Postoje ljudi rekorderi, postoje oni koji su jednostavno predodređeni da se o njima priča, da stvaraju istoriju u bilo kom segmentu života. Postoje oni koji traju trenutno, koji su „tu negde“ kraći ili duži period, a postoje i oni koji toliko dugo traju da se tih godina sete samo kada su jubileji u pitanju. Njih na tim mestima održavaju rezultati koje postižu. Tako je početkom maja 2021. godine Zoran Terzić izdiktirao spisak kandidatkinja za reprezentaciju na koje računa ovog leta. To ništa ne bi bilo čudno, jer svake godine to radi, takmičenja se ponavljaju, ali podatak da je to učinio jubilarni 20. put… E, to je već velika stavr. U današnje vreme kada se selektori menjaju posle samo nekoliko utakmica, posle jedne ili dve sezone, kada ne mogu da „spoje“ ni olimpijski ciklus, tada jedan čovek, po ko zna koji put pokazuje da je sve moguće. To što je dve decenije na čelu jednog istog tima, to je samo jedna u nizu stranica istorije koju je i te kako „debelom“ količinom listova ispisao kada je srpski trofejni sport u pitanju. Tajna njegove dugovečnosti leži u mnogo čemu. Najpre je stručan, pa cenjen upravo zbog stručnosti, ali i specifičnog odnosa prema saradnicima i igračicama. Tačno se zna šta može, a šta ne, poznaje svakog svog igrača “u dušu”, a takav je mangup, da niko ne može da ga, narodski rešeno “isfolira”. Ta fuzija, za mnoge čudna, izmežu njega i selekcije koju vodi, dosegla je vrhunac nekoliko puta. 
Plasmani na sva velika međunarodna takmičenja, osvojene medalje na istim, titule evropskog šampiona, titula svetskog šampiona, finale Olimpijskih igara, prvi na CEV, prvi na FIVB rang listi, najbolji trener Evrope, sveta, najbolji trener u zemlji sporta – Srbiji, najplaćeniji odbojkaški stručnjak na planeti… Retko kad nasmejan, ali čini da svi oko njega to budu i još mnogo toga što nikom nije pošlo za rukom. Ili jeste retkima, ali da budu „vlasnici“ jednog od pomenutog. A on, Zoran Terzić, vlasnik je svega od gore napisanog, a toga je toliko da se skoro i ne seća medalja sa Evro liga, Svetskog kupa, Gran prija, Evropskih Olimpijskih igara, da je na Evropskim šampionatima neporažen već evo šest godina… I tako, trofej po trofej, godina po godina, titula po titula, rekord za rekordom, ispraćanje nekih velikih zvezda, stvaranje novih koje su takođe negde blizu „izlaza“… Neko ko traje dve decenije, bez prestanka, bez slobodnog leta, u kontinuitetu.
Ovo je jubilarni, 20. put da si Ti taj koji u Odbojkaški savez, najpre Savezne Republike Jugoslavije, potom Srbije i Crne Gore, a onda i samo Srbije, šalje spisak kandidatkinja. Kako se osećaš kada Ti na pamet padne, a poslednjih meseci je to sigurno vrlo često, taj podatak?
-Neobično, ali i malo neverovatno. Naravno, meni se čini kao da je prošlo mnogo manje, od te 2002. kada sam počeo da radim. Promenio sam nekoliko, da tako kažem generacija, prvo ona u kojoj su igrale Vesna Čitaković, Mira Golubović, Svetlana Ilić, pa onda ona koju su činile Jelena Nikolić, Anja Spasojević, Ivana Đerisilo, pa sad ova sa Majom Ognjenović i Milenom Rašić… Puno igrača je prošlo, nekolicina njih je igrala dugo, i prestale su da igraju, a ja sam još uvek tu. Sa jedne strane je čoveku nekako drago da uspeva da opstaje toliko vremena, ali druge strane, bude ti malo, u neku ruku i žao, kako to vreme tako brzo prolazi, da je prošlo tih 20 godina i da bi polako trebalo svoditi račune. Ali o tom – po tom.
Da li Ti je poznato da je neko toliko dugo i bez prekida, bio selektor? Neki podaci kažu da je nekadašnji selektor stonoteniske reprezentacije, Dušan Osmanagić, tu funkciju obavljao od 1966. do 1988, znači 22 godine. Mada, za Tebe ima još vremena.
