Manifestacija “Gala veče”, kojom Evropska odbojkaška konfederacija obeležava godinu na izmaku, i na kojoj deli priznanja najboljim pojedincima, vrlo često ostane bez laureata koji imaju mnogo obaveza, pa se zahvale na pozivnici. Ove godine ih je u Sofiji ogromna većina bila prisutna, a pozivnicu nije ni dobio jedan od onih koji ne samo da su obeležili prošlu, već obeležavaju poslednjih nekoliko godina – Zoran Terzić. Tako je propuštena možda jedinstvena prilika da sve četiri nagrade, za najbolje igrače, ali i trenere u obe konkurencije, odu u srpske ruke. Neko ko je po treći put svoju zemlju odveo do evropskog trona, jednostavno je ostao bez trofeja koji mu pripada.
Ovako je pored Tijane Bošković, Uroša Kovačevića i Slobodana Kovača, nagrada pripala i Masimu Barboliniju. Skoro pa dve decenije selektor ženske selekcije naše zemlje, sa kojom je osvojio čak 18 velikih medalja, nije od onih koji se žale, ali neke stvari ne mogu a da se ne prokomentarišu.
Da li su te zvali ljudi da pitaju da nisu slučano pogrečno pročitali ?
– Bilo je komentara, zvali su me, ali su to mahom moji prijatelji, tako da te komentare mogu da svedem pod subjektivna mišljenja. Što se mog komentara te situacije i izbora tiče, nemam ga.
Kako komentarišeš učinak troje Srba koji su od CEV – a, dobili priznanja?
– Stoprocentno su ih zaslužili. Kada su igrači u pitanju, mislim da bilo ko drugi da je bio, naravno iz naših selekcija, ne bi bilo nezasluženo, jer su uradili veliki posao na terenu. Ali nekako je logično da oni koji su na prvenstvima Evrope poneli epitet MVP, budu najbolji u toj godini. Što se Bobe Kovača tiče, jako mi je drago da je tako startovao na čelu reprezentacije, a takva nagrada će mu sigurno dati još više motiva za rad. Sa druge strane imaće i “otežavajuću okolnost” jer će svi u narednim takmičenjima očekivati “bar iste rezultate”.
Šta je teže osvojiti Ligu šampiona, zbog koje je Masimo Barbolini proglašen za najboljeg trenera u 2019. ili Evropsko prvenstvo koje si ti osvojio sa našom selekcijom?
– Teško je reći, prilično je diskutabilno. To su i različiti sistemi takmičenja, drugačija je priprema… Desi se da jedan klub dovede, da ne kažem kupi, mnogo dobrih igračica i postane dominantan. Takve stvari su u reprezentacijama nemoguće. Mnogi više cene one koji nešto stvore, pa naprave rezultat, od onih koji od već napravljenog prave rezultate. Ali, vidi se iz priloženog da nije uvek tako.
Tri puta si sa reprezentacijom Srbije osvajao prvenstvo Evrope, u Beogradu 2011. pa Bakuu 2017 i nedavno u Ankari. Zajednički “imenitelj” za sva tri je da u istoj godini nisi bio najbolji ženski trener godine, a za poslednja dva da su zlata osvojena bez poraza…
– Nisam siguran da li je te 2011. uopšte bio izbor. Pre dve godine je najbolji bio Đovani Gvideti koji je osvojio Ligu šampiona i treće mesto na Evropskom prvenstvu, a ja zlato na Evropskom i bronzu na Gran priju. Ove godine je moj prijatelj Masimo Barbolini, kome sam iskreno čestitao na trofeju, osvojio Ligu šampiona, a ja opet Evropsko prvenstvo i treće mesto u pomenutom klupskom takmičenju. Ne mogu da kažem da je ono što su oni osvojili nebitno, taman posla. Doduše ima ko o tome vodi računa. Mada mi malo “bode oči” to što su Tijana, Uroš i Boba iz redova evropskih šampiona. Znači svi osim mene.
Fenerbahče će i ove godine igrati Ligu šampiona. Sa kakvim ambicijama i sa kakvim šansama da je možda na kraju i ostvoji?
– Ambicije su da odemo što je moguće dalje. Bar opet do polufinala, kao prošle sezone. Međutim, mnogo toga će zavisiti od žreba, koji nam je većč u grupi dodelio Ezačibaši. Ukoliko u nastavku dobijemo recimo i Vakifbanku, pa Koneljano, biće nam znatno teže. Ako nas malo sreća “pogleda”… Što je tiče osvajanja Lige šampiona, možemo da budemo iznenađenje. Vrebaćemo iz prikrajka, pa ako nam se ukaže prilika…
Ako nekim slučajem ne osvojiš najelitnije evropsko klupsko takmičenje, a naša reprezentacija stigne do zlata na Olimpijskim igrama u Tokiju, da li to znači da ni 2020. nećeš biti najbolji trener Evrope?
– Prošle godine mi je nagradu donela tituša šampiona sveta, bila je “jača” od svih ostalih takmičenja. Ma neka da Bog da mi osvojimo zlato na Olimpijskim igrama, pa neka za najboljeg trenera proglase koga hoće.
Sigurno je da nema čoveka u našoj zemlji koji ne misli da je Zoran Terzić i više nego zaslužio zvanje najboljeg u konkurenciji trenera ženskih timova Starog kontinenta, a shodno tome da je Srbija ubedljivo najbolja odbojkaška nacija istog, da je onako “usput” i šampion planete, zna se čiji je sud merodavan…
O Tijani…
Kao neko ko je u neku ruku stvorio Tijanu Bošković i ko jako dobro poznaje njene mogućnosti… Koliko će ona još ovako suvereno da vlada, s obzirom da iz godine u godinu ruši sve rekorde?
– Ona je čudo, fenomenalan igrač, ali da Srbija nije osvajala prva mesta, verovatno ni Tijana ne bi bila najbolja igračica tih takmičenja. Zato mislim da je za Tijajnu vladavinu bitna i vladavina reprezentacija Srbije i svi želimo da to bude što duže. Siguran sam da niko ne bi imao ništa protiv da ona stalno bude MVP, jer bi to značilo i da je naša selekcija najbolja.
