VIKEND INTERVJU – GORAN VUJEVIĆ: BILI SMO NAJBOLJI TIM IKADA

Ni jedan uspeh nije mogao da prođe bez njega, u svojoj riznici ima sve medalje koje je njegova generacija osvojila, a u kojoj je bio jedan od majstora odbojke. Bili su ti koji su onda počeli da osvajali svet i krčili put ka vrhu kasnijim, pa i današnjim generacijama i teško da bi se danas dešavalo to što se dešava da nije bilo njih. Svi su videli koje majstorstvo poseduje Goran Vujević, ali shodno tome, vrlo malo je bio u “centru pažnje”. Nekako je najčešće onako, iz prikrajka, posle velikih pobeda, u par rečenica rekao šta ima i odlazio u neki svoj mir. To je često znao da prenese i na teren.

Kada se govori o čoveku koga mnogi znaju i po karakterističnom nadimku – Kvisko, i njegovom odbojkaškom znanju, onda od laika, do vrhunskih poznavalaca odbojke mogu da se čuju komentari sadržine “Kakav je servis imao”, “Neverovatna rešenja u napadu”, a možda i najčešće “Prijem servisa bez premca”. Kada se danas za nekog, retkog kaže da “ima prijem servisa kao Kvisko”, zna se da je to onda stvarno dobro. Mada, ima i onih koji, sa pravom, kažu “niko i nikad kao Kvisko”.

Da krenemo od prijema servisa. Da li je on kod tebe bio urođen ili stečen?

– Recimo, i jedno i drugo. To što je bio urođen ne bi moglo da prođe da kasnije nisam nadograđivao kroz treninge. Tehnika je nešto što me je pratilo tokom cele karijere. Po ceo dan sam kao klinac bio napolju, igrao se sa loptom, osećao je. Danas su lopte u tom uzrastu zamenili tableti, pa zbog toga deca u mlađim uzrastima nemaju mogućnost da rade na tehnici. Kasnije, kad odrastu, sve se svodi na snagu. Mislim da je upravo tehnika nešto što mnogo nedostaje u današnjoj odbojci.

Šta bi se desilo da si se tokom cele sportske karijere bavio sportom koji si prvo počeo da igraš, vaterpolom?

– Nije mi išlo loše, stao sam na godinu od prelaska u prvi tim. Nisam bio baš neki “plivač”, ali sam imao jak šut. Budva je bila jedan od vaterpolo centara u vreme Jugoslavije. Ne verujem da bih imao kvalitet za reprezentaciju, ali bih sigurno završio u nekom dobrom klubu. Međutim, desila se odbojka. Nikad nisam zažalio, a vidi se i da nisam pogrešio.

Posle završene više nego uspešne karijere, a poslednjih sezona je bio član Sir Sejfti Paruđe, Goran Vujević je iz sportske opreme i patika, “utrčao” u odelo i cipele. Postao je tehnički direktor pomenutog kluba, jednog od najboljih na starom kontinentu već nekoliko godina unazad. U čemu se tačno sastoji tvoj posao?

– Dosta sam naravno uz prvi tim, ali uz to vodim računa i o mlađim kategorijama. Imamo čak osam timova koji se takmiče, treba sve to organizovati. I ekipu koja se takmiči u trećoj ligi i čine je momci do 20 godina, a oformili smo čak i žensku selekciju. Klupski uspesi u poslednje vreme uticali su na to da mnogo dece u Peruđi želi da se bavi upravo odbojkom. Sport je ovde jako zastupljen, pa nema uvek dovoljno termina. Iako mi je ovo četvrta godina u novom poslu, još uvek se smatram novim u njemu, ali mislim da ga dobro radim. Da se još malo vratim na “posledice” trenutnih uspeha… Moraćemo da proširujemo dvoranu, jer nedostaje mesta, a imamo recimo čak 200 sponzora koji vole odbojku i koji žele da investiraju u klub. Sve to mora da se dovede u nivo da svi budu zadovoljni.

Očigledno je da moraš da budeš koncentrisan kao i na terenu. Da li ti ozbiljnost i smirenost koju si imao kao igrač pomaže u bavljenju poslom?

– Kako da ne. Odgovornost je velika, baš kao što je i klub. Učestvujem u prelaznom roku, a svaka greška se skupo plaća. Ako se neke stvari ne ispune, ako rezultati ne budu odgovarajući, postavlja se pitanje pomenute odgovornosti. Mora da bude sve “pod konac”. Sa druge strane, kada je neko uspešan, odmah je “trn u oku” drugima, koji bi želeli da tako ne bude. I sa tim treba da se izborimo.

