Intervjui

EKSKLUZIVNO – LORENCO BERNARDI – Želeo sam da budem selektor Srbije

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

Ima jedna izreka koja me vodi kroz život i glasi – Nije skupo sanjati. Svako treba da ima cilj koji će svakodnevno da pomera ka težim izazovima, ali ne treba biti nerealan

 

Biti najbolji, bilo gde i u bilo čemu, nije ni malo lako. Kako li je u sferama javnog života, recimo sporta, pa još ako je taj sport jedan od najpopularnijih na planeti, to je već pitanje na koje mogu da odgovore samo odabrani. A takav jedan, bio je gost Beograda, u kom je uživao, a bio je i vrlo pristupačan za razgovor. O odbojci, o čemu bi drugom, sa Lorencom Bernardijem

On je zvanično proglašen za najboljeg izrača prošlog veka od strane Svetske odbojkaške federacije, što bi u nekom „prevodu“ značilo da boljeg od njega od kada se lopta prebacuje preko mreže, nije bilo. Naravno, mišljenja su oprečna, svako ima svog favorita, ali zvaničan dokument je – zvaničan dokument.

Šta za nekog ko se bavi sportom znači nagrada takve vrste?

lolo– Za mene je od izuzetnog značaja, jer je to priznanje posebno. Nije za jedno takmičenje, za jedan uspeh, jednu sezonu ili… To je nagrada za celu moju karijeru. Ponosan sam na nju, ali kad to kažem uvek se setim svih mojih saigrača, na koje sam takođe ponosan, jer odbojka je sport gde je tim najvažnija stvar. Sve što sam u karijeri osvojio, nije zbog moje igre, nego igre celog tima. Time sam ostvario veliki cilj. A ustvari sam uspeo da budem najbolji unutar najboljeg tima.

Ustvari, to je nagrada koju niko do sada nije dobio, a kada bude drugi put dodeljena, teško da će iko ko se danas bavi odbojkom, moći da mu aplaudira. Jedinstvena, jedna jedina…

– Tako nekako – kaže uz osmeh. – A stvarno sam bio iznenađen. Kada sam načuo, nisam mogao da verujem, ali kada su me pozvali čelni ljudi Svetske odbojkaške federacije, znao sam da je „stvar ozbiljna“.

Volim da proučavam neke stvari, pa sam tako video da Srbija ima sedam miliona stanovnika, a u samom vrhu ste, osim u odbojci, i u vaterpolu, košarci, tenisu, a imate i dobre fudbalere

Zbog rivalstva italijanskih i naših odbojkaša, Lorenco Bernardi nije bio omiljen igrač bivšoj Jugoslaviji. Ustvari, kada se malo bolje sagledaju stvari, bilo je to zbog njegove sjajne igre najviše. Kako gledate na rivalstvo te dve reprezentacije u ono vreme?

– Za nas su to bile uvek velike „bitke“, ali ne u prvo vreme. Na početku moje karijere, tamo neke 1992. Jugoslavija nije bila tako dobra. Za Italiju su najveći rivali bili Kuba, Brazil, Holandija. A onda je za kratko vreme Jugoslavija toliko napredovala da nam se približila. Bilo je to veliko iznenađenje za sve nas. Igrali smo polufinale u Atlanti 1996. onda dve godine kasnije finale na Svetkom prvenstvu u Tokiju. A onda je Jugoslavija osvojila zlatnu medalju u Sidneju i postala jedna od najboljih na svetu. Kasnije ste malo pali, odnosno stagnirali, što je i logično, jer ne može se uvek biti na vrhu. Sada, iako niste igrali u Rio de Žaneiru, iako rezultat na prethodnom Evropskom prvenstvu nije bio sjajan, osvojili ste Svetsku ligu ove godine i bili finalisti prošle.

Ne štedi slavni odbojkaš, danas uspešan trener, reči hvale na adresu naše odbojke…

– Srbija kao zemlja je nešto neverovatno što se sporta tiče. Volim da proučavam neke stvari, pa sam tako video da imate sedam miliona stanovnika, a u samom vrhu ste, osim u odbojci, i u vaterpolu, košarci, tenisu, imate dobre fudbalere… Sa samo toliko ljudi to je velika stvar kojom ne može da se pohvali niko na svetu. Možda jedino Amerika. Zato je za nas uvek bilo, a i danas mislim da je tako, izuzetno važno da igramo protiv Srbije.