-Kako da ne, baš ima vremena. Eto, onda je Dušan Osmanagić rekorder, mada mislim da što se tiče kolektivnih sportova, i to ne samo u Srbiji, čak ni na prostorima bivše SFRJ, već daleko šire, niko nije dve decenije na mestu selektora.
Kada si to postao, sada već davne 2002. godine, da li si mogao da pretpostaviš da će se sve ovo, ili bar blizu ovog, desiti ?
-Ma kakvi, ni blizu. Ko bi tome mogao da se nada. Situacija je tada bila totalno drugačija u smislu položaja naše reprezentacije na evrospakoj i svetskoj sceni, i svega onog što nas je tada pratilo. Bili smo „druga liga“ evropske, a da ne kažem kako smo se kotirali na svetskoj rang listi. Odlično se sećam razgovora sa tadašnjim predsednikom Saveza Aleksandrom Boričićem, kada je za ciljeve postavljeno da budemo pristuni na velikim takmičenjima, ako može na svim, ako ne onda na većini. Recimo da bi lep uspeh bio ako bi u kontinuitetu igrali na evropskim prvenstvima. To je bilo recimo 2002. i godinu kasnije, a onda je već, posle par godina, kada smo videli kako to brzo napreduje, zadali smo sebi neke nove ciljeve. Počeli smo da pričamo o medalji, pa smo osvojili čak godinu ranije od plana, na Svetskom prvenstvu 2006. Ali ako se vratimo na sam početak nikome nije moglo da padne na pamet da možemo da se vinemo do ovih visina, bila bi to tada za sve nas – naučna fantastika.
Kada se okreneš unazad, pa sagledaš sve to vreme, mahom uspehe kojih je bilo, a kojih će Bože zdravlja i biti, koji je za tebe najveći, a koji najvredniji ?
-Najvrednija je svako titula prvaka sveta i to bez sumnje. Tu ne treba mnogo mudrovati. A najveći uspeh… Mislim da ih ima dva. Prvi je to što smo od 2002. mi jedina evropska reprezentacija, a ne mogu da kažem i svetska, jer je van Evrope drugi sistem, koja je učestviovala na svim takmičenjima od kontinentalnih šampionata, Svetskih prvenstava, Svetskog kupa, pa Gran prija, sada Lige nacija… 
A drugi je ona bronza sa Svetskog prvenstva 2006. kada je sve počelo. Neko je tada lepo rekao, da je to najveći uspeh ne srpskog, nego jugoslovenskog sporta u istoriji, ako se gledaju očekivanja pre takmičenja. Jer mi smo tamo otišli kao totalni autsajderi, stigli smo posle tri kruga kvalifikacija, i samo je jedna selekcija, mislim da je Kostarika, bila lošije plasirana od nas na FIVB rang listi. Na kraju smo došli do medalje i to tako što smo najpre u prvom kolu, a onda i u borbi za bronzu, pobedili tadašnjeg svetskog šampiona Italiju. Onako „usput“ smo pobedili i prvaka Evrope Poljsku, pa Kubu, dvostrukog olimpijskog šampiona i još mnoge.
Koliko je odbojkašica prošlo kroz reprezentaciju za sve ovo vreme je podatak koji je najverovatnije nemoguće saznati. A ko su bile neke od njih koje su obeležile Tvoje dosadašnje vreme na čelu državnog tima?
-Nemoguće je pobrojati sve igračice, isto kao što ne bih mogao da izdvojim i recimo 12 najboljih za sve ovo vreme. Mnogo je godina, mnogo takmičenja. A što se tiče ovog drugog, postoje oni koji su bili ili su nosioci, koji su „udarili“ temelj ili nastavili da šire slavi srpske ženske odbojke. Naravno, Vesna Čitaković, jedan od igrača oko koga se stvarala ta prva, ali i druga generacija, koja je počela da pravi uspehe. Ona ih je predvodila kao kapiten i vodila do visina odakle je bilo kasnije mnogo lakše kvalifikovati se i napraviti neki uspeh. Posle nje sigurno Jelena Nikolić, koja je bila pravi temelj, jer se oko nje mnogo toga gradilo, bila je izuzetno važan igrač u našem timu, jer je stavom i ponašanjem, kao igrač i osoba pokazala mnogo toga i ne krijem da je jedan od najboljih sa kojima sam ikada radio. 
