Razloga za razgovor se Zoranom Terzićem ima uvek. Karijera kakvu priželjkuju svi oni koji se bave trenerskim poslom, a uz sve to, svako malo pa napravi neki rezultat, nešto što privlači pažnju, bilo sa klubom ili najčešće sa reprezentacijom Srbije sa kojom sve češće piše nove stranice istorije ovog sporta kako u našoj zemlji, tako i u svetskim okvirima. Selekciju koju je uspeo da dovede do takmičenja o kojima je moglo samo da se sanja, jer nije smelo ni da se razmišlja, prošao je put od dna do vrha.
Januara meseca, davne 2005. naša najbolja ženska selekcija igrala je prvi krug (od tri) kvalifikacija za odlazak na Svetsko prvenstvo u Japan godinu kasnije, a rivali su joj bili Španija, Vels, Engleska i Albanija. Na rang listi FIVB imale su više bodova od poslednje tri navedene i još par slekcija na svetu. Danas, kada se pogleda ista lista, tim Zorana Terzića gleda ispod sebe ceo svet. Objedinile su nekoliko rezultata, o čemu će biti reči “dole” u tekstu, već za nekoliko redova, a najnovije dostignuće im je četvrti uzastopni plasman na Olimpijske igre, one naredne godine u Tokiju. Malo je onih koji mogu da se pohvale takvim kontinuitetom, malo je onih trenera koji imaju četiri učešća na smotri največih svetskih sportista.
Kakav je bio put od snova do jave koja traje i traje…?
– Težak u svakom slučaju, prvenstveno jer je mnogo stvari trebalo uraditi i promeniti. Kako vreme prolazi, pamte se samo one lepe stvari, a one druge prelaze u zaborav, pa ispada da i nije bilo toliko teško. Čudno je svakako, jer su nam do pre recimo 15 godina misli išle nekako u drugom pravcu. Ni u najluđim snovima nismo imali takve ideje, a rezultati su se sa druge strane pokazali kao veliki. Mislim da je taj kontinuitet učešća na velikim takmičenjima koji imamo od 2002. godine možda i nešto najveće što smo postigli. Nisam siguran da li je možda svojevremeno Sovjetski Savez napravio nešto slično kao mi u poslednjih nekoliko godina, gde smo postali evropski i svetski šampioni, osvajači srebra na Olimpijskim igrama, na Svetskom kupu i imamo čelnu poziciju na rang listi FIVB.
Trenutno je najaktuelniji plasman na Olimpijske igre u Tokiju. Kakva su sećanja na prve, one u Pekingu 2008. godine?
– Pravili smo mnogo grešaka, ali ne na terenu, već van njega. Dobar deo toga pripisujem sebi, jer jednostavno nismo znali šta nas čeka i nismo se najbolje snašli, malo kao da smo se izgubili. Devojke su recimo bile više fokusirane da li će uspeti da se slikaju sa Mesijem ili nekom drugom NBA ili atletskom zvezdom, nego na treniranje. Ali ponavljam, bio nam je prvi put, na kraju nam je dosta značilo jer doza zadovoljstva da se nađemo sa najboljim sportistima sveta bila je ispunjena. I tako smo stigli do četvrtfinala, gde smo izgubili od tada vrlo moćne Kube, mada nismo loše igrali.
Četiri godine kasnije – London…
– Sa takmičarske strane, gledali smo da ga što pre zaboravimo. Retko jedna selekcija pred veliko takmičenje ima toliko pehova kao što smo ih mi imali te 2012. Pre samog puta bili smo svesni da nema načina da igramo dobro, jer toliko malera nam nije dozvoljavalo da imamo drugačiju sliku. U odnosu na tim koji je godinu ranije osvojio tituli šampiona Evrope, nedostajalo je polovina devojaka, možda i koja više. Ne mogu ni da se setim svih povreda koje su nas desetkovale, a Jelena Nikolićč je bila u drugom stanju.
