Odbojka je izgugila još jednog velikog člana svoje mnogobrojne porodice. Jedan od nastarijih, Petar Stanišić, preminuo je u 88 godini. Čovek koji je bio najpre igrač, onda trener, potom i novinar, dao je ceo život igri preko mreže. Imao je odbojku u malom prstu, bio omiljen lik mnogih generacija, a i oni mnogo mlađi od njega, čuli su za čika Peru i sasvim sigurno nekada negde slušali priče o odbojci iz njegovih vremena, kada se živelo i igralo sa mnogo manje pritisaka nego što je to slučaj danas. Prve godine 21. veka, izdao je knjigu „Beogradske priče“ gde su poseldnje strane bile pod naslovom (AVIO) BIOGRAFIJA. U njoj je jasno, uz mnoštvo šaljivih opsaki, sagleda(n)o ko je bio Petar Stanišić. I tada je tamo napisano:
Petar Stanišić, novinar i publicita, rođen 30. decembra 1935 godnie na Baniji (selo Gradusa, opština Sisak). Crnogorac sa Banjiej an privremenaom radu na Dorćolu. Prohodnost do CK (nema više CK). Posle 50 godina provedenih u našem glavnom gradu, osmelio se da kaže da je – Beograđanin.
Bavio se svim i svačim. Vrhunski sportista, propali glumac, novinar, urednik i glavni urednik KEKEC – a, jugoslovenskog lista za mlade slovenačkog imena, a „jugo – orjentacije“. Prvi urednik Branko Ćopić – poslednji Petar Stanišić. Ugasili „Kekec“ kao mnogo štošta „u ovoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu“.
Napabirčio je čak 152 godine raznih aktivnosti, ne računajući 40 godina braka sa jednom Gordanom, sa kojom izrodi decu Predraga i Veru, i dobi unuku Lidiju. Da li se godine braka računaju dvostruko? Vanbračne dece – nema. Nije mu dozvolila Gordana, a rano je saznao da je najbolji drug na svetu. I najveći. Kojoj god devojci je ponudio „smešne pokrete“ rekla je – budimo drugovi.
Igrao je odbojku za Jugoslaviju (prvu, koja je propala), oblačio dres sa državnim grbom (lepo mu je stajao). Branio je i boje Partizana i punih 17 godina bio kapiten. Niko se nije usudio da ga smeni. Trenirao je državnog prvaka VGSK iz Velikog Gradišta. I to čak u četiri navrata. Sa Partizanom se vinuo do drugog mesta u Kupu CEV – a. Trenirao je i beogradskog Poštara (i on se ugasio) i čitavu deceniju beogradskog Obilića. U jednoj sezoni trenirao je i žensku ekipu Mačve iz Šapca (o čemu Gordana nije znala, sve dok joj to nije priznao sa malog ekprana naših televizora. I to posle 20 godina, kada je bila opšta amnestija za sve disidente).
Organizovao je 30 trofeja „Mladosti“, 23 festivala rada omladine Jugoslavije, 10 šampionata znanja i isto tolikociklusa Omladinske političke škole „Borbe“. Skoro svi današnji borci za demokratiju i antidemokratiju prošli su njegovu školu.
Probao je da piše aforizme: Malo mu je što ima fleku na plućima, nego hoće da zaradi i na karakteru“, „Lako joj je da izgleda kao avion, kad joj je muž pilot“, „Od svih šutnji najlepša je – izborna šutnja“.
Video je da i to zna, pa je – odustao.
Pune četiri godine na stranicama „Borbe“ (i „Naše Borbe“) pojavljivala se nejgova kolumna – Beogradske priče. Njegov opus je „veliki“ – za 64 godine života, objavio je 64 beogradske priče. Sve u njima je istinito – i tema i ljudi i događaji. Doduše – nekim junacima su dodeljena umetnička imena (da se Vlasi ne sete). „Uglazbio“ ih je u SABRANA (NE)DELA – tuđa ili svoja – hamletovsko je pitanje sad?
Naravno – bio je i glumčina u Beogradskom omladinskom pozorištu „Ivo Lola Ribar“. Daleko iznad Zorana Radmilovića, Boleta Stošića, Duška Golumbovskog, Stanislave Pešić, Jelisaveta Sebljić, Đurđije Cvetić, pa i od Zorana Hristića. Rastom – naravno. Zato ga nisu ni primili na Akademiju za pozorište, film i televiziju. I tu je daleko odskakao od ostalih. Umesto da tugu gasi u alkoholu, gasio je u sportu i novinarstvu. Balerina nikad nije bio.
Na Likovnoj akademiji neki radovi njegove ćerne Vere „uvršteni“ su u remek – dela. Na tim crtežima bio je glavom i bradom Petar Stanišić. Oduvek je znao da će jednog dana postati – REMEK DELO!
P.S: Pevao je u horu Pete beogradske gimnazije, iz koga je isterana Milka Stojanović, jer nije imao sluha. Prvi je „propevao“ na „plej – bek“. Samo je otvarao usta, glas nije ispuštao, a u poslednjem redu lepo je izgledao.
Od ove (AVIO) BIOGRAFIJE, prošlo je skoro dve i po decenije. I sve to vreme je Petar Stanišić bio uz odbojku. Dolazio je na Kelemegdan da gleda kako igraju veterani, obilazio je odbojkaške terene širom Beograda, pratio dešavanja u svim klubovima i nacionalnim selekcijama. Sa odbojkom je ustajao, sa njom je i legao. Bio je pravi leksikom, ma enciklopedija igre preko mreže.