Onda naravno, pojava Maje Ognjenović jer je svojom igrom i virtuoznošću podigla sve na još viši nivo nego što je bilo pre. Nikako ne može bez Milene Rašić, koja je jedan od retkih igrača koja je sa pozicije srednjeg blokera bila ta koja je vodila tim, koja je izuzetno važan igrač jer pravi veliki broj poena i čija prisutnost na terenu mnogo znači. I naravno Tijana Bošković na koju ne treba trošiti reči, o njenom talentu i kvalitetu, a o čemu govore priznanja koje je dobila, ali koje je dobila i reprezentacija.
Da li si na početku, prilikom prvog okupljanja, prve utakmice ili ikada, imao tremu?
-Ne znam kako to da nazovem, šta je to nešto, ali sigurno da sam imao situacije gde sam se osećao malo nervozno. Ono što je zanimljivo jeste da na utakmici, kad ona počne, nikad nisam imao ni tremu, ni nervozu. Ni kada sam počinjao, ni posle 20 godina. Ali ima jedan osećaj koji je od početka, pa sve do dan danas, vrlo neprijatan. To je momenat kada se određuju igračice koje treba da idu na takmičenje, odnosno momenat kada onim drugima treba reći da neće putovati ili nije uspela da uđe u taj tim koji će igrati. To mi je uvek najteže.
Da li si nekad, za 20 godina, pomislio da se povučeš, da je bilo dosta?
-Naravno da je bilo i to se uvek dešava. Uzrok tome ne mora da bude loš rezultat, jer šta je on ustvari… Očekivanja javnosti ili ljudi koji se ne razumeju u celu sliku tog momenta. Ona su manje bitna. Takve msili obično počnu da padaju na pamet kada tim ne funkcioniše na način na koji sam recimo zamislio i ne igra na nivou na kom može da igra. To su trenuci kada smatraš da iz te ekipe nisi uspeo da izvučeš maksimum i osećaš se jednostavno loše i razmišljaš o prestanku. Da, bilo je takvih priča, kada sam dolazio u Savez na razgovor na tu temu.
Šta je ono što te je ostavilo na istoj poziciji, na sreću svih koji u Srbiji vole odbojku?
-Jednostavno, ti razgovori su u samom startu bili prekinuti od strane mojih sagovornika. Uvek sam imao podršku ljudi iz Odbojkaškog saveza Srbije, ali i vrlo brzo počinje da se razmišlja o narednom takmičenju, onda misli idu u tom pravcu, kreće se u sledeću priču, nove izazove.
Kada bi ukratko trebalo da opišeš period od proteklih dve decenije, kako bi to glasilo?
-Jako je teško u nekoliko rečenica. Pokušaću… Imali smo ciljeve koje smo gledali da ispunimo, a čak smo ih i premašili. Podigli smo nivo reprezentativne ženske odbojke na nivo na koji se niko nije nadao, iskreno govoreći. Neke druge stvari smo možda mogli i bolje, da sve bude uspešnije nego što je bilo, ne znam… Ali ono najbitnije je da su svi koji su bili u reprezentaciji zadovoljni rezultatima i time kako je reprezentacija funkcionisala. To je ekstremno važno da svi ljudi u bilo kom kolektivu funkcionišu kao tim, uvek i na svakom mestu. Mi smo to u ovih 20 godina ispunili. Bilo je naravno situacija kada nije bilo baš sjajno, ali i to je normalno jer ne može sve vreme biti idealno. Ali, u najvećem broju slučajeva smo funkcionisali dosta dobro, a poslednjih više od deset godina nema ni najmanjeg problema. Sistem je uspostavljen, svako ko dođe, vidi kako to izgleda, spreman je i vrlo brzo se adaptira. I tako iz godine u godinu, sve manje i pričamo i objašnjavamo, jer jednostavno znaju šta i kako. Što se tiče rezultata, oni su fenomenalni, niko ih nije očekivao, a kada je reč o načinu funkcionisanja, to je bilo sjajno, niko nema nikakvu primedbu, a sad se nadam da će sistem i ophođenje, kao i želja, potrajati još – pa bar 20 godina.
Koji je trenutak bio najteži?