A onda je došao Rio…
– Tu se sve promenilo, sve je bilo drugačije. Od početka su devojke bile izuzetno motivisane i fokusirane na ono što rade. Bile su iskusne, jer su skoro sve imale iskustvo igranja na Olimpijskim igrama do tada. Odradili smno sjajne pripreme koje su obećavale da ćemo dobro igrati. Tako je i bilo, a osvajanjem srebra postigli smo jedan od najvećih rezultata u istoriji.
I sada, za malo manje od godinu dana, četvrto učešće na Olimpijskim igrama. Šta može da se očekuje u Tokiju?
– Ako budemo gledali to kao “napad na zlato”, imaćemo velikih problema. To bi značilo kao da sve do finala treba da igramo sa nekim lakim rivalima, recimo predstavnicima Afrike, a onda u finalu da pričamo o prvom mestu. Tako se ne ide na veliko takmičenje gde je 12 najboljih selekcija na planeti. Ići ćemo u Tokio da probamo da odigramo najbolje, da budemo strpljivi, da dižemo nivo igre, ali i da devojkama ne manjka želje i motiva. Da oni budu bar na nivou iz Rija 2016. Sve teže im je da nađu pravi motiv, ali mislim da je sam pojam Olimpijske igre dovoljna motivacija. Igrati srcem i snagom, pa da vidimo dokle će nas to dovesti.
Poznato je da sa jednim od najbližih dugogodišnjih stručnjaka, Vladimirom Bankovićem, napraviš plan rada za naredna takmičenja mnogo pre njihovog starta. Jel se već sada zna nešto vezano za Olimpijske igre?
– Nismo još. Ima vremena, ne mnogo, ali ima. Zna se da su Liga Nacija i Olimpijske igre jedina takmičenja koja nas očekuju u 2020. godini. Poznato je i da se Liga nacija završava u julu, a da u istom mesecu počinju Igre u Tokiju. Uskoro ćemo da sednemo i da napravimo plan.
Kad smo kod kontinuiteta igranja na Olimpijskim igrama… Shodno tome da će nekim devojkama Tokio biti poslednje takmčenje te vrste, ima li kvaliteta među naslednicama da i u Parizu 2024. godine zaigra ženska odbojkaška selekcija Srbije?
– Perspektiva postoji i sve dok budemo imali igrače tipa Tijane Bošković, normalno je da ćemo biti konkurentni. Plasman na Olimpijske igre je uvek teško obezbediti, ali bez obzira što tada nekih devojaka neće biti u timu, ostaće one druge, koje imaju iskustvo, pa u spoju sa mladima, onima koje dolaze, trebalo bi da traže svoju šansu. Ali do tada ima još pet godina.
Ko će biti selektor tima koji bi trebalo da igra u Parizu?
– Rekoh malo pre, ima još pet godina do tada, predalek je period, ali ko god da bude, ima obavezu da učini sve da naša selekcija igra dobro, da od devojaka izvuče maksimum i postigne najbolji rezultat.
Koliko je lako ili teško bilo nedavno u Vroclavu?
– Očekivali smo da ćemo se kvalifikovati, i to smo i uradili. Ali nikako nije značilo da treba samo da se pojavimo i da ćemo obezbediti plasnam na Olimpijske igre u Tokiju. Znali smo da će biti teško, jer ne igramo na prepoznatljivom, visokom nivou, daleko smo od forme sa Svetskog prvenstva, da igramo pred poljskom publikom koja zna se kako bodri svoj tim. Sve je bilo kako smo pretpostavili, tako da rezultatom možemo biti zadovoljni, ali igrom svakako ne. Ne smemo se opuštati, jer postoji dosta kvalitetnijih selekcija od Poljske, koje imaju jaku želju da nas skinu sa trona.
Priča se o situaciji kada je pred kraj četvrtog seta poslednjeg meča, na teren ušla Katarina Lazović. Da li je taj potez bio ranije planiran ili trenutno rešenje?
