Sedam dana od osvajanja zlatne medalje na Evropskom prvenstvu, pravi ljubitelji odbojke i dalje prepričavaju silovite smečeve, stamene blokove, razorne servise, požrtvovane prijeme servisa i igru u odbrani, taktiku Slobodana Kovača i njegovog stručnog štaba i sve ostalo što je donelo “opštenarodno veselje” u Srbiji. Novi selektor je nekako malo više bio u centru pažnje, mada on sve vreme potencira da su igrači ti koji bi trebalo da se slave, a da je on samo spremio iste da urade ono što su uradili. Mnogo je pitanja stiglo, neka su se ponavljala, a neka bila slična onima na koje je Slobodan Kovač već odgovarao. Interesantno je da su neka pitanja stigla i iz inostranstva, a na sve njih je pažljivo davao odgovore. Baš kao i na ona koja su mu postavili “mangupi”, igrači i saradnici iz reprezentacije. Vredi pročitati
Kada si shvatio šta ste ustvari napravili na Evropskom prvenstvu? (Danijela Mitrović)
– Ne znam da sli sam još uvek shvatio. Stvari koje nam se dešavaju u poslednjih nekoliko dana govore da smo napravili nešto veliko. Jednostavno sam verovao igračima i drago mi je da se nisam prevario po tom pitanju.
Šta ti znači i kako si se osećao kada si se našao na rukama igrača i članova stručnog štaba? (Goran Živković)
– To je nagrada od ljudi sa kojima neposredno sarađuješ i to je dokaz da si posao koji si radio, uradio na pravi način.
Koji je razlog što si se poklonio igračima posle finala? (Marina Kostić)
– Zato što su mi ukazali čast i doneli ovu titulu. Meni, njima, našim ljudima, Srbiji…
Kako se oseća neko kome se pokloni predsednik države? (Ivan Gajić)
– Ostane zapanjen. Bar je to bio slučaj sa mnom.
Znao si sigurno da ćeš biti popularan zbog posla kojim se baviš, a da li si znao da ćeš biti popularan i na youtube kanalu? (Kristijan M.)
– Nije mi to prvi “ispad”, na žalost, tako da sam još pre Evropskog prvenstva bio tamo popularan. Od moneta kada sam Irancima držao jedan tajm – aut. Danas se sve pomno prati, svaka reč, reakcija, pokret, ali jednostavno, nekad je sve to jače od čoveka.
Šta misliš, da li te je razumeo francuski “tonac”? (Ratko Bošković)
– Ne znam da li mu je neko preveo, ali sudeći po “popularnosti” i gledanosti te scene, mislim da najmanje što je mogao da uradi jeste da ode na “gugl translejt”. A li verujem da mu je od starta bilo jasno da nešto nije u redu.
Koliko si dobio čestitki? (Volim Srbiju)
– Puno, stvarno puno. I po svom dobrom običaju nikom nisam odgovorio. I ovom prilikom se zahvaljujem svim ljudima koji su čestitali na bilo koji način. Stvarno sam težak na kuckanju poruka.
Čuli smo preko TV – a u prenosu da igrač prilikom nekog smeča okrene šaku za 360 stepeni. Kako je to moguće? (Aleksandar Mihajlović)
– To ne znam, nisam ja izgovorio, pa ne bih znao ni da definišem. Ineče kod smečeva za koje pretpostavljam da se o njima radi, treba dosta vežbe, a Uroš Kovačević je pravi majstor za to.
Da li je istina da je u jednom prilogu na TV – u, pre finala prikazan deo vaše taktike u duelu protiv Slovenije? (Konstantin Kostić)
– Desilo se, tačno je, ali smo im poturili pogrešne podatke, odnosno podatke koje smo kasnije promenili.
Kako komentarišeš potez italijanskog trenera na klupi Slovenije da uzme “čelendž” u momentu kada je ceo svet video da je poslednji poen na prvenstvu Evrope osvojen na više nego regularan način i time pokušao da odloži naše slavlje? (Marko Jovanović)
– U najkraćem – jadno. Milsim da takve poteze prave mali ljudi i da ih ne treba mnogo pominjati.
Da li je istina da si zakasnio na sastanak sa čelnicima Odbojkaškog saveza Srbije? (Bojan Maksimović)
– Jeste, bila je gužva na putu Kragujevac – Beograd. I kada sam ušao rekao sam “Izvinite što ste me čekali, ja sam vas čekao četiri godine”.