-Bilo je par teških situacija… Evropsko prvenstvo 2009… To je bio sigurno jedan težak period, kada smo imali puno problema i pre takmičenja, a i tamo smo odigrali baš, baš loše, daleko lošije od onoga što je moglo da se pretpostavi. Bilo je vrlo mučno i za mene i sve ostale, ali i takve stvari se dešavaju i to je deo sporta u krajnjem slučaju. Teški momenti su vezani i za Olimpijske igre 2012, kada smo godinu pre toga po prvi put bili evropski šampioni, u Beogradu i kada su nas svi u London ispratili sa velikim očekivanjima. A mi smo tamo otišli bez skoro pola tima, imali smo neverovatan maler, a samo je izostanak Jelene Nikolić koja je tada bila u drugom stanju, bio lep razlog. Ostalo su bile povrede zbog kojih nismo mogli da budemo kompletni, pa smo na te Olimpijske igre otišli sa totalno novim timom, koji nije odigrao zajedno ni jednu utakmicu. Na kraju to nije ličilo ni na šta, a mogli smo mnogo, da smo bili kompletni. Već tada smo imali tim koji je mogao, hajde da ne kažem do medalje, ali da se uključi u borbu za odličja. Svi smo to očekivali, ali od svega toga nije bilo ništa.
A koji je bio najradosniji ?
-To već teško može da bude samo događaj u jednini. Recimo radost osvajanja prve medalje u Japanu na Svetskom prvenstvu 2006. ne može da se poredi ni sa jednom drugom. Ta količina radosti je bila najveća, pošto to niko ni blizu nije mogao da očekuje. I normalo je da se za nešto što je prvi put, čovek najviše raduje. Onda Evropsko prvenstvo 2011, igralo se kod nas, pred prepunom dvoranom Pionir, u onakvoj atmosferi, pa još onakva utakmica, logično da je i ta količina radosti posle utakmice bila neviđena. Olimpijske igre naravno, ta pobeda protiv Amerike u polufinalu koja nam je garantovala prvu medalju sa tog takmičenja i koja je za igračice možda bila najveća sreća. I naravno, osvajanje titule svetskog šampiona u Japanu 2018. Bez toga ne može i to se podrazumeva. Svaka radost je bila posebna na svoj način.
Kako gledaš na činjenicu da su mnogi u poslednjih par godina igranje naše reprezentacije uporedili sa nemačkom fudbalskom i malo obradili onu tezu kako „je odbojka igra u kojoj igra po šest igračica na svakoj strani i gde na kraju uvek pobedi Srbija“ ?
-Pa… Imamo jedan dosta dugačak period odličnih rezultata, pogotovo poslednjih pet godina, gde smo na svim takmičenjima gde smo učestvovali bili prvi. Međutim, ipak treba to vreme da bude duže, kako bi to poređenje bilo baš adekvatno. Ali dobro, naravno da takve izjave gode, da niko nije imun na komplimente. Međutim, naš posao i ono čime se mi bavimo je takav da ne smeš da se raduješ uspehu, razmišljaš o njemu i živiš od njega, duže od jednog dana. Već sledećeg dana mora da se misli o sledećem takmičenju, o sledećoj utakmici, narednom treningu… Ima u nekim delatnostima da kad jednom napraviš nešto veliko, ti si završio posao i svi te pominju do kraja života. U sportu mogu da pričaju o tome do – sledećeg poena. Tada sve počinje ispočetka i sve ranije se zaboravlja. Nije lako „prebaciti“ posle velikih uspeha, ali dobro, nama to za sada dosta dobro ide i verujem da će tako biti i u budućnosti.
Koji je najlepši poklon koji bi mogao da poželiš za ovaj jubilej ?
-Medalja iz Japana sa Olimpijskih igara, bio bih sa njom više nego zadovoljan. A zlato na Evropskom u Beogradu bio bi vrhunac svega što bih mogao da poželim.
Da možeš da promeniš nešto, šta bi to bilo ?
-Menjao bih puno toga u radu. Neke odluke vezane za ekipu, jer vreme nosi dosta toga, prepoznaješ i naučiš mnoge stvari. Kako vreme ide, upoznaš ljude sa kojima radiš i igračice koje treniraš… Sve su to normalne stvari koje nosi naš posao. Naravno, znam greške koje sam pravio i kada bih se vratio nekoliko godina unazad sigurno ih ne bih pravio. Ali eneralno, velikih promena ne bi bilo.