Mnogo je bilo duela „plave čete“ sa jedne i „azurnih“ momaka sa druge strane. Ima li neki koji ćete pamtiti?

icgwrqb– Jedan ne toliko po dobru, onaj iz Atlante. Jesmo pobedili, ali sam doživeo na toj utakmici povredu stopala, pa sam tako igrao u finalu, koje nismo pobedili. Tada je Jugoslavija bila tim koji je počeo da „raste“ i nije bilo ni malo lako pobediti. Kada smo u tome uspeli, bili smo presećni. I zbog finala, ali i zbog pobede nad izuzetnim protivnikom. Naravno, bilo je još mnogo kvalitetnih utakmica u Svetskoj ligi.

Veliki broj igrača izuzetnog kvaliteta bili su u timovima ili selekcija gde je igrao Lorenco Bernardi. Kako bi izgledao idealan, „drim tim“?

– Kada bih na svakoj poziciji mogao da stavim minimum petoricu, onda bih se i upustio da napravim tako nešto. Ovako, jako teško… Igrao sam sa neverovatni igračima, ali i onima koji nisu bili toliko dobri tehnički, ali su što se tiče timskog duha, uticaja na tim kako na terenu, tako i van njega, bili vanserijski. Da bi jedna ekipa ili selekcija funkcionisala, nije dovoljno da ima samo šest ili sedam igrača. Srećom, oko mene su bili mahom sjajni momci, posvećeni onom što rade, pa sam gledao da pd svakog naučim nešto. Kasnije sam to primenjivao kroz treninge i utakmice. Odbojka je moj život. Provodio sam sa saigračima mnogo vremena, i kada bi slavili pobede i uspehe, ali i kada bi svi zajedno tugovali i pokušali da nađemo razloge poraza. Teško bi bilo da nabrojim i najbolju postavu iz Italije, a ne iz celog sveta.

U naše vreme je odbojka bila prvo tehnika, a tek onda snaga, a danas je obrnuto

A najbolji igrač iz Srbije protiv koga ste igrali?

lolo-i-vanja– Opet sličan odgovor, braća Grbić, Miljković, Vujević, Gerić… Kada jedna reprezentacija kakva je vaša, osvoji toliko trofeja, kada osvoji zlatnu medalju na Olimpijskim igrama, onda tu ne može da se izdvoji samo jedan igrač. Kada bih govorio o Španiji, bilo bi lako, Rafael Paskval, ali kada iz jednog izuzetnog tima treba izdvojiti pojedinca, to je nemoguće. Ko želi da osvoji nešto u svetu odbojke, ne može to da uradi sa jednim dobrim igračem. Ako gledam one koji su bili na mojoj poziciji, rekao bih da su Vladimir Grbić i Vujević bili najbolji, ali kako da ne pomenem Nikolu Grbića, pa Miljkovića i ostale…

Na primeru Bernardija i našeg selektora, može se ustanoviti da su dobri igrači i dobri treneri. Da li bi svako to mogao?

lorenzobernardi2011– Nisam siguran. Ako neko želi da postane dobar trener ima u startu prednost jer se kroz karijeru sretao sa raznim situacijama i mogu je objasniti igračima, lakše rešiti problem. Jer, samo se treba prisetiti šta si ti radio u takvim slučajevima. Sa druge strane, ako neko mnogo želi, i naravno, mnogo se posveti trenerskom polsu, nije mnogo bitno da li je bio veliki igrač ili ne. Mislim da bi Nikola i ja bili ovako uspešni i da nismo igrački bili to što jesmo. Igrali smo zajedno i sećam se da je uvek pitao kada mu nešto nije bilo jasno. Mnogo puta sam čuo „Zašto je to tako“. Kada neko postavlja pitanja i želi da dođe do rešenja, nekad nije bitno da li ih je postavljao nekom ili samom sebi. To znači da želi da napreduje. Možda su neki igrači bili bolji od nas, ali nisu imali želju da postavljaju ta pitanja, radili su po automatizmu. Vrlo bitno je i strpljenje.

A onda, kada je već govorio o našem selektoru i jednom od najboljih igrača koje je svet imao, Lorenco Bernardi je rekao i sledeće:

– Sećam se opet, kada smo igrali zajedno, on je uvek prvi dolazio u dvoranu, zagrevao se, istezao pre svih nas i potpuno spreman počinjao trening. To je nešto specifično i veliki je plus kada neko poseduje to u sebi. Mislim da je ta podređenost poslu kod njega i danas kada je trener.

Kakva je razlika između odbojke koju je igrala vaša generacija i ove koja se igra danas?

