaćika, da vidite Karipsko more – rekao je vozaču i otkrio nam destinaciju.

„Miško“ nam je objasnio da je to jedna od najlepših plaža na obali Dominikane. Jedva smo čekali. Ali, na pola puta, posle samo 15 – tak minuta, nebo je postalo crno, a nešto kasnije se „otvorilo“. Nekom se, sa razlogom, otelo:

– Ne mogu da verujem, slobodan dan, plaža, a vidi vreme.

Kako smo se približavali Bokaćiki, kapljica je bilo sve manje, a sunčevih zraka sve više. Uzeli smo najpotrebnije, na brzinu, naravno preko (Hofiz) veze dobili one „narukvice” i par apartmana i – pravac plaža. A onda je sve ispred nas puklo. Kad kažu ljudi gledajući neku egzotičnu fotografiju „Bože molim te, baci me ovde, ali budi precizan“, verovatno misle na takav prizor. Sitan, skoro kao brašno, svetlo žuti pesak, gde se pri samom pogledu odmaraju oči. A onda podignem pogled i vidim more, tačnije okean, tirkizne boje, gde se bar jedno 50 metara vidi taj isti pesak u njemu, a razlog je što je voda na tom mestu još uvek ispod kolena. Ležaljke nismo ni gledali, ali jesmo posle jedno pola sata u pravcu jednog bara na plaži, istog kao u seriji „Tropska vrelina“. Nije bilo Nika Slotera, ali i da jeste, ne bi se sa njim zamajavali. Kokteli u neograničenim količinama, još bitnije da su bezalkoholni i da su za – „dž“. Bacali smo se po plićaku (do 50 metara), kao deca, ronili, izvodili stoj na rukama, svašta… Krenuo sam malo dalje da plivam. Plivao sam, plivao i kada sam se okrenuo i video celu plažu iz daleka, sa pučine, došlo mi je da viknem:

– Idite vi slobodno bez mene. Doći ću ja, nekad…

Ali takvo društvo se nikad ne napušta. Vreme je (pre)brzo prolazilo, trebalo je da se spremamo, pa pravac aerodrom. Napunio sam jednu flašicu peskom sa Karipskog mora, kad me uhvati nostalgija za Bokaćikom. I da kad nekom kažem da bih opet na Karibe, pa me pita ono „A kao bio si nekad“, mogu uz širok osmeh da odgovorim sa:

– Jok, ti si…