Niko nije sumnjao da će Svetsko školsko prvenstvo biti veliki događaj. Beograd nije slučajno izabran, jer su organizacione sposobnosti glavnog grada Srbije odavno poznate, a upravo su odbojkaška takmičenja postala, pa skoro zaštitni znak. Znalo se da će to biti spektakl za oko 1200 učesnika koji su najavili dolazak iz svih krajeva sveta, ali da će sve proći skoro besprekorno, to ni najveći optimisti nisu mogli da pretpostave.
Jedni su govorili „Školski sport, pa šta“, a drugi im na to odgovarali sa “Ali Svetsko prvenstvo 64 reprezentacije, sa svih kontinenata“. I ovi drugi su bili u pravu. Razne kulture, 36 zemalja, običaji, u krajnjem slučaju i ishrana, sve je to trebalo uskladiti. Naravno, gde je tu „suva“ organizacija takmičenja, raspored utakmica, prevoz ka 12 dvorana, volonteri, prevodioci… Ceremonija svečanog otvaranja, pa razne propratne manifestacije, zatim spektakularno zatvaranje gde je medalje i trofeje delio predsednik Evropske odbojkaške konfederacije Aleksandar Boričić, lično… 
Ogroman posao. Ali tapšanje po ramenima u subotu drugod dana jula, posle dodela medalja, kao i dan kasnije kada je definitivno „odsviran kraj“ i kada su svi krenuli kućama, bio je znak da je posao odrađen na pravi način.
Počelo je konferencijom za novinare na kojoj su govorili Jan Kulen, generalni sekretar Međunarodne federacije za školski sport, Nenad Golijanin, predsednik Odbojkaškog Saveza Srbije i Željko Tanasković, prvi čovel šskolskog sporta Srbije. „Domaćini“ su istakli spremnost, obećali dobar provod svima, a uvaženi gost iz Belgije nije propustio da kaže i sledeće:
– Ovo je prvi put od kada se održavaju svetska prventva, a održavaju se dugo godina, da je popunjen spisak učesnika. Po 32 selekcije u obe konkurencije predstavlja maksimum, nešto što se do sada nije desilo i po tome je već Beograd, pre samog starta takmičenja, ušao u istoriju.
Zadovoljno su se smeškali o
rganizatori, jer kao prvo prijale su im pohvale, a kao drugo to je bio samo početak onoga što su spremili. Jedan deo timova bio je smešten u velelepnom hotelu „Kraun plaza“, a komšije su im, između ostalih, bili naši košarkaški reprezentativci. Drugi deo je bio u mirnijem delu. Hotel „Srbija“ je idealan da primi goste ovakvog „profila“. I jedni i drugi su do centra grada imali po 15 – tak minuta. Impozantno je bilo svečano otvaranje, gde su veći deo publike činili smi sportisti, ali bilo je i onih koji su želeli da pozdrave goste Beograda. Odavno je, kao što to priliči jednom ovakvom takmičenju, napravljena hima, promotivni spot u kome učestvuju Nikola Grbić, Zoran Terzić, sa svojim timovima, ordađena je i himna takmičenja, maskota, specijalno dizajnirani trofeji.
– Pa ovo kao da je pravo svetsko prvenstvo – otelo se nekom u publici.
Nego šta, kako drugačije. Bila je to dobro osmišljena predstava, naravno, odbojka je bila centraln
Postojao je i „štab“, gde su se prikupljali rezultai, ali i gde su primane „reklamacije“ koje su u najhitnijem roku bile rešavane. Vrućina, veća od očekivane, bila je prvog dana najveći problem. Predviđeni kontigent vode bio je, ispostaviće se, mali, pa su se čak i ljudi iz Organizacionog odbora „razleteli“ i dopunili potrebe. Naravno, nisu zaboravljeni volonteri, koji su bili i te kako bitna karika ovog događaja, jer bez njih teško da bi sve funkcionisalo tako dobro i precizno. Oni su dobijali sendviče, voće, kolačiće, baš kao i sudije koje su sa manje ili više „zanovetanja“ radile svoj posao bez zamerki. Zašto zanovetanja? Pa zato što su se pojedini malo zaboravili, da se nalaze na školskom takmičenju, pa su tražili i „dlaku u jajetu“, ali i „ptičijeg mleka“. A onda bi im supervizori objasnili „svrhu postojanja“ i sve bi proteklo kako treba.