Kada si znao da je sve gotovo, da ćete osvojiti zlatnu medalju? (Mirko Đorđević)
– Videlo se ranije da sve to ide svojim tokom, da bi trebalo da se završi kako treba. Naravno, nije bilo svejedno kada su Slovenci počeli da se približavaju, da probaju da nas isprovociraju, ali sam znao da nema šanse da nas iznenade. Imao sam primer u Super kupu Italije, kada sam pehar podigao “do pola”, misleći da imamo prednost koja garantuje pobedu, ali smo na kraju izgubili. U Parizu nije bilo šanse da se tako nešto desi, ali smo ipak sačekali do kraja, pa tek onda “eksplodirali”.
Kako ti je uspelo da “ukrotiš” Uroša Kovačevića? (Nikola K.)
– Nisam imao potrebe za tim. On je divan. Priče koje kruže okolo, da ne voli da trenira, da je težak za saradnju i slično, ni jednog momenta nisam osetio. O njemu mogu da kažem samo najbolje, sve u superlativima.
Kakvo mišljenje imaš o Zoranu Terziću? (Zoran Vukadinović)
– Kakvo mišljnje mogu da imam o vrhunskom treneru. Svaka mu čast za sve ono što radi za srpsku odbojku, za rezultate koje postiže, za strpljenje želju i volju da tolike godine bude selektor.
Da li bih mogao da dobijem tvoj dres iz igračkih dana, da ga stavim pored Ronaldovog i Džordanovog? (N. N.)
– Bilo je to davnih dana, ostale su samo uspomene. Imam dres, ali jedan jedini, koji mi mnogo znači.
Da li ti je nekad bila “frka” da nećete uspeti i da li je meč protiv Ukrajine bio najteži na šampionatu? (Marina VG)
– Bila je frka pred svaku utakmicu, ali samo kao pozitivna trema. Ta utakmica protiv Ukrajine je jednostavno bila takva da je nismo odigrali najbolje što znamo, ali videlo se da možemo. Prvi set smo izgubili, vodili su i drugi, ali sam ih sve vreme smirivao znajući da u jednom momentu mora da nas krene bar servis. Desilo se da je Bata bio taj koji nas je vratio u meč i tada je sve bilo lakše, krenulo je. Taj meč je bio težak, kao svaki meč “na ispadanje”, ali mislim da su polufinale i finale bili daleko teži.
Da li si se ijednog trenutka dvoumio da preuzmeš reprezentaciju s obzirom da je do početka Evropskog prvenstva bilo tri nedelje, da su bili deset dana na odmoru, a posle neuspeha u Bariju, da im je samopouzdanje bilo opasno poljuljano? (Vanja Nikolić)
– Negde u sebi, u jednom moment je bilo ono – ufff… Sa druge strane, znalo se da će me “pojesti” ukoliko ne bude rezultata, a rezultat se pravi radom. A ja opet verujem u svoj rad, da to kako radim, može da bude dobro. Ako je to pre bilo sa solidnim igračima, znao sam da sa vrhunskim može da bude samo bolje.
Od koga si, što se trenerskog posla tiče, najviše naučio i da li voliš da te sa nekim uporede ili gradiš sopstveni stil rada? (Nemanja Petrović)
– Konkretno nisam, ali sam puno toga prošao u životu i imao priliku da vidim kako treneri koji su me trenirali rade. Pre svega, nikad nisam mislio da ću biti trener. Sa dosta sam ljudi sarađivao, a da li je neko ostavio pečat, ne mogu da kažem. Ne bih da se neko uvredi. Od svih sam gledao, a napravio sam, verujem neki svoj stil. Na kraju krajeva, najbitnije je kako ti igra tim.
“Izgubio” si u finalu izbora za selektora Rusije, da li te je neko od njih zvao posle Evropskog prvenstva bilo kojim povodom? (Vlada Lazarević)
– Niko ništa, osim što mi je čovek od koga sam izgubio, njihov selektor Tomas Samelvuo mi je odmah čestitao. I ne samo on, mnogo drugih kolega mi je uputilo čestitke. Posebno su mi drage i od mojih prošlogodišnjih pomoćnika Kazakova i Bogomolova.