Samo si dva puta, da se to javno vidi, ispoljio emocije, posle zlata u Beogradu 2011. i posle polufinala u Riju…
-Možda je tako izgledalo. Bila je recimo situacija kada je poslednji poen na Svetskom prvenstvu dosuđen u našu korist, kada su svi poskakali i krenuli da se raduju onako kako treba kada je zlato u pitanju, a ja sam bio skoro „hladan“, ne zato što mi nije bilo do radosti, već zato što sam gledao kolegu Italijana sa druge strane da zatraži „čelendž“, što je bilo logično u tom trenutku. Kada sam video da on neće da traži proveru, e onda je već bilo kasno za te prve emocije. Bilo je dosta situacija, ali su te dve, iz Beograda 2011. i Rija 2016. ostale kao one gde je emocija bila najvidljivija. To i jesu dve utakmice koje spadaju u prvih nekoliko najvažnijih u karijerama svih nas.
A koje su to najbitnije utakmice u ovih 20 godina?
-Pomenute dve, finale iz Beograda i polufinale iz Rija, i ta treća, finale Svetskog prvenstva u Japanu,.Onda na jedan poseban način finale Evropskog prvenstva u Turskoj 2019, obe sa Italijom na Svetskom prvenstvu 2006, prva koja nam je pokazala da možemo da pobedimo svetskog šampiona, i poslednja koja nam je donela medalju… Ali ima jedna koja je bila prekretnica, stvarno to mislim. Spremali smo se za to Svetsko, 2006, igrali neke utakmice i svih šest izgubili. Odemo na kvalifikacije za Gran pri i izgubimo još dve, od Rusije i Italije. U poslednjem kolu igramo sa Turskom, kojoj je bilo kakva pobeda potrebna za prolaz dalje, a nama ništa ne znači, jer posle toga idemo kući. Pobedimo ih, pa odemo kući, a i one se ne plasiraju dalje. Od te pobede je to postao sasvim drugi tim, ne tim koji je znao da iznenadi favorita i da bljesne, već koji je u kontinuitetu pobeđivao najveće protivnike što se videlo kasnije na Svetskom prvenstvu u Japanu.
Šta ti je odbojka dala, a šta uzela za ovo vreme?
-Nije mi uzela ništa, jer sam se nekih stvari odricao svojevoljno. A dala mi je mnogo. Vidim ljude iz sporta, pa i ne samo iz sporta, sa kojima se družim, a koje sam upoznao preko odbojke, i to je bogatstvo. Kada mogu u nekom razgovodu da kažem gde sam sve bio i šta sam video, da sam obišao praktično ceo svet, to je opet bogatstvo. Sve ono što mi se dešavalo vezano za rezultate i taj osećaj kada se osvaja za sebe, za tim, za svoju zemlju, to je nešto nenadoknadivo. Stvarno, puno sam dobio, a ništa nisam izgubio.
Da si na početku karijere ili da si opet u prostoriji sa Aleksandrom Boričićem koji ti nudi da postaneš selektor, da li bi uradio isto?
-Iz ove perspektive, svakako da bih. Sećam se da smo seli i pričali, predsednik Boričić mi je rekao da bi to bilo najbolje rešenje i ja sam prihvatio. Nisam bio „300 odsto“ siguran da ću sve uraditi kako treba, ali izazov je bio da vidim koliko sam sposoban za jedan tako odgovoran i težak posao.
Znam da uvek voliš da pomeneš one bez kojih te „pola ne bi bilo“, pa izvoli…
-To su ljudi koji nisu eksponirani, kojih nema u medijima, koji ne zarađuju neki veliki novac. To su ljudi iz senke bez kojih ova priča, sasvim sam siguran, ne bi mogla da funkcioniše. Jednostavno ne bi bilo šanse, čak ni na mnogo nižem nivou, a ne ovom i to je dokaz da oni sve to rade iz ljubavi prema odbojci, svom poslu, narodu i svojoj zemlji. I zato uvek kad pričam o njima, ne mogu, a da ne ponovim – veliko hvala što pomažu, ali i što me trpe, svima koji su u ovih 20 godina bili u reprezentaciji, prolazili kroz nju ili kao fizioterapeut Siniša Mladenović, bili sa mnom sve vreme.
