Da mnogi sportisti vole muziku, to je više nego poznato, da neki umeju da sviraju razne instrumente, ni to nije baš nepoznanica, ali da ih neko pravi… E to je tema ove priče, a glavni junak je nekadašnji olimpijski šampion i nosilac zlatne medalje iz Sidneja, jedan od članova najboljeg tima sveta svih vremena – Veljko Petković. Interesantna stvar je i ta što je posle godinu dana pauze, kada je možda razmišljao i o prestanku aktivnog igranja, dobio ponudu iz Poljske, da igra u jednoj od najjačih liga na svetu. Malo pre toga je osvojio u evropski trofej – Čelendž kup, ali sve se to manje ili više zna.
U pomenutih godinu dana, kada je završio ugovor u Vojvodini, gde je u dve i po godine bio u pravom smislu reči „produžena ruka trenera na terenu“, održavao je formu i…
– Napravio sam tri gitare – kaže uz osmeh.
Da, time se bavi Veljko Petković u slobodno vreme. Ovaj instrument je zavoleo još kao mali.
– Ako sam odbojkom počeo da se bavim u petom razredu osnovne škole, onda sam dve – tri godine kasnije počeo da sviram gitaru. Jednostavno sam krenuo, zavoleo to, ali je to samo bilo u slobodno vreme, jer sam dao prednost odbojci. Prvo sam svirao ono što sam slušao u to vreme „Ganse“ i „Metaliku“, a posle toga je gitara diktirala šta ću da slušam. Neki dobar solo ili nešto slično, uticali su da menjam muzičke pravce.
Želja da se voljeni instrument kasnije „konstruiše“ i napravi, došla je vremenom, malo kasnije.
– Ima nešto blizu pet godina kako sam počeo baš tim da se bavim, a sa prijateljem radim na jednom, ako se tako može nazvati projektu. Počeli smo da sarađujemo sa čovekom iz Rusije, koji nas snabdeva sa drvetom, pa već radimo izradu i po narudžbini.
Nedavno je u okviru džez festivala u „srpskoj Atini“ bila organizovana i izložba. Nekoliko gitara bile su Veljkovih ruku delo i stvarno su izgledale maestralno.
– Treba vremena da se napravi, nije to mali posao. Najteže je sa lakiranjem, treba posebna prostorija za to, komora, a ja sada „zavisim“ od lepog vremena. Za sada sve radim kod kuće, u garaži, ali verujem da ću jednog dana imati svoj prostor, da ću se baš aktivno baviti time, kao i servisiranjem gitara. Još malo da se „bakćem“ oko odbojke, pa da prethodnu ideju sprovedem u delo. Za sada je sve to, ako može tako da se kaže, zanimacija.
Gde god treba da provede duže vremena, Veljko Petković ponese i gitaru. To se prevashodno odnosilo svojevremeno na pripreme reprezentacije, gde je to bio bitan rekvizit za opuštanje.
– Svi donesu torbe sa opremom za treninge, a ja povrh toga još i gitaru. Nego mi sada ovde baš nedostaje. Došao sam na poziv prijatelja „Buce“ Simojlovića, da ostanem kratko, dok se ne snađu za dizača i – ostao već više od tri meseca. Da sam znao, nema šanse da je ne bih poneo.
Ali ima rešenje…
– Jedan klinac iz kluba ima gitaru, pa ću da mu uzmem na nekoliko dana, čisto da me mine želja.
Ono što on radi su električne i bas gitare. Za akustične je potrebno kako kaže mnogo više, znanja, materijala, odricanja… Servisira ih, ali izrađuje delove, napajanja, pedale i razne druge stvari vezanej za sviranje ovog instrumenta.
– Za sada je hobi, ali verujem da ću jednog dana da zarađujem od tog posla. Trenutno još uvek ne mogu u potpunosti da se posvetim, još sam u fazi „ispitivanja tržišta“, ali svi su izgledi da mi u tom pravcu ide budućnost.
Zanimljiva je i priča kako je jedan učenik mašinske škole naučio da „sklepa“ gitaru. I to električnu.
– Mislim da je obrada metala, o kojoj sam učio, slična obradi drveta koja je potrebna za gitaru. Sa druge strane me je zanimala elektronika i takvi radovi po kući. Uz pomoć interneta sam izučio neke stvari koje recimo nisu mogle pre 20 godina. Samoedukacija, šta da radim.
Kada je po drugi put pozvan u reprezentaciju, 2011. godine, u vreme Svetske lige, u hotelskoj sobi je servisirao gitaru tadašnjem kondicionom treneru Miljanu Grboviću koji skoro da je bio u šoku njegovim umećem.
– Od nekih „priručnih sredstava“ sam napravio „kompjuter“ i sve završio u slobodno vreme, između treninga i utakmica. Nije mi bilo teško. Pa šta ću kad volim.
A voli i legandarnog Džimija Hendriksa, Stivija Raj Vona, Meta Skofilda…
– Zajednički „imenitelj“ im je Fender stratokaster. I bluz rok, to je pravac koji sviraju, a koji cenim i slušam. Uživam u tome, u gitarama, u njihovom pravljenju, sviranju. Isto kao i u odbojci.
Ima neka čudna veza između gitare i dizača… Prsti naravno, osećaj. Zato je Veljko Petković povezao ljubav i strast. Samo još nije siguran šta je šta.
Petković trio
Interesantno je sigurno čuti kako zvuči „Petković trio“, koji čine otac Veljko na gitari, i dve kćerke Jana (12) na violini i Ema (10) na klaviru.
– A kad nam se nekad priključi sestričina Petra, koja svira violončelo, još malo pa pravi orkestar.
Popust za „Ničim izazvan“
Nije propustio Veljko Petković da pomene još onih čije su odbojkaške karijere vezane za muziku. Doduše, to su sada već bivši odbojkaši.
– Grupa „Ničim izazvan“, sjajni su. Bio sam malo i skeptičan dok ih nisam čuo, ali Boris Bakalov, Bojan Gluvajić i Draga Ilić, ljudi iz odbojke, uz pomoć ostalih članova benda, stvarno zvuče sjajno. Prepoznatljivi su, to što rade, ima „potpis“, prepoznatljivi su. Baš im se divim na tome što su postigli. Ako im bude potrebna neka gitara, neka se jave, imajće ozbiljan popust – uz osmeh kaže Veljko Petković.
