Blog urednika

Kad si srećan lupi tada dlan o dlan

Sinisa

Dolazeći na novogodišnji koktel Odbojkaškog saveza Srbije, prolazio sam pored jedne škole gde su dečica razdragano pevala pesmu “Kad si srećan”, znate ono sa dlanom o dlan, nogama o pod, pucketanjem prstima, tapšanje po kolenima (svojim) i na kraju glasno – ura! Vratio sam se mnogo godina unazad, u neka sigurno lepša, a svakako i bezbrižnija vremena. U sali iste škole, sa ulice se jasno vidi da deca u njoj igraju odbojku, bar su te bije na njoj prepoznatljive. Tamo pesma, ovde odbojka – idealan spoj.

Ono što je sat kasnije bila stvarnot, vezivalo se za uspehe odbojkaške organizacije i reprezentativne selekcije u godini na izmaku. Srećom pa ta stvarnost iz godine u godinu, bar kada je odbojka u pitanju, izgleda jako lepo. Malo, malo, pa neko donese neku medalju sa velikog takmičenja. Došli smo dotle da se Balkanijade skoro i ne računaju. U obzir se uzimaju samo velika takmičenja. Godina 2016 se nije mnogo razlikovala, možda samo po tome što su takmičenja druge vrste, a i sjaj medalja nije uvek isti. Ali da sija – uvek.

Oko mene poznata lica, jedino se u ovim prilikama u tom sastavu okupe na jednom mestu. Retrospektiva učinjenog u prethodnih 12 meseci. I onda kad krene nabrajanje, koktel nikako da se završi. Ko nam je kriv što živimo u odbojkaškoj zemlji, pa medaljama i peharima nikad kraja. Trofeji trenerima – aplauzi. Priznanja igračima – opet aplauzi. Humane akcije – naravno, aplauzi. Sve zasluženi da zasluženiji ne mogu da budu. Setih se one dece koja su „lupala dlanom o dlan“. I mi, malo – malo pa to isto radimo. Pogled ka licima ljudi okolo, svi se smeju, srećni. Znači reči pesme se poklapaju sa trenutnim dešavanjima.

Srećni smo bili zbog Tijane, Marka, Zorana, Nikole, Marijane, druge Tijane, Irene, Marka, Milene, naročito zbog Elmedine, porodica sa Uba… Mnogo puta je bilo „dlan o dlan“. Za ono „nogama o pod“ nismo baš nešto bili rapoloženi, a i ne ide uz godine (čitaj kolena) mnogih prisutnih, a i „kolena potapši“ je upravo pojašnjeno. „Prstima pucketaj“ bilo bi isuviše tiho za velike uspehe svih gore navedenih. Dolazimo do „ura“, koje smo sačuvali za nove radosti naredne godine, gde se nadam da će biti i ono „ti ponovi ovo sve“.