Bilo je i biće u srpskoj odbojci igrača i igračica za koje će se uvek reći kako su mogli više, kako je njihov talenat bio skoro bezgraničan, a kako zbog „lude glave“ nisu postigli onoliko koliko su objektivno mogli. Malo je onih kojima razmišljajući na ovu temu neće odmah na pamet pasti jedno ime – Marta Drpa. Reč kontroverzna – ne pije vodu, čudna – možda, ali oni koji bi rekli da je uvek u „nekom svom filmu“, možda bi bili najbliži istini. Jednostavno, ima neke životne principe, reklo bi se da sve radi onako kako oseća, svidelo se to nekome ili ne. Uz sve to, jako dobro barata loptom (ne samo odbojkaškom) što joj daje mogućnost kreacije. Ono što joj se dešavalo u dosadašnjoj karijeri je često nailazilo na osude, ne mali broj puta je kažnjavana, u nekim slučajevima je kažnjavala sama sebe, ali uprkos svemu za sebe je uvek bila pobednik.
Toliko toga se o Marti Drpi zna, ali opet mnogo toga i ne, kada nije u pitanju ono što je pokazivala na terenu. Nedavno je bivši košarkaš Darko Miličić poručio sadašnjoj NBA zvezdi Nikoli Jokiću:
– Pametan si, nemoj da se zaj..eš kao ja!
Možda bi i glavni junak ove priče imao mnogo toga da poruči mladim devojkama koje tek krče put ka nekim odbojkaškim karijerama, nekima je možda i sama, a da to i ne zna, idol…
– Daj bre, kome ja da budem idol – rekla je u svom stilu.
A naredni redovi će pokazati ko je ustvari Marta Drpa, kako je tekao njen razvojni i životni put, sportska karijera koja je imala neverovatne turbulencije, situacije prilikom kojih bi mnogi odustajali, a ona se vraćala još jača, stvari za koje je znalo malo ljudi, ali i one koje prvi put govori javno.
– Imala sam dve pauze u karijeri, jednu od godinu, drugu od tri i po godine. I za jednu i za drugu smo zaslužni i „oni“ i ja, neko manje neko više. Nisam želela da produžim ugovor sa Crvenom zcvezdom kojoj sam do tog momenta, sigurna sam, mnogo toga dala, pa me je klub suspendovao. Nisam mogla da treniram. Ustvari možda je trebalo sa mlađim selekcijama, ali nisam to radila. Pauza je prouzrokovala da dobijem malo na kilaži, mada sam „uzrok“ tome ja sama. I posle godine pauze, desi mi se da potpišem sjajan ugovor sa Volerom iz Ciriha, za cifru od koje „boli glava“. Mnogo para.
I sve je teklo kao po loju. Imala je pored sebe Brankicu Mihajlović, trenera Svetlanu Ilić, od „svojih“ ljudi, mada je vrlo brzo postala miljenica celog tima.
– Došla sam malo nespremna i rekli su mi da sam – debela. Imala sam 80 kilograma i to me je jako uvredilo, pa sam za mesec dana skinula na 73!
Već tu je pokazala neku svoju „čudnu“ stranu, na koju su svi gledali sa simpatijama. Problema nije bilo dalko od toga, igrala je sjajno, a onda…
– Bio je 15. decembar 2009. godine, kada sam nešto iza ponoći otišla kod trenera, Cece Ilić u kuću i rekla joj da – više ne želim da igram odbojku. Imala sam svoje razloge. Bio je to šok za sve njih i već sutradan sam bila u Beogradu. Imala sam u džepu par stotina evra i tri hiljade dinara.
S obzirom da je imala ugovor na četiri sezone, morala je da potpiše klauzulu da u tom periodu neće da igra ni za jedan drugi klub.
– Ne samo to, nego mi nije palo na pamet sve to vreme da gledam odbojku. Otišla sam na jednu utakmicu i izašla na pola, jer mi nije bilo dobro. Odbojkašku loptu nisam želela da dotaknem, bilo mi je „preko glave“. Ne kajem se, nikad i neću. Tako je bilo. Znam da suu odbojkaškom svetu komentarisali da mi je jednostavno – dunulo. To što se desilo je trebalo da se desi i ja nisam htela ništa da menjam, jednostavno, nije mi se igralo. Pravi razlog znam samo ja. Sve se ovo izdešavalo, a jedva da sam imala samo 20 godina.
Mnogi su mislili da se neće više nikad vratiti odbojci. Naročito oni koji „mnogo znaju“, videvši je već sa neke „druge strane“. I vratila se, na impozantan način, jer je samo godinu dana po povratku na teren zagospodarila našom ligom i u dresu Spartaka pravila čuda, da bi na kraju bila proglašena za MVP šampionata 2014./2015. Ali pre toga, Marta se bavila nekim drugim sportovima.