Da li bi mogao da održiš predavanje na temu “Kako je osvojeno zlato u Parizu” i da li bi način na koji je to urađeno moglo da uđe u odbojkaške udžbenike? (Mitar Mitrović)
– Sigurno da bih mogao. Mnogo je stvari zapisano, snimljeno, jer takav način rada je doneo rezultat. Sa druge strane treba analizirati sve i učiniti da igrači napreduju još više, da se ne zadržavamo na ovom nivou. A ako nekom trebaju detalji svega ovog, neka se obrate profesoru Radakoviću.
Kako komentarišeš to da u svim klubovima u kojima si radio imaš veliki broj naših ljudi? (Velja Perović)
– Verujem u sve te momke, od stručnih saradnika do igrača. Ubeđen sam da mogu da mi pomognu i uvek ističem da je moj stručni štab uradio veliki posao. Moj način razmišljanja je takav da mogu sa svojim ljudima uvek da napravim posao. Zato gledam da ih u timu koji treniram bude što više.
Koliko se u kući Kovača, gde su pored tebe supruga Tanja bivša reprezentativka i sin Davide, velika nada ovog sporta, priča o odbojci? (Milica Milosavljević)
– Ne pričamo o odbojci samo kad spavamo.
Kako ojačati šaku i rameni deo, da li postoje neke određene vežbe za to i koji ti koristiš kao trener? (Aleksandra Petrović)
– Mi obično radimo sa gumom, pokret se završava u zglobu šake, a nije loše da se drži i teniska loptica, jer prilikom njenog izbacivanja šaka pravi pokret isti kao pri smeču.
Zašto vi odbojkaški radnici ne pokrenete inicijativu da država više novca uloži u srpsku klupsku odbojku? (Milomir Marković)
– Zar misliš da se mi nešto pitamo… Potenciramo sve vreme stvari koje idu u tom smeru, da odbojka kao sport mora da ima određenu “jačinu”, da ne bi trebalo da i dalje bude pod “ostali sportovi”. Mi se ne pitamo puno, treba pitanje proslediti na neku drugu adresu.
Današnja selekcija Irana se, po imenima, ne razlikuje mnogo od one koju si ti trenirao. Kada bi se sastali sa Srbijom, ko bi pobedio? (Ali Salehi, Iran)
– Pobedila bi Srbija, sigurno
Da li je Said Maruf najbolji dizač na svetu? (Reza Mohammad, Iran)
– Jednom je bio proglašen, ima sve kvalitete, ali ima još sličnih njemu, tako da ću reći da je jedan od najboljih.
Koliko je naša selekcija napredovala između prijateljskih utakmica sa Slovenijom i finalne sa istim protivnikom? (Ivan Kovačić)
– Dosta. Videli smo da agresivna odbojka koju forsiram daje rezultate i iz dana u dan je sve to izgledalo sve bolje.
Ko je po tebi bio najveće iznenađenja na Evropskom prvenstvu? (Nikola Ribović)
– Pozitivno – Slovenija definitivno. Vidi se i po retzultatu. Što se negativnog tiče, to su Rusi, ispali su u četvrtfinalu. Možda neko misli i Poljaci, ali su oni ipak uzeli medalju.
Šta si rekao igračima posle prvog seta finala? (Jovica Milićević)
– Da moramo da izdržimo pritisak, da su oni do tada sve uradili dobro, da će morati da padnu, da nastavimo sa jakim servisom kako bi ih odvojili od mreže i da će sve biti lakše. Tako je i bilo.
Koliko će biti teško na “još jednom Evropskom prventsvu”, koje se igra u januaru u Berlinu? (Nenad Petrović)
– Biće jako teško. Ako je sada bilo malo vremena za trening, šta će biti tada. Još je i takmičenje specifičnije, nema prava na kiks, igra se dan za danom, a sve su jake selekcije koje traže svoju šansu.
Zašto imaš ugovor na samo dva takmičenja? (Ivan Gajičić)
– Takav je dogovor, mada sam ja rekao da treba mnogo više. Trener koji nema klub i rizikuje da ga nema i dalje upravo zbog pominjanih kvaliikacija u januaru, trebalo bi da ima ugovor na duže vreme. Ali…
Najpre najiskrenije čestitke velikom majstoru na urađenom poslu u Parizu i puno uspeha u daljoj karijeri. Da li je desetogodišnje igranje u Italiji uticalo na tvoju igračku, ali kasnije i trenersku karijeru i kako je bilo kada te je trenirao Vićenco Di Pinto? (Zoran Jerončič, Slovenija)
– Italija je na nas imala veliki uticaj, jer smo kao mladi otišli tamo, u tada najjaču ligu sveta. Nije bilo lako biti samo talenat, jer rezultate smo u reprezentaciji postizali tek kasnije. Puno su učinili za nas, verovali su u naš talenat i videli ga kada ga možda drugi nisu videli. A Di Pinto… Sa njim sam radio sedam godina, dosta sam naučio od njega, jer je bio neko ko zna svoj posao.