– Bilo je situacija da i pre toga uđe, a u par navrata me je asistent Aleksandar Vladisavljev podesećao da je imamo na klupi i da može dobro da odservira. To je nešto što se desi u momentu kao pokušaj da se unese boljitak u igri. Potreban je igrač koji se ne plaši, a ona je baš tako, bez straha, sjajno, odradila svoj deo polsla.
Sva mišljnja poznavalaca odbojke idu u smeru da je Maja Ognjenović bitna prevaga u srpskoj selekciji u odnosu na druge. Kako su tekli pregovori da se ona prošle godine vrati u državni tim?
– Po završetku Olimpijskih igara u Riju, posle mnogo godina, mislim od 2003. od kada je u reprezentaciji, Maja je zatražila odmor, što je bilo razumljivo jer je došlo do zasićenja. Ali mnogi su prevideli da ona nikad nije rekla da se oprašta već da ukoliko ne bude bila na spisku, nikom ništa, a ukoliko bude, da ćemo razgovarati. Pred Olimpijske igre u Brazilu, pozvao sam je na razgovor i predočio da je tim stasao, da je sazreo, a da bi sa njom bio još kvalitetniji i da postoji šansa da se napravi rezultat koji bi ušao u istoriju. I ona je prihvatila. Za ovu godinu nije bilo preterane potrebe da se opet dogovaramo, jer je bilo logično da nastavi da igra na važnim takmičenjima do Olimpijskih igara.
Koliko su nedavno u Poljskoj nedostajale recimo Milena Rašić koja je dobila zasluženo slobodno leto, pa Bojana Živković, Tijana Malešević…
– Nedostajale su svakako. Međutim, nije problem da ih neke druge devojke zamene na terenu. One nisu samo igrači na terenu, već se druže sa ostalima i van njega, i to godinama.
Nije bilo ni Jovane Stevanović?
– Ona je dobila poziv da se javi na početak priprema, ali se nije pojavila. I to je to.
Nedavno si poljskim novinarima dao prilično zanimljivu “teoriju” kada je trebalo uporediti Olimpijske igre i Svetsko prvenstvo po pitanju važnosti, organizacije, kvaliteta…
– Rekao sam samo svoje mišljenje. Za mene stvarno ta dva takmičenja ne mogu da se porede. Svetsko prvenstvo je jače, bolje, važnije i sam naziv svetski šampion mi nekako bolje i lepše zvuči. To je samo sport kojim se mi bavimo, tu su najbolje selekcije na planeti, to su sjajni uslovi gde je sve podređeno nama. Za razliku od toga, Olimpijske igre nekako podsećaju na studentske. Spava se u paviljonima, jede se u menzi, putuje se na trening gradskim saobraćajem… Ustaješ u pet ujutru da bi išao na trening ili utakmicu, a sa nekih se vraćaš u dva po ponoći. Po meni ta dva takmičenja po svim aspektima jednostavno ne mogu da se porede. Ponavljam, čak mi i lepše zvuči – titula svetskog šampiona.
Šta je ovogodišnja Liga nacija tebi pokazala, bar kada je naša selekcija koja je igrala u pitanju?
– Pre svega koliko na koga u nekoj budućnosti možemo da računamo. Bilo je pozitivnih trenutaka, ali i onih drugih. Imali smo priliku da vidimo i upoznamo devojke, kako se ponašaju, kako reaguju na pritisak… Milsim da je bilo korisno i da smo u svakom slučaju dosta dobili.
Da li Liga nacija već posle samo dve godine polako gubi smisao, s obzirom na sastave selekcija koje su u većini slučajeva igrale ovog leta?
– Ne gubi, uprkos svemu, jer se zna čemu služi, a to je da FIVB skupi neki novac. Nije bitno koja će selekcija igrati sa kojim timom, da li sa prvim ili trećim, već samo da se ispoštuju ugovori. Opstanak Lige nacija najmanje zavisi od nas, igrača, trenera…
Dolazi Evropsko prvenstvo. Poznato je da je teže braniti, nego osvojiti, a naša selekcija je ta koju će svi napadati i pokuđati da skinu sa evropskog trona na kom je od 2017. Šta očekivati od drugog važnog takmičenja u ovoj godini?