Rekao si da učestvuješ i u prelaznom roku. Kada bi se negde pojavio neki novi Goran Vujević, da li bi ga uzeo u svoj tim?

– Nisam još video igrača sa takvim karakteristikama. Možda je bilo nekih tehnički dobro obučenih, ali nisu bili dovoljno visoki za današnje prilike. Danas, kao što rekoh, tehnika nije dovoljna. Postoje ekipe u kojima je u postavi samo jedan igrač ispod dva metra, a svi ostali recimo preko 205 santimetara visine. I današnji primači servisa su na veoma velikom iskušenju, jer servis postaje opasno “oružje”, skoro pa može da se vodi kao napad. I to svaki tim ima po nekoliko igrača sa sjajnim servisom.

Ako bi mogao da kažeš za nekog igrača da je tvoj naslednik, da podseća igrom na tebe, ko bi to bio?

– Uroš Kovačević. Mislim i da je u poslednjoj sezoni izuzetno napredovao. Imao je neke izražene kvalitete kao što su napadački, ali je sve to nadogradio, mnogo je bolji u svim segmentima igre. Tako je pokazao da nije bitno igračko doba, nego volja da se radi i napreduje.

Šta misliš o odbojci u Srbiji?

– Pratim ligu. Vidim da je Vojvodina dovela mnogo mladih igrača, što je dobro, ali oni ne igraju i sede na klupi, što nije dobro. Svake godine liga je sve mlađa, a svake dve do tri godine stasa po neko ko kasnije bude zanimljiv za reprezentaciju i treba u nju da se uklopi. Mladi igrači moraju da igraju, samo tako će napredovati, ne smeju da budu rezerve. Uz to, gubi se interes i što se same lige tiče. Da ne pričam o tome što samo jedan tim u Srbiji ulaže. Što se tiče reprezentacije, dobri rezultati koji se postižu, klubovi u kojima naši igrači igraju glavne uloge i njihovi rezultati, govore sve.

Da li možeš da izabereš nekoliko igrača koji su ti bili saigrači i koji su tokom tvoje karijere ostavili poseban utisak na tebe?

– U reprezentaciji svakako Nikola Grbić i Ivan Miljković. Svi znaju koliko imaju zasluga u rezultatima koje smo postizali. Mislim da nam je upravo Miljković svojim dolaskom pomogao da se popnemo stepenik više, doneo nam je nešto što nismo imali do tada. Takođe, bilo je zadovoljstvo igrati u timu sa Aleksandrom Atanasijevićem u njegovoj prvoj godini u Peruđi. Lakoća osvajanja poena i završavanje setova i utakmica bili su stvarno iznenađujuće impresivni. Pa svojevremeno Nemac Hubner… Ono što je on radio u bloku, to do tada nisam video.

Poslednju utakmicu za nacionalni tim, Goran Vujević je odigrao na Svetskom prvenstvu u Japanu, 3. decembra 2006. godine. Tada su plavi u borbi za bronzu poraženi od Bugarske. Da li si mogao da odigraš još neku sezonu u reprezentaciji?

– Da sam ostao, moralo bi to da bude novi četvorogodišnji ili bar dvogodišnji ciklus. Igrao sam na svim takmičenjima do tada, nikad nisam birao akcije reprezentacije, pa nisam hteo ni tada. Žao mi je što u Japanu nismo osvojili medalju, bili smo četvrti kao i četiri godine ranije u Argentini. Odlučio sam da je bilo dosta, da možda neki mlađi igrači treba da zauzmu moje mesto i da se dođe do novih medalja. Izabrao sam taj trenutak, posle Japana. A onda sam shvatio sam da postoji slobodno leto, malo sam se posvetio nekim stvarima za koje nisam imao vremena do tada. Dobio sam benefit za telo, uostalom, možda mi je to produžilo igračku karijeru koja je trajala do 42. godine.

Kada bi bilo moguće da tvoja generacija u zenitu, odigra utakmicu protiv današnje, takođe u najboljoj formi, šta misliš ko bi pobedio?

– Mislim da bi prednost bila na našoj strani. Imali smo mnogo kvalitetnih igrača, svi su igrali u najboljim evropskim klubovima i svaki trening nam je bio kao jača trening utakmica. Recimo procentualno, 55:45 za nas.

Interesantno je da ste svi vi iz “onog” vremena igrali u Italiji, gde je tada svaki klub mogao da ima samo po dva strana igrača, a konkurencija u Brazilcima, Kubancima, Holanđanima, Amerikancima, Rusima i samim Italijanima je bila ogromna.

