Više od igre

ANA I TEODORA – ŽELIMO U ISTORIJU

dav

Prošle godine su se sa balkona Gradske Skupštine poklonile svojim sugrađanima. Ove godine žele isto to ali još nešto.

– Želim da uđem u istoriju srpske odbojke – jednoglasne su Teodora Pušić i Ana Bjelica.

Na ovom Svetskom šampionatu igrale su onoliko koliko je trebalo. Znaju obe koji im je zadatak na treningu, kakve su im obaveze na utakmicama, strpljivo čekaju svoju priliku, a onako “usput” održavaju poozitivnu atmosferu. Svesne su situacije u kojoj se trenutno nalaze, na par dana pre kraja velikog i napornog takmičenja.

– Sve mislim da sam svesna da smo u polufinalu, a onda mi brže – bolje misli odu ka narednom protivniku ili sledećem treningu, obaveznom odmoru ili video pripremi. Iz toga nekako dođe na nisam svesna kakav uspeh smo do sada postigli i šta je još pred nama. Ali neka, možda tako i treba – kaže Bjelica.

Ostala je upečatljiva fotografija od prošle godine, kada na gore pomenutom balkonu, Teodora Pušić peva himnu dok joj se niz lice kotrlja suza.

– Šta bih dala da se to ponovi. Mislim da smo došli nadomak cilja. Bila sam do sada dobar prognozer, pa bih sada samo rekla da verujem da će sve biti onako kako smo planirali. A planirali smo ono što i svi misle i u šta veruju, sve ono iz poruka koje nam stižu. Znam koliko je blistava istorija srpske odbojke, mislim da je i ova selekcija kadra da ima svoju stranicu. Samo za ovu akciju smo zajedno skoro šest meseci. Red je da se to naplati, da ovo bude kruna ovosezonskog rada.

Te, toliko pominjane 2006. Ana Bjelica je tek počela da shvata da će se jednog dana njome baviti. Sada je deo tima koji će se boriti za svetski tron.

– Baš sam pričala sa Majom Ognjenović na tu temu. Ispričala mi je ukratko kako se sve to onda zbivalo, kako su razmišljale, kako su igrale, koliko je sve to kasnije značilo i njoj i srpskoj odbojci uopšte. Kad sve to čijem, nekako sama poželim da i ja jednog dana nekom ispričam svoju priču iz Japana, ali 2018. Da ja nekom objasnim kakva je to atmosfera, kakav osećaj, kakva iskušenja i na kraju kakva sreća. Iskreno se nadam da će biti tako.

Njihove želje nisu nerealne, četiri su tima, tri medalje. Naprotiv, vrlo su ostvarive. Još samo malo do stranice istorije…