– Biće mnogo teško, iz više razloga. Razmišljanja javnosti da ćemo da se prošetamo do novog zlata su više nego pogrešna. Plašim se da i kod igračica ne bude vidljiva doza zadovoljstva učinjenim u Vroclavu. Na treninzima ne vidim kod njih posvećenost, želju, motiv, onaj sjaj u očima… Vloleo bih da me demantuju, biću najsrećniji na svetu. Na Evropskom prvsntvu nas čeka pakao, od toga koliko samo takmičenje traje, pa koliko utakmica treba odigrati, pa koliko su teški rivali koji čekaju svaki momenat i biće uvek dodatno inspirisani da pobede svetskog i evropskog šampiona. Turska je jača nego ranijih godina, Holandija takođe, a sa njima smo bili u finalu pre dve godine, pa Italija, vicešampion sveta koja je u Bakuu igrala mnogo slabo i sada želi da pokaže pravo lice. Tu je Rusija koja se vraća u evropski vrh, pa Poljska koja može da igra sjajno, ne smeju se zaboraviti selekcije koje vrebaju iz drugog plana, Nemačku, Azerbejdžan… Zato, pamet u glavu. Polovičan pristup protiv takvih selekcija nam ne daje nadu za optimizam. Jednostavno nemamo šanse ukoliko ne budemo maksimalno fokusirani na igru. Samo ozbiljnost vodi do uspeha.
Koliko je motivacija problem kod nekog ko je evropski šampion, svetski prvak, drugi na Olimpijskim igrama i Svetskom kupu i prvi na FIVB rang listi?
– Pokušavamo sve na ovaj ili onaj način da motivišemo devojke. Ako one nemaju to u sebi, teško je pronaći za jedno takmičenje. Mi, kao stručni štab možemo “na prevaru” to da uradimo za jednu utakmicu. Verujem da će biti dovoljno motivisane, jer ako to ne budu, ponavljam, skoro da nemamo šanse. Ali ima još nekoliko dana do početka Evropskog prvenstva.
A možda bi svi trebalo da se ugledaju upravo na Zorana Terzića, čoveka koji slavi punoletstvo pored klupe reprezentacije Srbije i koji uvek ima motiv, uvek ima nešto novo, uvek želi više. I uvek uspe da pomeri granice i ispiše nove stranice istorije srpske odbojke.
Ko će na Svetski kup
Ova sezona ima četiri reprezentativna takmničenja. Samo nekoliko dana po završetku Evropskog šampionata, u Japanu startuje Svetski kup. Sa kojim timom će Srbija put Zemlje izlazećeg sunca?
– Već sada mogu da kažem da ćemo imati korektan tim. Neće najverovatnije biti tri ili četiri devojke iz startne postave, jer bi to bilo previše napora za njih, pa ne želimo da ih mučimo sa takmičenjem koje nema nikakvog značaja. Ali devojke koje budu putovale u Japan moći će sa svim protivnicima da igraju bez da budu autsajderi.
Ostavka da ili ne
Da li si nekad za ovih 18 godina koliko si selektor najbolje ženske selekcije naše zemlje, pomišljao da daš otkaz?
– Jesam naravno, više puta i smatram da je to noralno. I kada sam bio mlad na ovoj funkciji, ali i kada sam već imao godine iskustva kao selektor. Postoje trenuci kada se igra slabo, kada nema rezultata, kada se jednostavno rad ne vidi. Bilo je takvih situacija koje su bile povod na razmišljanja da dam ostavku. Neki put sam takve situacije prevazilazio sam, neki put uz predsednika Odbojkaškog saveza Srbije.
I šta bi radio tokom leta?
– Sigurno bih našao nešto i sigurno mi ne bi bilo dosadno.
