Dok navijači Halkbanke još uvek slave titulu, jedan od dvojice glavnih „krivaca“, Slobodan Kovač, već je kod kuće. Par dana u krugu najbližih, da poseti naslednika na treningu juniorske reprezentacijeu Kragujevcu, pa pravac Slovenija, gde je nedavno postao selektor.
Ekipu je preuzeo kada je bila sedma na tabeli, očigledno da je uneo nešto novo, čim su svi počeli da igraju kao preporođeni i niko nije uspeo da ih zaustavi sve do konačnog trijumfa.
– Moj moto je da kako neko trenira, tako i igra. A trenirali smo dobro i naporno, radili taktiku jako dobro i sve to je bo naš najveći adut. Trebalo im je malo da naviknu na moj rad, pa su mi u početku tražili slobodan dan, pre podne… Dosta smo pričali, a rad i psihologija su dali rezultate. Bili smo najspremniji od svih i zasluženo osvojili titulu.
Od kada je nekada istaknuti reprezentativac, a danas priznati trener preuzeo Halkbanku, poraženi su samo tri puta, jednom u ligi, i po jednom u polufinalu i finalu plej – ofa. Drugi „krivac“ što se slavi titula, Ivan Miljković, od momenta dolaska Bobe Kovača zaigrao je kao u najboljim danima.
– On je bio primer svima. Jer, ako jedan Ivan Miljković u 38. godini može da trenira bez pogovora, da daje maksimum i izgara na terenu, onda drugi nikako ne mogu da nađu opravdanje da to isto ne rade. Postao je nezamenljiv, onaj Ivan Miljković iz najboljih dana, a rezultai se vide. Bio je sjajan, procenti to govore, ali i neke druge stvari koje nisu izražene na taj način. Na primer, mogli smo da ga ostavimo da blokira „1 na 1“, a da drugi igrači budu u „službi“ nekih taktičkih zamisli. On je odavno profesionalac od glave do pete, veliki igrač, ali pre svega veliki čovek.
Kraj utakmice je bio posebno emotivan. Dvojica nekadašnjih saigrača u zagrljaju i pitanje koje se samo nameće…
– Šta mi je Ivan rekao… U takvom trenutku, to su velike emocije, kao što rekoh velikog igrača i čoveka. To što mi je rekao neću nikada da zaboravim. Ali bilo je u poverenju, tako da ostaje među nama…