Da li je bronza iz Osake 2006. ima sličan sjaj kao i zlato iz Jokohame 2018.?
-Teško je za porediti, možda je 2006. sreća bila veća, uspeh svakako, jer smo pre polaska u Japan 2018. bili ipak među najozbiljnijim favoritima za zlatnu medalju, a tada totalni autsajderi. Sa druge strane, zlato i titula prvaka sveta, onako nekako ima težinu, što bi se reklo – zvuči.
Mnogi vide i pamte samo radost i medalje. Šta su bili problemi sa kojima si se suočavao?
-To su neke stvari kojih je bilo u svim sferama posla kojim se mi bavimo, u smislu organizacije, jer nije isto sada i onda. Da krenemo od banalnijih stvari, hotela, hala za trening, pa onda i putovanja… Jednostavno „hiljade“ nekih problema koje je bilo potrebno podići na mnogo viši nivo, kako bi tim funkcionisao na način kojim bi se približili onima koji su bili na svetskom nivou. Bilo je teško rešiti sve te probleme, onda i igračicama objasniti i uveriti ih da imaju kapacitet za visoke domete. To je bilo najteže, ali opet kažem da nije bilo ništa posebno. Naravno, to kažem iz današnjeg ugla gledanja, a nekad se sve to činilo kao nemaoguća misija.
Znam da ne voliš da praviš planove, ali šta planiraš u narednih 20 godina?
-Da u svakom slučaju i na svaki način pomognem tom nekom ko će biti selektor, jer mislim da ću to zaista moći. Kakvu god budem imao funkciju, a to ćemo videti šta život nosi, uvek kad budu i šta budu želeli, mogu da me pitaju za savet i dobiće odgovor na svako pitanje.
Hteli mi to da priznamo ili ne, hteli da pominjemo ili ne, tek Maja Ognjenović igra svoje možda poslednje utakmice za reprezentaciju ovog leta, slična situacija je i sa Silvijom Popović, Stefana Veljković već skoro deceniju i po nosi reprezentativni dres, Milena Rašić takođe, Brankica Mihajlović i Tijana Bošković su opterećene već godinama unazad… Treba očekivati neke nove. Kakva je budućnot srpske ženske odbojke ?
-Ako gledamo u budućnost da li ćemo opet imati tim sa najboljim dizačem na svetu, najboljim blokerom na svetu i najboljim korektorom na svetu, onda je odgovor da sigurno nećemo imati budućnost. Ali, to niko ne može da ima i da se desi da jedan najbolji ode, a da drugi najbolji dođe. Lično, ne gledam na taj način, već kakvu ćemo imati reprezentaciju u odnosu na druge reprezentacije na svetu. Ako budemo u odnosu na njih opet dobri da osvajamo medalje, onda nema nikakve veze da li imamo Maju Ognjenović ili drugog dizača koji je deseti ili 15. u svetu. Možda primer nekadašnje muške selekcije nije loš, kada su prestali Goran Vujević, Vanja Grbić, pa Đula Mešter, Andrija Gerić, tada su na njihova mesta došli neki novi igrači gde su mnogi predviđali da će se desiti katastrofa, a oni su bili Evropski prvaci, i to dva puta, i imali zapažene rezultate na velikim takmičenjima. Znači, gledati ostale i kakva će naša reprezentacija da bude u odnosu na njih. Sa te strane, mislim da će budućnost biti svetla, samo da li će to biti nekoliko zlatnih medalja, srebrnih ili bronzanih, četvrtih mesta, nije toliko ni bitno, već da uvek budu prisutne u vrhu. Nekad se osvaja medalja, nekad ne, ne zavisi to ne zavisi u krajnjem slučaju od tebe.
Ta budućnost… Sa Zoranom Terzićem kao selektorom… Bar još pola dosadašnjeg mandata ?
-Sigurno da ne. Kao što igračice imaju neki svoj „rok trajanja“, tako ga imaju i treneri. Kako zbog motiva, tako i zbog godina, jer nije lako fizički izdržati obaveze u klubu i reprezentaciji, a to je slučaj sa mnom. Jednostavno ne mogu stvari da traju večno, to mora svima da bude jasno, meni pre svega. Približavam se kraju selektorskog mandata. Uvek sam govorio devojkama da je glupo najavljivati oproštaj kroz neko kao poslednje takmičenje. Treba odraditi posao, do poslednje utakmice, poslednjeg poena. Vreme da se razmišlja o tome, ima mladih trenera sa možda naprednijim metodama rada, treba da probaju da naprave svoj rezultat, a ja ću uvek biti spreman da im pomognem, ako to budu tražili.
