Treće uzastopno zlato ostalo je san. Najbolje srpske odbojkašice nisu uspele da odbrane titulu šampiona Evrope, jer su posle 24 uzastopne pobede, doživele poraz. Izuzetno bolan, izuzetno neprijatan, poraz koji je odneo zlatnu medalju i veliki pehar namenjen najboljem timu na kontinentu u Italiju. Repriza finala Svetskog šampionata iz 2011. godine pripala je jednom od najljućih rivala koje ima tim Zorana Terzića, ali sa kojim su plave dame uvek znale kako da izađu na kraj.
Ovog puta su Italijanke bile spremne da pred rekordnim brojem gledalaca i u sjajnoj atmosferi koja je prethodila meču, ali i trajala tokom njegovog toka, preotmu titulu šampiona. Videlo se to od samog početka, jer su igrale slobodno, u pojedinim momentima reklo bi se i drsko, a tokom celog meča držale su određeni nivo igre i od njega odstupale minimalno. Sa druge strane, posle tesno osvojenog prvog seta, mnogi su mislili da će srpskim reprezentativkama biti lakše, da će zaigrati još bolje, pogotovo što je bilo očigledno da Tijana Bošković neće biti jedina opasnost za rivalke, jer su Milena Rašić i Mina Popović svom korektoru davale maksimalnu podršku. Međutim, malo je „škripalo“ na prijemu servisa i napadu „sa kraja“. Nasuprot njima, Italija je kontrolisala prijem protivničkog servisa, bila najpre koncentrisana krajem drugog seta, koji su od zaostatka 22:20, sa pet uzastopnih poena pretvorile u izjednačenje. Bilo je to više od jednog poena, čak i od jednog seta. Bila je to, ispostavilo se kasnije, najava poraza srpske selekcije. Jer kao da su počele da ostaju bez snage u najgorem momentu, a kao da je to uzrokovalo gubitak koncentracije. Druga polovina trećeg seta bila je najava kraha, a četvrti možda i najlošije odigran set ove generacije. Bilo je teško i gledati želju koja ne može da dobije potporu u realizaciji napada. Sa suprotne strane, Italijanke su se razgoropadile, skoro da nisu dozvolile da im padne lopta u teren, bile nepogrešive u napadu i rešene da dotuku protivnika koji nije ličio na sebe.
Uspelo im je to, pa su titulu šampiona Starog kontinenta proslavile slično kao tim Zorana Terzića u Bakuu, Ankari, ali i pre deset godina u dvorani pionir.sada su morale da priznaju poraz, da čestitaju Italijankama i alpauzom im potvrde da su bile bolje. Suze koje su padale niz lice samo su još više doprinele sjaju srebrnih medalja. Medalja koje su dokazale kontinuitet dobrih rezultata, ali sa kojima one nisu zadovoljne. Kada prođe malo, ipak će shvatiti da je, uprkos želji svih kojima je Srbija na srcu, ovo odličje ipak uspeh.
Treće mesto je pripalo selekciji Turske koja maksimalnim rezultatom bila uspešnija od Holandije, pa se tako u domovinu tim Đovanija Gvidetija vraća sa bronzanim odličjima.