– Jedna velika u startu, a to je da je nekada odbojka bila prvo tehnika, a tek onda snaga, a danas je obrnuto. Brzina kojom lopta ide je mnogo veća nego pre petnaestak godina. Dok sam ja igrao, a igrao sam A1 ligu do 2007. tehnika je bila primarna, najvažnija stvar. Mislim da je sada sve pre toga, i snaga, i taktika i shvatanje igre… Milsim da se ono što smo igrali mi u naše vreme i ovo danas razlikuje u mnogim sportovima. Čitam intervjue koje daju direktori, menadžeri, predsednici klubova gde se žale da sada mnogo manje igrači igraju za dres koji nose. Igranje zbog klupske prpadnosti nije igra za novac, već nešto što se oseća unutra, u srcu. Te stvari su se mnogo izmenile. I neka pravila su se izmenila, ali duh je ostao isti

Kako vam se trenutno sviđa srpska odbojka?

– Biću iskren. Pre dve godine sam pričao sa tadašnjim menadžerom i rekao mu da bih želeo da budem selektor reprezentacije Srbije. Tada sam rekao da ta selekcija ima potencijal koji može za dve tri godine da dovede do zlatnih medalja. Sada, posle Svetske lige prošle i ove godine, srećan sam jer sam dobro procenio. Ne znam kakva je situacija u mlađim kategorijama, nisam sve ispratio, ali Srbija ima jednu od najjačih reprezentacija na svetu.

Kakve ste ciljeve sebi postavili kao treneru? Da li ste razmišljali da jednog dana budete selektor?

– Ima jedna izreka koja me vodi kroz život i glasi – Nije skupo sanjati. Ipak, bez obzira na to, ne možete sebi postaviti nerealne ciljeve. Svako treba da ima cilj koji će svakodnevno da pomera ka težim izazovima.

Kada sam igrao sa Nikolom, on je uvek prvi dolazio u dvoranu, zagrevao se, istezao pre svih nas i potpuno spreman počinjao trening.

 

Lorenzo Bernardi (Jastrzebski Wegiel pallavolo)

Ali, sa druge strane ne treba biti nerealan, recimo da kažem „Cilj mi je da budem trener fudbalske reprezentacije Brazila“ nije baš realno. Nije skupo sanjati, ali san mora biti realan, onaj koji može da se ostvari. Volim da idem korak po korak. Kada sam kao trener iz Poljske otišao u Tursku, imao sam ideju da pokušam da osvojim Ligu šampiona. Nisam uspeo, ali sam bio blizu. Sada želim da treniram tim koji može i želi da se bori za neki cilj. Može da bude i prosečan tim, ali pod uslovom da želi da podigne nivo, a ne da bude u sredini tabele. Ali, ako bih sanjao malo više, onda bi to bilo da budem selektor reprezentacije na Olimpijskim igrama. Bilo bi baš interesantno.

Isto kao što je bio i razgovor sa Lorencom Bernardijem, čovekom koji će uskoro napuniti 48 godina, a izgleda kao kada je proglašen za najboljeg svih vremena. A kako i da ne bude interesantno kad ima takvu karijeru.

 

 

 

Karijera – riznica

Impresivno deluje kada se na jednom mestu vide svi reprezentativni trofeji koje je u karijeri osvojio Lorenco Bernardi. A to izgleda ovako:

  • pet puta je osvojio Svetsku ligu
  • dva zlata i dva srebra sa Evropskih šampionata
  • jedan Svetski kup
  • dva zlata sa prvenstava sveta
  • srebro sa Olimpijskih igara

Od ličnih priznanja ima MVP Svetske lige 1992. i 1996. MVP Svetskog prvenstva 1994. MVP Evropskog prvenstva 1995. najbolji poenter Svetske lige 2006.

Nosilac je i ordena Republike Italije za zasluge u sportu

 

 

Bez olimpijskog zlata

U više nego blistavoj karijeri Lorenca Bernardija nedostaje samo jedna stvar.

– Olimpijsko zlato, to je nešto što će mi faliti ceo život.

 

Savršeni Beograd

Ako se izuzmu mečevi koje je svojevremeno njegova generacija igrala u našem glavnom gradu, Lorenco Bernardi je prvi put bio u Beogradu. Naravno, nije „zaobišao“ izlaske, a na pitanje kako mu se sviđa, rekao je samo jednu reč:

– Perfektno.

To znači da je u „najavi“ da se vrati jednog dana.

 

Petrić mi je omiljeni

Ko vam se od srpskih igrača sviđa?

– Za Aleksandra Atanasijevića svi znaju i o njemu pričaju kao da igra decenijama, a on je još vrlo mlad. A i tako mlad je vrhunski igrač, baš kao i Uroš Kovačević. Mnogo volim da gledam Srećka Lisinca, a Nemanja Petrić je moj omiljeni igrač. Srbija ima tim koji može da osvoji mnogo u narednih pet godina, a žao mi je što nikog od njih, još uvek, nisam trenirao.