Utakmice su mnogo kvalitetnije (opet govorim o diviziji gde igra Arizona State) od mnogih evropskih liga. Jedina utakmica koja može da se poredi sa bilo kojojm iz divizije PAC 12 je finale plej – ofa u Srbiji. Predrasude su da odbojka u Americi nije dobra i to se priča godinama. Pa zar američka reprezentacija nije već ko zna koliko godina uanzad u samom vrhu svetke odbojke, a devojke koje igraju za nacionalni tim su sve završile studije u Americi. I devojke ovde igraju uvek odbojku zato što je vole, a ne jer je to jedini način da zarade pare. Svaka od njih ima diplomu jakog univerziteta „u džepu“ i ako se jednog dana, daleko bilo, povredi ili ne može da nađe posao u odbojkaškoj sferi, uvek može da ga nađe u svojoj struci.
Ukoliko je neko reprezentativac, igranje u nacionalnom timu neće biti zapostavljeno. Ako stigne poziv selektora, 99 odsto univerziteta u Americi će platiti kartu za odlazak i povratak (to mora da se precizira u startu, kako bi univerzitet mogao tu stavku da stavi u budžet). U Ameriku sam otišla 2002. godine, imala sam prelepo iskustvo i moj cilj sada je da pomognem da što više mladih sa naših prostora urade nešto slično i dobiju šansu za bolji život. Kako za sebe, tako i za svoje porodice. Kada sam završila fakultet, znala sam da ću se jednog dana vratiti u Ameriku, da probam da gradim svoju budućnost u njoj, koja nije savršena, ali nudi mnogo opcija. Imala sam priliku da osvojim Nacionalno prvenstvo u Americi, posle čega sam dobila sijaset ponuda da nastavim da igram u Evropi i Aziji. Moj prvi ugovor posle četiri godine studiranja, bio je veći nego što je moja sestra potpisala posle četiri godine igranja Lige šapniona u Evropi, a jedne od njih je bila najuspešniji server tog takmičenja. To je još jedan u nizu dokaza da je odbojka u Americi na visokom nivou. Da se igra loša odbojka, nikad ne bih imala toliko opcija i potpisivala takve ugovore.
Po dolasku u Evropu, najveća greška mi je bila ona koju i danas često mnogi mladi prave. Verovala sam pogrešnim menadžerima, da će se brinuti o mojoj karijeri. Ono što je nabolje od svega jeste da ćete po završetku studija imati mogućnost da birate. Garantujem da će svaka devojka koja je došla u Ameriku da nauči odbojku, lako naći klub u nekoj od liga širom Evrope. Oni koji su bili u reprezentaciji će opet biti na selektorovom spisku, jer će napredovati i imaće ponude najboljih klubova u Evropi. Ni jedna naša reprezentativka koja je otišla u Ameriku nije “nestala” iz odbojkaških krugova, a da to sama nije želela zbog udaje ili posla.
Uglavnom sve igraju koliko žele i ne brinu o tome hoće li dobiti otkaz ili ne, jer imaju sigurnost diplome. Imam drugarice sa kojima sam igrala u Americi, i koje više nisu aktivne, baš kao i ja. Ali rade u jakim inostranim kompanijama ili ambasadama. A uvek postoje opcije povratka u Ameriku na osnovu kontakta koji se stvaraju u odbojkaškom svetu. Moj primer po tom pitanju je idealan. Po završetku posednje sezone igranja, u Italiji, pomenula sam da bih želela posao trenera na nekom univerzitetu. Posle dva meseca sam imala nekoliko ponuda i razgovora. Ko uspostavi prave kontakte u vreme studija, stiče poverenje ljudi za ceo život, ne samo za te četiri godine.
Deco, i roditelji… Ne verujte puno menadžerima koji vam u startu nude „avione i milione“. To u ženskoj odbojci, na žalost, ne postoji. Opet dajem onu mogućnost da pogrešim, ali u promilima. Mislite na svoju budućnost. Odbojku ćete igrati maksimum do 35. godine. I šta posle? Da se završi „neki tamo“ fakultet ili se kupi diploma? Zašto to kad možete da imate besplatno obrazovanje, da se ujedno sportski razvijate, jer neko ceni vaš talenat i želi da vas nagradi dok igrate za njih. FAIR TARDE… Za razliku od nekih klubova koji koji od vas traže mnogo ulaganja, a malo su spremni da ulože u vas.
