Uloga dizača u odbojci je velika. Ne može se reći da je manje ili više bitna od ostalih pozicija u timu, ali često raspoloženi organizator igre ume da bude prevaga u pobedi svog tima. Kroz nekoliko slika, videće se neke analize koje mogu biti značajne kako za trenere tako i same igrače na ovoj poziciji, kroz, može se sigurno reći, majstorije Maje Ognjenović, jednog od „top tri“ dizača u svetu trenutno. Njih će „prepričavati“ profesor doktor Goran Nešić.
„Sama tehnika Maje Ognjenović je neuobičajena, drugačija od onoga što mi treneri učimo decu. Nije akademska, ako tako mogu da se izrazim. Medjutim, upravo ta različitost je čini tim što ona ustvari jste, a veliki broj nagrada koji dobija je potvrda njenog rada. Ona je svoj stil gradila i izgradila.
Na prvoj slici se upravo vidi taj „Majin stil“ dizanja, sa malo više raširenim laktovima, ali ona u svakoj sekundi vlada situacijom. Noge stoje odlično, a položaj tela govori da će loptu podići iza glave.
Sledeća slika govori da se radi o dizanju lopte posle nešto lošijeg prijema servisa, van tri metra. 
Desnom je zaustavila kretanje lopte, a uz pomoć leve, koja stoji više, jer diže sa strane, izbacuje. Vrlo interesantno.
Kad pogledam ono što je na trećoj slici, nekako mi je „toplo oko srca“, a verujem i mnogim trenerima. Na njoj se vidi izuzetna tehnika. Lopta je na mreži i vidi se da je desna ruka zaustavila kretanje lopte da ne predje na drugu stranu, a onda iz zglobova obe šake usledi izbacivanje. 
Logično bi bilo da se odigra „tempo“, ali kada je Maja Ognjenović u pitanju, možda je odigrala znatno teže, u „zonu 4“. Uz sve to, otežavajuća okolnost je štop mora da vodi računa da se ne „upeca“. Kratak komentar za ovo što se vidi na slici bio bi – svaka čast majstore.
Ima primera da dizač mora da „juri“ za loptom i u takvoj situaciji treba biti maksimalno koncentrisan na samo dizanje. To se vidi na fotografiji broj četiri. 
Prijem servisa je bio „pomeren“ ili je to bila odbrana van bočnih linija terena oko metar i po. Radi se o klasičnoj tehnici kada se lopta diže „iz stizanja“ i još sa skokom. Ovo zahteva izuzetnu tehniku, jer tešku loptu treba stići, smiriti i distribuirati gde treba. Mislim da bi ovde to bilo u „zonu 1 ili 2“.
Postoje igrači kod kojih je dizanje „čekićem“ uobičajeno, dok je kod drugih, onih boljih to ne baš tako česta pojava. Kod Maje Ognjenović ta opcija je vrlo retko u opticaju, jer skoro uvek loptu „stigne nogama“ ili kako bi rekli „pod loptom“ je i diže prstima. 
Ovde se vidi dizanje u padu, iznudjeno, jer nije mogla drugačije, posle koje je skoro sigurno usledila desna povaljka. Još jedan primer kako se to izvodi školski. Posle ovakve požrtvovanosti, lopta najčešće ide „na kraj“, mada smo mnogo puta bili svedoci da kapiten naše ženske reprezentacije „čekićem“ odigra u napadu i „almu“, „tempo“, što je opet kvalitet igrača.
Poslednja slika je ukratko – za poster, pogotovo jer je u dresu naše reprezentacije.
Dizanje na idealan prijem servisa, iz skoka. Ovakvu sliku svako ko sanja da bude vrhunski igrač, mora da ima. I opet ne može da se proceni kom napadaču je podigla loptu. Jedina mana je, sa strane profesora gledano, već pominjana širina laktova, ali sa strane trenera, želja da imamo što više igrača tehnike Maje Ognjenović.“
Tajna „širokih laktova“
Ako se vratimo malo unazad, još jedna igračica je dizala ovom tehnikom, širokih laktova, bila je to Irina Kirilova, koju mnogi smatraju najboljom na toj poziciji svih vremena. Razgovarao sam jednom prilikom sa njenim trenerom, čuvenim Nikolajem Karpoljem, koji mi je rekao da na taj načih dizač može dalje da izbaci loptu. Biomehanički posmatrano, ako su laktovi skupljeni, jačina izbačaja je samo iz zgloba šake, dok u drugom slučaju učestvuju i ekstenzori zgloba lakta, što kao rezultat daje dalji let lopte.