– To je bila snaga naše reprezentacije. I svi smo igrali, što je bilo jako bitno. Imali smo znanje i mogućnosti da menjamo postavu, a da svako može da donese neku novinu kojom bi pravili preokret u rezultatu kada nas možda nije išlo.

Da li ti smeta što cela ta generacija, koja je donela mnogo radosti ljubiteljima odbojke, nije imala zvaničan oproštaj?

– Nisam razmišljao o tome do sada. Okupili smo se pre par godina, kada smo proslavili 15 godina od uspeha iz Sidneja, bilo je jako lepo. Poziv Odbojkaškog saveza Srbije me je jako obradovao i rado sam došao. Videli smo se, ručali, popričali malo o starim vremenima.

Da li se često setiš Sidneja?

– Setim se i ja, a i drugi me podsete. Naročito u Italiji, jer je za njih biti olimpijski šampion velika stvar, a oni do sada nikad nisu osvojili zlatnu olimpijsku medalju u odbojci.

Da li misliš da je odbojkaški turnir na Olimpijskim igrama u Sidneju, te 2000. bio najjači ikada, Holandija, Brazil, Argentina, Amerika, Rusija, Italija, i samim tim da ste vi kao osvajači zlatne medalje u toj konkurenciji najbolji tim svih vremena?

– Slažem se i mislim da smo bili najbolji tim ikada. Konkurencija je stvarno bila nestvarno velika. Otišli smo za neke kao autsajderi, kao neko ko nije bio u konkurenciji za medalju, a svima smo na kraju pokazali da favorita nema. Imali smo onaj peh sa virusom četiri godine kasnije u Atini. Za tim ostaje žal, mislim da smo mogli i tu na pobedničko postolje.

I toliko godina posle toga, sve je isto. Ton u glasu koji smiruje, iskrenost koja ga je uvek krasila… Baš kao i kada je “žuljanjem” dovodio Italijene do ludila, kada je Holanđanima “prodavao” blok – aut do besvesti, kad Amerikanci nisu znali kako tako lako kroti njihove snažne servise, kao kada je Brazilcima posle jakog i preciznog servisa poslao kratak i neuhvatljiv, kao i kada je ogromnim i snažnim Rusima “objašnjavao” da “um caruje”. Neka jedinstvenost koju je imao i ima samo Goran Vujević.

 

 

 

Deca održavaju formu

Dali danas igraš odbojku ili stižeš da se baviš bilo kojim sportom?

– Ne uspevam. Imam mnogo obaveza na poslu, a posle toga dolazi porodica i obaveze kod kuće. I tako u krug. Ali zahvaljujući deci, a imam ih troje, sam uvek u formi. Oni je održavaju.

 

 

Nagrada za životno delo

Godine 2016. od Evropske odbojkaške konfederacije dobio si Trofej za životno delo. Kakav je osećaj biti vlasnik istog?

– Bio sam prijatno iznenađen kada me je pozvao Aleksandar Boričić i rekao o čemu se radi. Takve stvari uvek puno znače, da neko ceni ono što drugi postignu u odbojci. Imao sam priliku da ljude za koje sam do tada znao samo da su funkcijoneri, upoznam na bolji način, vidim kako razmišljaju, šta sve rade kako bi odbojka bila tu gde jeste. Kasnije smo se sreli i kada je moj klub u Rimu bio domaćin finalnog turnira Lige šampiona.

 

Nisam tip za javnost

Zašto te nikada nije bilo u javnosti onoliko koliko si zasluživao?

– Nisam jednostavno takav tip, nije me zanimalo u to vreme. Nisam od onih ko je morao po svaku cenu da se pojavi negde, na televiziji, na prijemu, izložbi… A sada ne živim tu, i po tom pitanju sam nekako daleko od očiju javnosti. Sa druge strane, ono što mi i dan danas smeta, jeste da je odbojka nekako tradicionalno sport koji se ne prati mnogo kroz medije. Mnogi sportovi, manje uspešni, košarka, fudbal, pa i rukomet, imaju više prostora nego odbojka. To je generalno problem svuda. Vidim da je počelo da se radi na popularizaciji i drago mi je zbog toga. Krajnje je vreme da mediji isprate odbojku na pravi način.

 

 

Na vezi sa zlatnima

Da li imaš kontakt sa saigračima iz reprezentacije?

– Naravo. Najčešće se čujem sa kumom Slobodanom Kovačem, potom Igorom Vušurovićem i Andrijom Gerićem. Kad igramo protiv Verone, vidim se i sa Nikolom Grbićem, a Vanju sam video prošle godine kada smo u Poljskoj igrali revijalnu utakmicu. Sa Ivanom Miljkovićem se takođe čujem, trebalo bi da se vidimo uskoro. U kontaktu smo…