Više od igre

SANJA TOMAŠEVIĆ: Zašto Amerika

sanja-arizona

Piše: Sanja Tomašević, trener Arizona State Univerziteta, šampion i MVP američke NCAA lige 2006. i bivša reprezentativka

 

 

Veliki je broj ljudi iz Srbije, ali i bivših republika SFRJ, koji traže način da odu u Ameriku ili Kanadu u potragu za boljim životom. Iz nekog razloga, mi sportisti mislimo da možemo da zaradimo „milione“ već sa 17 – 18 godina. Možda je to i zato što pojedini fudbaleri u tom uzrastu zaista „vrte“ veliki novac, ali garantujem da ni jedna odbojkašica nije potpisala ugovor koji bi je obezbedio do kraja života. Hajde da se ogradim pa kažem da i ako ih ima, mere se promilima.

Ne bih da govorim o muško – ženskim relacijama, ali verujem da su diploma i nezavisnost jako bitni za svaku ženu u 21. veku. Pokušaću da budem objektivna i pišem o razlozima za odlazak u Ameriku, naravno, iz mog ugla i primera. Verujem da svojim stavovima i mišljenjima neću nikog da uvredim, jer su to moja razmišljanja posle 14 godina iskustva koje imam sa Amerikom.

Kada se u Srbiji završi srednja škola, sa 18 ili 19 godina, devojke počinju da zarađuju neki novac, koji je opet u neku ruku u redu za taj uzrast i od koga bi trebalo, naravno, uz roditeljsku pomoć, nekako da se živi. Znam po sebi da novac koji smo primali, a koji je kasnio mnogo puta, nije bio ni blizu dovoljan da dve devojke (moja sestra i ja) prežive samo. Tu dolazimo do onog novca koji šalju roditelji, a nama su u vreme inflacije slali mnogo puta, kako bi mogle da imamo najosnovnije i da možemo da igramo odbojku u Beogradu.

Obrazovanje je nešto što je u poslednje vreme počelo sve manje da se ceni. Na žalost, kako mi se čini, a kako i drugi pričaju, sve je gore. Kada sam bila mlađa, počelo je sa tim da se studira vanredno i insistiralo se na tome da se pohađa Sportska gimnazija. Danas se, na žalost, dešava to da se insistira čak i da se u srednju školu ide vanredno. Lično mislim da je to apsurdno, da se time nivo znanja smanjuje, a devojčice i devojke koje poznajem, u večini slučajeva su dobri đaci i vrlo su inteligentne. Zato mi je i dan danas nejasno zašto klubovi zahtevaju da se srednja škola završava vanredno. Ko u celoj priči pobeđuje i da li je to vredno budućnosti ove dece.

OBRAZOVANJE. Plaćene (!!!) četiri godine na nekom od američkih univerziteta. Naše devojke koje igraju u nacionalnoj selekciji, mogu sigurno da dobiju stipendije na nekim od najboljih i najpriznatijih. Samaim tim, novac izdvojen za njihovo školovanje će biti mnogo veći nego bilo koji što bi zaradile kod nas (moja školarina, plaćena, za četiri godine je bila 250 holjada dolara). Najbolje od svega jeste da ukoliko neko ustanovi da mu se posle izvesnog vremena ne sviđa u Americi, niko ne može da ga zadrži na univerzitetu, odnosno može da se vrati kući kad god to poželi bez ikakvih problema. Igračica je slobodna da se vrati u svoju zemlju bez ikakvih obeštećenja ili obaveza prema visokoj školi koju pohađa. NCAA je u poslednje vreme promenio neka pravila, pa sada studenti dobijaju i takozvane „cost attandance“ odnosno troškove boravka, koji su otprilike 500 dolara mesečno, a to je mnogo više od onoga što plaća većina naših klubova. To mogu da potroše na bilo šta ili da novac sakupljaju za avionsku kartu, koju su ranije plaćali roditelji.

sanja-ncaaKada pominjem obrazovanje, moram da napomenem da skoro svi sportisti, posle četiri godine govore engleski jezik skoro kao maternji, što je samo po sebi velika stvar. Mislim da je i način na koji je organizovano studiranje daleko lakše. U Americi se svakog dana rade domaći zadaci, polažu se testovi kroz ceo semestar (a ne kampanjsko učenje pet meseci, a onda zaboravljanje istog). Sportistima uvek besplatno mogu da koriste tutore, odnosno stručnjake koji im pomažu oko razumevanja materije koju obrađuju i ispita koje polažu. Čini mi se da će se veliki broj složiti da je to lakše nego ići recimo u „srednju farmaceutsku“. Iako nisam govorila jezik ni približno od onoga što se očekuje od stranih studenata, primljena sam na univerzitet jer sam igrala odbojku. Prilagođavanje traje par meseci, dok ne počne da se razmišlja i uči na engleskom jeziku. Posle toga je sve lakše, jer je sistem tako postavljen da sportisti budu uspešni u školi. Naravno, ukoliko to oni žele, a ne verujem da ne razmišljaju u tom pravcu. Pisanje radova, u početku, traje par sati, a kasnije je sve to brže i lakše. Naravno, tutori u tome imaju veliku ulogu (ako neko slučajno ne zna, tutori su kao kada bi se išlo na privatne časove).

Polaganje SAT ili ACT, odnosno TOEFL ili IELTS testa, koji su preduslov za dolazak u Ameriku, zahteva pripremu, ali se i učenici posle srednje škole svuda spremaju za prijemne ispite ako se želi na bilo koji ozbiljan fakultet. Koliko poena treba da se ima na SAT (ACT) testu, zavisi od proseka ocena iz srednje škole, a poeni na TOEFL (IELTS) testu zavise od fakulteta do fakulteta. Moj savet bi bio da se ovaj prvi test, polaže na početku četvrte godine srednje škole (mislim da ima u oktobru), jer postoje kasnije još četiri datuma, kada to može da se ponovi, ukoliko se ne dobije dovoljan broj poena. Isto važi i za drugi TOEFL, koji predlažem da se radi što pre, da bi kandidati imali jasnu situaciju i imali dovoljno vremena da ga polažu opet, a da ne budu u problemu pred put. Testovi nisu jeftini (180 dolara je svaki), ali verujem da će moći da isplate „dug“ roditeljima već posle prve dve stipendije koje će dobiti na univerzitetu…

(nastaviće se)