Bilo je tu „ozbiljnih“ utakmica, neke su se igrale do poslednjeg atoma snage, čaj su nekoliko njih rešavane u „produžetku“ taj – breka. Viđeni su preokreti, ogromna borbenost, ali posle svakog duela, pružene ruke i iskrene čestitke bile su znak da je „sve to bila samo igra“. Kako se prvenstvo bližilo kraju, tako su pojedina lica bila sve zabrinutija. Razlog je vrlo jednostavan… Shvatili su svrhu takmičenja, onu pravu, stekli su svi mnogo prijatelja, možda je bilo i nekih ljubavi na prvi (ili neki drugi) pogled, ali 1200 takmičara je kućama otišlo punih srca, prepunih memorija u telefonima, od novih adresa i fotografija, stranice na društvenim mrežama su jedva izdržale unos podataka… Svaki slobodan trenutak, mladi sportisti su koristili da nauče nešto novo o drugim zemljama učesnica, ali i o Beogradu. 
Mnogo su šetali, obilazili tržne centre, uživali u srpskoj nacionalnoj kuhinji. Zbližili su se i sa svojim volonterima. I dan danas su svi u kontaktu, sasvim je sigurno. Još nije arhiviran desetodnevni boravak u Srbiji, još uvek ih sve to „drži“. I još dugo će. Jer, najavljivali su organizatori da će to biti najbolje Svetsko prvenstvo do sada. A od toga je možda jača reč samo – nezaboravno. E, baš tako je bilo. Nezaboravno. Kao u bajci.
Vanjini “specijalci”
Za finalni program u dvorani Šumice tražila se stolica više. Bila je to prilika da se na terenu nađu i učesnici Specij
alne olimpijade, projekta čiji je ambasador legendarni odbojkaš Vladimir Grbić. Oni su u pauzi između dva finala odigrali svoje mečeve sa rivalima iz Turske i Nemačke i izmamili velike aplauze.
Interesovanje je bilo i za slikanje sa pomenutim asom, gde su deca iz celog sveta kući htela da ponesu uspomenu u vidu fotografije sa jednim od najboljih igrača na svetu svih vremena.
ODBOJKAŠI:
- Turska
- Španija
- Iran
- Poljska
- Kineski Tajpeh
- Francuska
- Kina
- Grčka
- Italija
- Mađarska
- Slovačka
- Srbija 2
- Nemačka
- Brazil
- Bugarska
- BJR Makedonija
- Čile
- Hrvatska
- Republika Srpska
- Srbija 1
- Engleska
- Austrija
- Letonija
- Estonija
- Izrael
- Danska
- Jermenija
- Portugalija
- Češka
- Kipar
- Holandija
- Crna Gora
ODBOJKAŠICE:
- Turska
- Brazil
- Srbija 1
- Kineski Tajpeh
- Španija
- Bugarska
- Kina
- Srbija 2
- Nemačka
- Holandija
- Mađarska
- Kipar
- Čile
- Portugalija
- Hrvatska
- Češka
- Grčka
- Francuska
- Slovačka
- Danska
- Estonija
- Italija
- Belgija
- Engleska
- Poljska
- Izrael
- Crna Gora
- Jermenija
- Austrija
- Lihtenštajn
- Slovenija
- Luksemburg
Rejčel Luis, trener dama
Svašta je moglo da se vidi na Svetskom prvenstvu, pogotovo što su shvatanja ovog takmičenja različita. U Engleskoj je odbojka u rangu rekreativnog sporta, ali su se devojke iz te zemlje borile koliko su im mogućnosti dozvoljavale.
Njihov trener je Rejčel Loid, koja je ustvari, vidi se to, pravi profesor fizičkog vaspitanja. Na nekim zagrevanjima pred meč, kao da ih je učila pojedine elemente i svi bi bili srećni kada se to uspešno sprovede u delo. Utakmice je, vidi se to, nekadašnja odbojkašica vodila u pojedinim momentima na nesvakidašnji način.
Slučaj prvi. Svaki put kada bi tražila predah za svoj tim, obratila bi se rečima:
– Tajm – aut molim.
Znajući da se takva pauza traži kad timu ne ide, da su treneri obično nervozni, tu poslednju reč retko ko da izgovori (ne samo na tajm – autu). Posebna priča je što sve radi uz osmeh.
Slučaj drugi. Izvršila je taktičku izmenu, da bi ubzo na teren opet ušla igračica prve postave. Devojku koju je izvela iz igre, koja je tamo provela tek nepun minut, dočekala je govoreći:
– Bilo je dobro, stala si gde je trebalo, ali je protivnik smečovao jako dobro. Hvala ti.
Opet te dve poslednje reči koje „paraju“ uho. Ustvari, oni tako shvataju Svetsko školsko prvenstvo. A i život izgleda.