– Košarkom i fubalom. To su posebne priče. Košarka mi je bila ljubav iz detinjstva i sigurno bih bila bolja u tom sportu nego u odbojci da sam joj se tada posvetila. Igrala sam iz ljubavi za Art basket. Davala sam mnogo poena u nekoj, ne sećam se kojoj ligi. Visoko sam skakala, oni bi me faulirali na šutu i ja bih onda izvodila slobodna bacanja. Tako je nekako sve izgledalo.
Visina, pomenuti skok, ali i šut levom rukom, koji se u košarci izuzetno ceni, nisu mogli da promaknu pravim poznavaocima igre ispod obruča.
– Znam da su se raspitivali i Zvezda i Partizan, a ja sam na kraju završila u Voždovcu, klubu sa bogatom tradicijom, a trener je bio čuveni Zoran Tir. Odem na probu, bude sjajno, uživala sam da igram. Ali nije trening samo to. Vežbe i akcije koje se rade bile su za mene nešto jako neobično i dok meni objasne, uspori se sa radom. Ja sam znala za skok šut, asistenciju i ulaz na dvokorak. Uprkos svemu, odlično odradim trening, a kada se završio, priđe mi trener i pita da li sam možda nekada imala narandžastu kosu. Setio me se jer smo nekada trenirali zajedno u Šumicama dok sam igrala odbojku u Zvezdi. Sezona je bila u toku, hteli su da me pozajme u Lazarevac, pa da me registruju za narednu, ali me je mrzelo da putujem svaki dan tamo i nazad. Tako se brzo, i pre nego što je počela, završila moja košarkaška karijera
Mnogi su na utakmicama primetili kako Marta Drpa u stilu Dragana Stokovića Piksija podiže loptu sa parketa nogom. Fudbal je bio sledeći na redu.
– Talentovana sam za sportove sa loptom, to mi je od oca nasleđeno. Fudbal „razbijam“. Igrala sam mnogo puta u „balonu“ sa nekim devojkama koje treniraju dugo. Volim da igram glavom, a zbog visine svi su visokom loptom „tražili“ samo mene. Sećam se da je neki čovek koji je gledao, jednom prilikom viknuo: „Dodaj Žigiću“. Smejali smo se pola sata posle toga. I stvori se opet neki trener koji mi ponudi da igram ozbiljno. Kaže, da bi me privoleo, kako ću proputovati celu Srbiju. Mislim se „pusti me čoveče, proputovala sam ceo svet, ne putuje mi se više“.
Iz priloženog se vidi da je jednostavno „ne drži mesto“, da se teško zadržava u jednoj sredini duže vreme. Ali ima nešto što joj je držalo pažnju.
– Volontirala sam u Svratištu za decu sa ulice, program sa romskom decom predškolskog uzrasta, od šest godina. Kakvo je to iskustvo za mene bilo. Dve i po godine neverovatnih situacija, ljudskih sudbina.
Neobične stvari su nekako sastavni deo njegog života.
– Mnogo sam u vremenu apstinencije od odbojke, naučila od jednog čoveka koji se bavi numizmatikom. Radila sam kod njega, shvatila mnoge tajne tog posla, kako se u Srbiji bacaju dragocenosti u ogromnim količinama. Gledala sam kako se predmeti kupe za par stotina dinara, a prodaju za nekoliko hiljada evra. Satri časopisi, papiri, ordenje, razlika čak i do 20 puta. Bitno je samo da znaš „ i jedne i druge“, one koji imaju i prodaju i one koji žele da kupe. Malo je falilo da se sretnem u tom krugu ljudi sa nekim poznanicima iz odbojke. Ali nisam.
Kako joj je „kvrcnulo“ da prestane da igra, tako je pravo niotkuda odlučila i da se vrati na odbojkaški teren. Razlozi su i opravdani, ali i samo njoj svojstveni.
– Od odbojke sam uvek lagodno živela, bolje od većine svojih prijatelja koji se nisu bavili sportom. Lepo mi je bilo i dok sam radila kolekcionarski posao, sa starim papirom od vredosti, starim novcem… Dobro sam zarađivala. Ali odjednom mi se vratila želja za adrenalnom koji se stvara na utakmicama, odlučujući poeni, neizvesne završnice.
Ovo su bili opravdani razlozi, ali Marta je uvek Marta…
– Upalim televizor jednog dana, pogledam, kad tamo neki igrači koji ni blizu nisu talentovani kao ja. Konstatujem da bi „bio red“ da se vratim, shvatim da je prošlo one tri i po godine, nađem patike, kolenice, okrenem par telefona i odlučim da opet lepo živim od odbojke. I odem u Lajkovac na „sopstveni rizik“.
Bio je to idealan povratak posle pauze, potom pravi potez, prelazak u Suboticu, u koju se zaljubila, i kasnije rastala sa suzama u očima.
– Ta sezona je bila neverovatna, nešto najlepše što mi se desilo u karijeri. Postala sam MVP lige, igrala sam sjajno.
I usledio je poziv u reprezentaciju.
– Ko bi to rekao da će se desiti, posle onog 15. decembra 2009. godine. Ali desilo se. Bila sam srećma, zadovoljna, ispunjena nekom čudnom energijom. Osvojili smo bronzanu medalju na prvim Evropskim igrama u Bakuu.
