Oseća se, i to kako, da se bliži početak Svetskog šampionata za odbojkašice. Odbrojavanje ne da je počelo, već se polako i završava. Selekcija Srbije, to više niko ne krije, došla je u Japan sa jasnim ciljem – po medalju. Tim koji iza sebe ima mnogo iskustva, a opet od koga će veliki broj devojaka još dugo nositi reprezentativni dres. Pogled na fotografiju… Najiskusnije u ovom timu, Maja Ognjenović i Silvija Popović, prošle su sijaset velikih takmičenja, a Bojana Milenković i Teodora Pušić, koje sa timom Zorana Terzića rade tek drugu godinu, a več su ponosni nosioci zlatnih medalja sa prošlogodišnjeg Evropskog prvenstva.
– Naravno da me Japan uvek prvo asocira na 2006. kada smo osvojile onu nezaboravnu medalju i to baš na Svetskom prvenstvu. Nedavno sam u Kovilovu gledala sliku te generacije, samo sam još ja u reprezentaciji, a tada sam bila najmlađa. Sada u potpunosti razumem one igračice koje su pre 12 godina bile u mojoj ulozi, koje su imale odgovornost koju danas imam ja. I ne samo ja. Evo, sa Silvijom sam najstarija u timu, ali osećam energiju kao što je to bilo te 2006 – kaže Maja Ognjenović.
To su sličnosti. Koje su razlike ?
– Što se mene tiče, samo jedna. Tada smo došli ne poznajući ni sopstevene kvalitete, a ne protivničke. Nekako u jednom dahu smo stigle do medalje, koja je u neku ruku došla i slučajno. Sada smo stigle sa jasnom namerom, da asvojimo što je moguće sjajnije odličje. Nema videćemo kako se bude odvijalo, nema potrudićemo se, daćemo sve od sebe. Ne, medalja i tačka. Vratila sam se odmorna, nije me bilo samo na jednom velikom takmičenju, Evropskom prvenstvu prošle godine, pa mi je malo zasmetalo što su neki moj povratak okarakterisali kao da me nije bilo bar pet godina. Ali sada o tome ne razmišljam. A o čemu razmišljam, malo pre sam rekla.
Sluša pažljivo ono što kapiten priča Silvija Popović. Dugo se znaju, dosta toga su zajedno “preturile preko glave”, i sasvim se slaže sa osobom sa kojoj će, veruju svi, dodavati idealne lopte za organizaciju napada.
– Ne smem pred Strahinju bez medalje. Sin me svaki dan zove i pita da li smo počeli da pobeđujemo. Ima vremena, ali sve manje. Mislim da smo zreli, da smo iz treninga u trening, iz minuta u minut sve bolji i da je realno da očekujemo medalju. Svesni smo da ima još nekoliko selekcija koje slično razmišljaju, koje imaju svoje planove, znamo da ni jedna pobeda neće doći tek tako, ali zbog toga smo toliko radile, spremale se. Slažem se sa Majom, i ne samo njom, svi mi hoćemo medalju, ali znamo da treba ići postepeno. Ova generacija ima sve što je potrebno za tako nešto.
Svoje prvo Svetsko prvenstvo, Silvija Popović nije upamgtila po dobrom. Pre četiri godine u Italiji, plave dame su mnogo pre planiranog završile takmičenje.
– To sam već i zaboravila, ali imam motiva na pretek. Imamo sve što je potrebno, kvalitet, iskustvo, dobar rad iza sebe, uvek sjajnu atmosferu, pozitivnu energiju, a koliko smo puta bile u Japanu, sigurna sam i srce samuraja.
Upravo to. Ispod suncobrana i osmeha ovih devojaka kriju se srca velikih ratnika. One znaju koliko vrede, uskoro će (opet) saznati i drugi.
