Za mnoge je bilo iznenđenje kada je nedavno predsednik Odbojkaškog saveza Srbije, Zoran Gajić, na mesto potpredsednika postavio jednog od svojih nekadašnjih aduta sa terena, Đulu Meštera. U karijeri nije bio organizator igre naše selekcije, već je mahom imao odbrambene zadatke, ali je sada u prilici da pokaže upravo organizacione sposobnosti.
Od kada je završio karijeru pa do ovih dana, njegovo ime se pojavljivalo u javnosti samo sporadično, a kakvu je reprezentativnu i klupsku internacionalnu i domaću karijeru imao, moralo se o njemu znati daleko više. Ali, bilo kako bilo, Zoran Gajić je nagovestio da bi „zlatni iz Sidneja 2000.“ koji su zadužili naš sport, mogli da se pokažu i u nekim drugim situacijama. Razgovor starih znanaca je trajao kratko.
– Ni jednog momenta se nisam dvoumio kada me je pozvao. Za mene je to čast, ali i obaveza, da pomognem nacionalnom Savezu. Mnogo smo u životu dobili igrajući za reprezentaciju, red je da državi vratimo koliko možemo. U ovom slučaju onoliko koliko novi čelnici Odbojkaškog saveza Srbije misle da možemo.
Neke zemlje koje ni izbliza nemaju sportiste ovakvog kova, one zaslužne postavljaju na mesta na kojima mogu da doprinesu razvoju i popularizaciji sporta.
– Bio sam tu sve vreme, samo me niko nije pozvao da pomognem. Možda je to i moja greška, jer nisam želeo da se eksponiram. Ustvari, bio sam u komisiji, mislim za „fer plej“ u Odbojkaškom savezu Srbije, ali ne znam šta je to jer se ni jednom nismo okupili – ne krije Mešter.
Sada je došlo vreme da sve što je naučio u karijeri i posle nje, stavi u funkciju srpske odbojke, koja je imala mnogo uspeha i do sada, a sa uspesima treba i nastaviti. U narednom periodu preuzeće obaveze vezane i za bič – volej. Time je popunjena „praznina“ koja je nastala pošto je Vladimir Grbić, koji je vodio tu „granu“, rekao da više ne želi da bude u srpskoj odbojci.
– Upoznat sam kako funkcioniše sistem rada, znam da je bič – volej sport koji iz godine u godinu sve više napreduje i čiji je broj poklonika u Srbiji uvek samo veći. Postoji ritam rada koji je već uigran, a naši ciljevi su da se nastavi bar istim putem, ali i da pokušamo da popravimo uslove. Učinićemo sve da još više motivišemo mlade koji žele da se bave ovim sportom, a zašto da neko u budućnosti ne osvoji jednu od medalja na velikom takmičenju što bi mu donelo i nacionalno priznanje. Period od septembra do marta se koristi uglavnom da se sve što je moguće bolje isplanira. Već smo uveliko u razgovorima oko organizacije turnira i svega onog što bi doprinelo još jednoj uspešnoj sezoni na pesku.
Sa nekim stvarima se uprkos iskustvu još uvek upoznaje.
– Imali smo dve sednice Upravnog odbora, neke stvari se dešavaju prvi put, kao na primer ugovori koji se nude selektorima. Ima dosta obaveza, ali je za mene privilegija biti deo ovoga.
Na trenutak se Mešter vratio i u vreme izbora za novog predsednika OSS.
– Bilo mi je zadovoljstvo da podršku dam Zoranu Gajiću, što ne znači da sam protiv Vladimira Grbića, to sam mnogo puta do sada istakao. Izbor novog predsednika me nije izenandio, a glasovi su to potvrdili, ljudi su želeli promene posle više od dve decenije. Znam kakvi su problemi recimo u Subotici. Da nema lokalne samouprave i nekoliko entuzijasta, ko zna kako bi se sve odvijalo.
Ocenjeno je, a kasnije i potvrđeno, da je muška „vetrikala“ u maloj krizi, da se dečaci u poslednje vreme sve više opredeljuju za neke druge sportove.
– Mnogo njih odlazi na košarku, fudbal, tenis, na sportove koji su profitabilniji od našeg. U odbojci očekuju rezultate odmah, a to nije moguće. Nije to fudbal, daš dva gola i sve sjajno. Moramo da vratimo klince na put odbojke, jer treba neko jednog dana da nasledi ove momke koji sada igraju. Oni jesu još mladi, ali doći će i to vreme.
A vreme zlatne generacije iz Sidneja nikad ne prolazi. Oni će uvek biti prepoznatljivi po onome što su napravili tih godina.
– Lepo je znati da nas i danas prepoznaju i zaustavljaju na ulici. To znači da smo ostavili neki trag, a motiva smo uvek imali. Da poredim moje i sadašnje vreme… Mislim da su sada igrači u prednosti, kako zbog finansija, tako i zbog činjenice da je država stala iza sporta i sportista, a to bi moralo da ih motiviše.
Pored Đule Meštera, u poslednjih par meseci mnogi bivši asovi su ponovo počeli intenzivnije da se pojavljuju u odbojkaškom životu, Slobodan Boškan, Ivan Miljković, Andrija Gerić, Vladimir Batez, Slobodan Kovač, Vasa Mijić, Veljko Petković…
– Kao bivši igrači imamo mnogo iskustva, a i želje da pomognemo svima kojima je potrebno, kako bi rezultati bili što bolji. Mislim da u razgovorima sa recimo lokalnom samoupravom, mi imamo potreban kredibilitet, da nam ljudi veruju jer znaju šta smo uradili. Ponavljam, ima mnogo posla, moramo da se borimo za svakog igrača.
Mnoge pobede su do sada izvojevane. Neke na lak način, neke teškom mukom, nema sumnje da će tako biti i sada.
Ništa nije večno
Pokušaće svojim delovanjem da objasni mnogim klincma kako se postaje veliki, pre svega čovek, a onda i sportista. Kao i da sve ima početak i kraj.
– Odbojka nije počela niti se završila sa našom generacijom. Mislio sam kao mlađi da su igrači koji su igrali pre naše, nedodirljivi. A onda smo bili mi, pa naši naslednici, sada su tu neki novi klinci. Ništa nije večno.
Karijera za primer
Za reprezentaciju naše zemlje igrao je prvi put na jednom turniru još davne 1991. Preko 200 puta je oblačio nacionalni dres plave, bele ili crvene boje, a poslednji put na Olimpijskim igrama 2004. u Atini.
Od medalja ima svih sedam sa najvećih takmičenja, bronzu (Atlanta 1996.) i zlato (Sidnej 2000.) sa Olimpijskih igara, srebro (Tokio 1998.) sa Svetskog prvenstva, bronzu (Atina 1995.), srebro (Ajndhoven 1997), bronzu Beč 1999.) i zlato (Ostrava 2001.) sa Evropskih prvenstava.
I mnogo odličja iz Svetske lige.