Jedno je sigurno i nema sumnje da će Zoran Terzić uvek biti u reprezentaciji. Dvadeset godina, i to kakvih 20 godina je iza njega i saradnika, devojaka, čelnika Odbojkaškog saveza, navijača, prijatelja, ali i protivnika koji ga uvažavaju do krajnjih granica. Karijera za knjigu (u više tomova), za film (sa više nastavaka), za aplauze (bez prestanka). Ali tek kada za to dođe vreme. Ovo je možda samo „prvih 20 godina“…
Zlato iz Rija bi bila greška
Malo neverovatno zvuči rečenica koja glasi da bi „zlatna medalja iz Rija bila greška“. Ali kad tako nešto kaže Zoran Terzić, onda to ima težinu. I dobro obrazloženje.
-To jedno zlato bi oduzelo naredna tri, dva evropska i jedno svetsko. Zašto… Zadovoljile bi se time, me bi više imale motiv i došlo bi do zasićenja. A sada taj motiv kod njih još uvek postoji, jer to zlato im nedostaje. I dobro je što je tako.
Počelo je pobedom
Prvu utakmicu na čelu reprezentacije, tada Savezne Republike Jugoslavije, Zoran Terzić je imao u Nantu 2002. godine. Na svom debiju je naša selekcija slavila nad domaćinom posle pet setova, dan kasnije nad Grčkom maksimalnim rezultatom, da bi usledio poraz od Holandije.
Godinu kasnije su isti rivali igrali na Banjici posle čega je naša selekcija izborila plasman na Evropsko prvenstvo u Turskoj.
Nepotpuna kolekcija
Kada se pogledaju medalje koje je naša reprezentacija osvojila u 20 godina rada Zorana Terzića, od svih igračica i članova stručnog štaba, jedini je on (uz fizioterapeuta Sinišu Mladenovića) koji je učestvovao u svim uspesima.
Međutim, dva vrlo vredna i draga odličja nema, bronzano sa Svetskog prvenstva 2006. i srebrno iz Rija 2016. Jednostavno, takva je bila “politika” dodele, koju je FIVB kasnije promenio (pa od 2010 svi dobijaju), a Međunarodni Olimpijski komitet ni dan danas nije.
50:50
Pre desetak godina, u zajedničkom intervujuu sa Igorom Kolakovićem, na pitanje da li bi se menjao sa kolegom, Ti si dao potvrdan odgovor, a on rekao da se nikad ne bi menjao sa Zoranom Terzićem. Posle svih medalja u poslednjoj deceniji, Kolaković se nije izjašnjavao, a šta ti kažeš?
-Sada je 50:50. Mislim da je to u redu, bilo bi zanimljivo trenirati opet muškarce, to svakako, ali onda sam imao veću želju nego danas.
U Japanu kao kod kuće
Koliko puta si bio u Japanu?
-Za takve informacije je zadužen fizioterapeut Siniša Mladenović, ne želim da pogrešim.
A dugogodišnji saradnik i prijatelj je rekao 16 puta, na šta često Zoran Terzić zna da kaže da u tom periodu toliko puta nije bio u Knez Mihajlovoj ulici u centru Beograda.
Svi uspesi Zorana Terzića
2006. bronza na Svetskom prvenstvu u Japanu,
2007. srebro na Evropskom prvenstvu u Belgiji ,
2011. zlato u Evro ligi u Turskoj, bronza na Gran priju u Makau, zlato na Evropskom prvenstvu u Beogradu,
2012. bronza na Evro ligi u Češkoj,
2013. bronza na Gran priju u Japanu,
2015. srebro na Evropskim Olimpijskim igrama u Azerbejdžanu, srebro na Svetskom kupu u Japanu, bronza na Evropskom prvenstvu u Holandiji,
2016. srebro na Olimpijskim igrama u Brazilu,
2017. bronza na Gran priju u Kini, Zlato na Evropskom prvenstvu u Azerbejdžanu,
2018. zlato na Svetskom prvenstvu u Japanu,
2019. zlato na Evropskom prvenstvu u Turskoj.