Za koji klub navijaš kod nas i ako je za onaj kome se nadam, kako ti se dopao doček na Marakani? (Bane Bumbar)
– Moje simpatije su uvek bile na strani Crvene zvezde, ali već dugi niz godina ne pratim fudbal. Ipak, na fudbalskoj utakmici smo dobili takve ovacije da sam ostao u čudu. Stvarno, to se jednom u životu doživi. Hvala onim ljudima koji su nam stvorili taj osećaj da medalju koju smo osvojili za Srbiju, nekako doživimo i na taj način.
Da li se sećaš vremena kada si igrao za Kolubaru iz Lazarevca? (Željko Kovačević)
– Kako da ne, bio sam klinac i igrao sa “matorcima” koji su prethodno godinama igrali u Partizanu, a kasnije tamo završavali karijere. Sećam se Balandžića, Šiljegovića, Vujovića i još nekolicine “momaka”, ja sam imao 15 godina, oni bili duplo ili više nego duplo stariji. Uz njih sam naučio sve “narodnjake” iz tog perioda.
Gde ćeš na odmor i koliko? (Jovana Nikolič)
– Ići ću malo u Grčku. Lepa zemlja, često sam tamo, dosta me lepih stvari veže. A neću dugo. Da je avgust, ne bih se vraćao uopšte, ali pošto je oktobar, moram manje.
Šta si upecao ovog leta i koji ti je najveći ulov ikada? (Jova Milenković)
– Malo toga sam upecao ovog leta, par kilograma ribe. Recimo, ljudi sa kojima idem na pecanje počnu priču “uhvatili su ovo, uhvatili su ono”, a kad odemo tamo, e baš tog dana “ne radi riba”. A rekordan ulov do sada, par kolograma smuđa i soma, na žalost. Upecao sam jednom i drvo, misleći prvo da je som kapitalac, spreman da sve oko sebe zezam danima posle toga. Silno sam se razočarao kada sam video deblo, pa su oni zezali mene.
Daj neku lokaciju za pecanje gde je dobar ulov? (Vlada Martinović)
– Daj ti meni, ne mogu bre da upecam ništa.
Igrači pitaju selektora
Na koga se tačno odnosilo ono da ćeš da ga odrobijaš? (Neven Majstorović)
– Na sve po malo, svakog dana me je neko od vas nervirao.
Zašto “profa” (kondicioni trener Radivoje Radaković) ne nosi šorts? (Uroš Kovačević)
– Zaboravio je noge kod kuće.
Da li si najbolji trener u Srbiji? (Marko Podraščanin)
– Nisam.
Imam dva pitanja… Ko je Nenad u reprezentaciji i ko je najbolji “pecaroš” galebova u Srbiji? (Aleksandar Atanasijević)
– Ne znam da li sam najbolji, ali jedini sam koji je upecao galeba i na moru i na reci. Što se Nenada tiče, moram i to da razjasnim, kad sam došao u reprezentaciju, nisam znao za nadimke koje imaju, pa sam u jednom momentu mislio na Nevena Majstorovića i pozvao ga kao – Nenade. Na to se on okrenuo, i znajući da se na njega odnosi, rekao “Jel on to mene zove”.
Zašto ne radiš na jakom skok servisu u “zonu tri”, zašto ne podigneš skok igračima za deset samtimetara i zašto ne radiš na tome da na trojni blok napadač puca u tri metra? (Buca Simojlović)
– Moram da objasnim ovo. To su pitanja koje je legendarni ruski trener Genadij Šipulin postavio mom nekadašnjem saradniku Slobodanu Prakljačiću. Neka se on i bori sa tim, ne moram da odgovaram na to. A jedino je prvo pitanje bilo upućeno meni, odnosno dotični je rekao mojim prošlogodišnjim saradnicima u Belgorodu da mi prenesu, ali oni nisu smeli. A baš me zanima kako će Cora da se izbori sa ostalim “zadacima”.
