Kažu da uz njega nikad nije bilo dosadno. Saigrači koji su imali priliku da sa njim provode mnogo vremena, bili su privilegovani i pričali da je uvek bio spreman na šalu, onu pravu, znači vrlo često na svoj račun, da je uvek bio iskren do “koske” i nije okolišao da svima kaže sve što misli. Nekako neprimetno, prilično bogata karijera Milana Rašića, kako klupska, tako i reprezentativna, pre par godina je okončana posle višemesečnih nesnosnih bolova u leđima. Tada kao da je odjednom nestao, a ustvari počeo je jednu drugu karijeru koja je može nazvati – istinsko uživanje u životu. Vratio se tamo odakle je jednom davno krenuo, u rodni Gornji Matejevac, za koji su mnogi čuli upravo zahvaljujući njemu.
– Mi obično to “j” ne izgovaramo. To je jedna oaza na pet kilometara od Niša, selo sa 4000 stanovnika gde se mahom svi poznajemo. Tu sam među svojima, živim mirno, družim se sa prijateljima…
A to “mirno” je da vozi džip po šumi, tri motora, da sa društvom redovno “okreće” prase ili jagnje, još masu drugih neobičnih stvari ali i da svakog vikenda ima sportske obaveze. I to kao fudbaler.
– Baš tako. Od kada sam počeo da igram fudbal, i to onaj veliki, nemam bolova u leđima. Travnata podloga me je preporodila. Inače odbojku sam prestao da igram jer je tarafleks u Iranu bio na nekom mermeru. Čak su i libera bolela leđa, onda da ne pričam kako je meni bilo.
Elem, fudbal. Visina 206, broj patika 49. nije baš svakidašnje.
– Nije patika, nego kopački. Imam čak dva para. Fudbalski klub Jedinstvo iz mog “Mateevca” me pozvao, znali ljudi da volim taj sport, ja prihvatio i tako. Igram, kad igram, u napadu, u špicu. Doduše nisam još dao gol, ali se spremam. Već tri sezone se spremam. Nedavno nam je zafalio golman na prvenstvenoj utakmici protiv OFK Niš. Naravno, ko će na gol nego ja. Na kraju 1:1, dobio sam gol iz penala.
Da li te protivnički igrači prepoznaju?
– Prvo me primete po visini, a onda im neko “oda tajnu” ko sam i šta sam bio pre. Bilo je i onih koji su tražili da se slikamo za uspomenu.
Treninzi su svakodnevni ili…
– Ma kakvi, tri puta nedeljno. Ko je video da se svaki dan trenira u četvrtoj ligi. Ili smo peta, ne znam tačno koja je niška zona. Ali znam da posle svakog treninga ima “treće poluvreme”, gde se popije, a vrlo često i pojede. A onda u neko vreme počne i tombola. Sjajna stvar.
Na grad retko pomišlja, uživa u prirodi. A kada mu se prohte da ode, ima nekoliko načina.
– Vozim “veliki motor” jamahu R1, imam vespu pjađo i od nedavno onaj APN 4, “poštarski”. Ovim posladnjim sam naročito oduševljen. A tu je i džip, onaj terenski, koji služi da odemo u šumu, u prirodu, na najčistiji vazduh. Nedavno smo, u vreme koronavirusa bili da obiđemo kućicu koja nam služi za odmor. Nismo vodili računa o vremenu, pa smo, zbog policijskog časa koji je počeo, morali da ostanemo tamo – još nekoliko dana. Naravno, bili smo, kao i uvek dobro opskrbljeni.
Po završetku karijere imao si neobičnu ideju za “biznis”…
– Hteo sam da napravim farmu i uzgajam Romanovske ovce. To je ruska sorta. Međutim, nešto se izjalovilo, pa sam odustao. Ali samo privremeno.
Na društvenim mrežama više “ne postojiš”…
– Šta će mi kad svi znaju gde da me nađu.
A kada ga nađu, može da im pokaže zlatnu medalju sa Evropskog prvenstva u Beču iz 2011. i dve bronzane, sa Svetskog u Rimu 2010. i Evropskog u Kopenhagenu 2013. Onih šampionskih, iz srpske i slovenačke lige, da ne govorimo. Da li se čuješ sa nekim od saigrača?
– Naravno, sa dosta njih. Evo, nedavno me je baš zvao Marko Ivović, utakmica u toku, a ja na klupi za rezervne igrače i trener me baš tada pozvao da uđem u igru. Morao sam da prekinem razgovor.
Iskren je bio uvek. I kada je za “ličnu kartu” Svetske odbojkaške federacije rekao da mu je “favorite song” ona koju peva Tomislav Čolović, “Mali mrav”. I taj podatak dan danas može da se nađe. I kada se izvinio čuvenom francuskom treneru Filipu Blanu…
– Sve je bilo dogovoreno da odem kod njega u Monpelje, a onda se pojavi sjajna ponuda, za menje pare. Ali od strane Igora Kolakovića koji je preuzeo Kan, a pre toga mi je bio trener u ACH Voleju i prethodno me uvrstio u reprezentaciju. Nisam mogao da odbijem takvog čoveka.
Nadimak “Grof” ima svoju pozadinu…
– Čuveni Dragomir Gidra Bojanić, igrajući lik Žike Pavlovića u takođe čuvenim filmovima serijala “Lude godine”, rekao je u jednom od njih da je “grof od Milutovac”. Baš mi se svidelo i sebi sam dao “titulu” – grof od Matejevac.
Kad planiraš da se uozbiljiš?
– Uskoro. Buduća supruga Angelina bi trebalo da se porodi za koji mesec. Mada teško da ću se baš skroz uozbiljiti. Mislim da je to nemoguće.
Mnogi koji su se pitali gde je Milan Rašić, sad znaju. Neko su ga tamo najmanje očekivali, drugi pak nisu baš iznenađeni, ali njemu je lepo, uživa. I seti se rado kako je nekad “drao” odbojkašku Evropu u timu u kome su bili Miljko, Nikola, Petko, Mile, Terza, Nikac, Potke, Gagi i ostali. A danas su mu saigrači…
– Rođa, Vidra, Kumašin, Goci, Miloje, Pejča, Bole…
Ako ga je zvao Loran Blan onda je poranio jer tada nije igrao fudbal, a ako ga je zvao Filip Blan onda je ok!
Bravo za zapazanje…
Filip Blan, tako da je OK…
Ispravljeno…