Odlazak u inostranstvo nije počeo sjajno, pa se iz Italije vrlo brzo preselila u Rumuniju, gde joj je trener bio selektor Zoran Terzić. Titula je izmakla za malo, ali je osvojen Kup, a njeno ime je opet bilo na spisku reprezentativki. Ali, Marta ne bi bila Marta…
– Uvek želim da sam srećna, to moji prijatelji znaju. Sezona je bila teška, kako fizički tako i psihički, bio mi je potreban predah, a pauza samo dva dana. Iskrena kao i uvek, rekla sam selektoru Terziću da moram da odmorim. Sa druge strane, realno gledano, moje vreme za igranje u reprezentaciji je bilo onda kada sam pauzirala. Sa Tijanom Bošković i Jovanom Brakočević nije baš realno da se poredim, ni odmorna nisam imala šanse da prođem. A odmor mi je bio potreban da opet budem srećna.
Možda zato Martu Drpu retko ko vidi da nije nasmejana, a smeh joj je često „zarazan“.
– Ceo moj život je emocija. Ne pravim kompromise, čak ni kafu ne pijem iz kurtoazije. Mogu sve što želim, ali i u tome treba biti realan. Živim sama gde god igram, to je moj uslov, čak i ovde gde čak i treneri žive zajedno, jer ne delim životni prostor ni sa kim. I kad se vratim u Beograd, tih par meseci, viđam se sa svojima, ali sam podstanar u iznajmljenom stanu. Sama živim od punoletstva, i kad bih se vratila sad kod svojim ili kada bi sa nekim „cimerisala“ to bi bila katastrofa.
Kada bi ovih dana bio 15. decembar 2009. godine, šta bi se desilo sada?
– Sve isto. Moje odluke su me dovele gde sam sada, a neki ljudi su stalno bili uz mene. Tu se ništa nije promenilo. Najbolja prijateljica mi je iz odbojke, bila i ostala, Bojana Živković. Ono je bio moj bunt, inat, loša kombinacija koja se završila tako kako se završila. Preispitala sam se i došla do zaključka da nikad „donjim delom leđa“ ne treba zatvarati vrata. Možda bi poruka nekom, ko bi se ipak upustio u izazov da mu ja budem idol, bila da se sve može ako se hoće. I da postoje i važnije stvari od novca, a to je – biti srećan.
Ima sigurno onih koji ne bi imali ništa protiv da im život i karijera idu baš ovakvim tokom. A sada imaju i „uputstvo“, kako se to radi.
Nemci se stide istorije
Trenutno igra u Potzdamu, gradiću koji se nalazi na 20 – tak minuta vožnje od Berlina. Veliki grad, metropola, ali…
– Nije na mene ostavio neki utisak. Sve je nekako nabacano, mnogo stilova se meša, nema to veze sa Nemačkom. Nije recimo kao u Rimu, Parizu, Barseloni…
I još nešto…
– Ustanovila sam da se Nemci malo stide svoje istorije. Ima nekih stvari koje bi da zaborave i ne vole da ih pominju. Ali sam zato ja tu, da ih podsetim malo, da ih „čačnem“…
Martina škola odbojke
Na društvenim mrežama povremeno se mogu videli „lekcije“ koje je nazvala jednostavno – Martina škola odbojke.
– To su momenti sa utakmica koji nisu baš svakidašnji i koji se, mislim, dešavaju samo meni. Svakom možda po jedan, a meni svi zajedno. Zato sam to nazvala „školom odbojke“.
Skejtom na trening
Teško da bi neko mogao da ostane imun kada bi najboljeg igrača lige u bilo kom sportu, video kako na trening ide skejtbordom. Kada je Marta Drpa bila najbolja igračica Superlige Srbije, upravo joj je to bilo prevozno sredstvo.
– Nije to klasičan „skejt“, ovo moje se zove – longbord, to je „produžena verzija“. Volim da vozim i stvarno sam tako išla na treninge, naravno, kad nije sneg i kiša. Za čas sam stizala od kuće do dvorane u Dudovoj šumi. Subotica je „dušu dala“ za vožnju longborda. Tu i ako padneš, sve je ravno, ne može da ti bude ništa.
Kako su reagovali prolaznici, to samo može da se zamisli…
– Brzo vozim pa nisam obraćala pažnju na reakcije. Sećam se da sam jednom žurila, a kako idem kolovozom, da ne smetam pešacima (jer ipak idem prevoznim sredstvom), prolazila sam između kola i u jednom momentu je bilo „kritično“. Videla sam krajičkom oka trenere Galeševa i Petkovića koji su samo skočili sa stolica u kafiću, nisu mogli da veruju šta vide. Nastavila sam uz osmeh i naravno stigla na vreme.
Nedavno je na poklon dobila, najnoviji model koji kako kaže „mazi dok voziš“. Naravno, jedva čeka lepe dane da se sa njim odveze na trening.
