Kada neko ima skoro 34 godine, ostvaren je kao ličnost, ima stabilnost koju pruža porodica, materijalnu sigurnost, imao je i inostranu karijeru, a i dalje jurca za loptom kao klinac prvih dana, onda se nameću dva odgovora – ili je fanatik ili sa njim nešto nije u redu. Sa Ivicom Jevtićem je uvek sve bilo u redu, tako je i danas, a odbojka mu je predstavljala nešto što obožava. Ta ljubav čoveka i lopte traje još uvek, i bez obzira što njegov klub, Mladi radnik, već par godina ne igra elitnu ligu, on nema nameru da smanji intenzitet rada.
U ovih početnih nekoliko rečenica je sažeto sve ono što će biti u nastavku, a i mnogo više. Karijera koja traje i kojoj se ne vidi kraj. Ono što je izvesno jeste da će se završiti tamo gde je i počela, u Požarevcu, a sasvim je sigurno da je mogao još koju „godinicu“ da prebacuje preko mreže i negde preko. Za veće pare nego ovde sigurno.
– Nemam odavno tu želju. U Mladom radniku imam sve što mi je potrebno i to na vreme. Imam ljubav prema mom klubu, prema odbojci, istu onakvu kao kada sam sa desetak godina počeo da se bavim ovim sportom. To me održava najviše. Glava i srce su mi u istom stanju kao kada sam imao 18 godina. Jedino mi telo baš „ne prati“ to dvoje, ali volja čini čuda.
Prošle godine je doživeo da u svom gradu, pred svojim navijačima, podigne trofej za osvojeno drugo mesto u Kupu Srbije. Bio je to jedan od onih trenutaka koji se pamte.
– Tri Superligaša i mi. Naravno, niko nam nije davao šanse protiv Vojvodine, glavnog favorita, ali smo zaostatak od dva seta na kraju pretvorili u veličanstvenu pobedu, jednu od meni najdražih u karijeri. Emotivno smo se ispraznili pa nismo mogli ozbiljnije da ugrozimo Crvenu zvezdu u finalu, ali to je bio svojevrstan spektakl. Medalje su bile sjajna satisfakcija za nas, ali aplauzi sa tribina i pohvale za organizaciju su upotpunile ceo utisak. Eto, zbog takvih stvari mi nije žao što igram u Srbiji.
Pričaju mnogi da sve može da se desi, ali da Ivica Jevtić propusti trening, to se graniči sa nemogućim.
– Kod mene nema ništa na pola. Ako sam odlučio da treniram i igram, onda je to uvek krajnje profesionalno. Stvarno se ne sećam kada sam propustio trening. U godinama sam kada je jako teko da se vrati na teren posle pauze. Zato moram da održavam svoje telo. I kada se sezona završi, svaki dan nešto radim, teretanu, trčim na hipodromu, bavim se nečim. A kad ne budem više mogao ili želeo da igram, onda ću se sportom baviti rekreativno, s’ vremena na vreme.
Kada bi to moglo da se desi, sudeći po entuzijazmu, dobroj formi, redovnom izvršavanju obaveza…
– To će da odluči Relja. Pre par meseci sam postao ponosni otac jednog dečaka. On mi je sad najvažnija stvar u životu. Moja verenica Ivana, koja mi je velika podrška u životu da radim ono što volim, i ja, sada smo presrećni roditelji. Jedva čekam da završim trening i trčim kući njima u zagrljaj. Ona je redovna na mojim utakmicama, znam šta znači svaki pogled koji mi uputi, bilo da nam ide ili da nam ne ide na terenu. A Relja je još mali, ali kako sam rekao, on će doneti odluku o mom kraju karijere. Kad shvati šta mu tata radi i čime se bavi, onda mogu da se „penzionišem“.
Doduše, jednom je malo falilo da se pozdravi sa odbojkom.
– Posle sezona u Austriji i Nemačkoj, doživeo sam tešku povredu, godinu dana sam proveo van terena. Bio je to najteži period u mom životu. Našao sam se pred izazovom – da nastavim ili da „batalim“. Volja je presudila, vratio sam se, igrao kasnije u Kataru, Iranu i vratio se u Požarevac.
Gledajući iz svih uglova, neostvarene sportske želje skoro i da ne postoje. Ustvar i ima jedna.
– Da se Mladi radnik vrati u Superligu. Igrao sam Ligu šampiona sa ekipom Budućnosti, osvojio sa njima dve titule, imam mnogo igara u juniorskoj reprezentaciji sa kojom sam bio na svim velikim takmičenjima, bio sam kandidat za najbolju seniorsku selekciju… Sve su to dobre stvari, a jedina loša je što sam uspeo sa Mladim radnikom da ispadnem iz elite. E, još da se vratimo, a pošto ćemo biti stabilni Superligaši, u to sam siguran, sve će biti lakše. I taj „minus“ ću uspeti da „izbrišem“.
Verovatno će dok ne “okači patike o klin” imati još jedan zadatak, a to je da malo više obučava i edukuje klince koji žele da se bave sportom.
– U moje vreme nismo imali prijatelje preko interneta i nismo se zamajavali raznim igricama. Sve je bilo „uživo“, viđali smo se i družili. Igrali smo odbojku dok nismo bili sigurni da smo zreli da odemo negde dalje, napravimo korak više. Danas mnogi mladi igrači skoro da ne znaju sve elemente, a već su im pare u glavi. Sećam se da su mnogi momci posle bombardovanja 1999. odbijali neke loše ponude, da ne idu tek da bi otišli. Ovo danas je nešto sasvim drugo.
Sve je manje aktivnih igrača koji su kao Ivica Jevtić rođeni “osamdesetih”.
– Ima nas par, iz „stare garde“. Ne damo se tako lako. Moraće klinci da se pomuče da nas sklone sa terena. Mišljenja sam da se nekad kod nas igrala bolja odbojka i žao mi je što sada nije tako. Ali sve je više mladih, oni malo stariji odlaze preko granice pre vremena… Tako je, šta da se radi.
Zbog svega gore navedenog, dobro je da igrači poput Ivice Jevtića ne završavaju još uvek karijeru. Ima mnogo toga što i dan danas u Srbiji mogu da pokažu i objasne. I na terenu i van njega.
Sve kreće od porodice
Ima onih koji vršnjaka koji za Ivicu Jevtića kažu kako bi voleli da im deca budu baš takva, kao on.
– Sve je stvar porodice i vaspitanja. Moji roditelji i sestra su oni kojima dugujem zahvalnost za sve. A sad, da li bi svi voleli da im deca budu baš kao ja… Pa i ne moraju da imaju baš takve želje – kaže uz osmeh Ivica Jevtić.
“Glavna izvidnica”
Novac koji je zaradio od odbojke, odnosno jedan njegov deo, Ivica Jevtić je uložio i sa prijateljem otvorio restoran. Zove se “Havale”.
– U prevodu – glavna izvidnica. Nalazi se na brdu, tako da je naziv logičan. Moram da mislim o tome šta će biti kada prestanem da igram. Sportisti nemaju radni staž, a mislim da bi trebalo da ga imaju, jer se troše po 15 godina.
