6. 10. 2023.
Nedavno je, skoro u senci, ali tako nekako odavno funkcioniše, Odbojkaški klub Obilić proslavio 70 godina postojanja. Malo je onih koji igraju „preko mreže“, ne samo na našim prostorima, da mogu da se pohvale tolikom tradicijom. A klub sa Vračara je jedan od njih. I onako, domaćinski, kako to samo, sada već legendarni generalni sekretar Slobodan Milošević ume, napravili su lepo veče za sve one kojima je Obilić bar pri, ako ne i u srcu. Nisu zaboravili sve one koji su im u prethodnom periodu pomagali, pa je dodeljen veliki broj plaketa, koje svojim gabaritima govore, ne o tome koliko je u njih utrošeno, već o tome koliko Obiliću znači taj gest.
Bilo je igračica iz raznih ranijih generacija, koje su plenile izgledom i šarmom, pa se jednostavno mogu nazvati – večitim devojkama, kojima vreme ništa ne može. Imale su priliku da se podesete fotografija, čak i sastava tmova u kojima su bile, pa i rezultata, na panoima koji su brižno i pedanstvo vođeni godinama, decenijama… Vođeni od zaborava, i sad predstavljeni tako da izazovu osmehe zadovoljstva, a možda i neku suzu sete. Finansijski, nikad nije mogao mnogo da se hvali, ali organizaciono je ovek bio bez premca. I „Trofej Obilić“, se igra svake godine, od prve do ove, 41. godine po redu. U „moru“ beogradskih klubova, imao je svoj šmek, dušu, opstajao je u teškim vremenima, a upravo sedam decenija postojanja, govore tome u prilog. Bili su članovi elite u vreme kada to nije mogao svako, i u njoj igrali izuzetno zapaženu ulogu. 
Često se u dvoranu na Vračar dolazilo da se uživa. I svako je, kao retko gde, imao svoju stolicu, baš da uživa, kao u pozorištu. Iz Obilića je u svet krenula jedna od najboljih srpskih odbojkašica ikada, Jelena Nikolić, dres reprezentacije su nosile, u “novije vreme” Rada Baošić, pa sestre Sanja i Vesna Tomašević, Dragana Ilić, a mlađe selekcije takođe nisu mogle bez predstavnica kluba sa Vračara.
I sve je to zapisano i sve je to postavljeno, da se oni koji znaju podsete, a oni koji ne znaju da vide i nauče. Bilo je mnogo emocija, onako kako priliči velikom jubileju, velikog kluba. Moglo je da bude i više prisutnih, ali jednostavno nije moglo bez opravdanih izostanaka. Iz Obilića su svi otišli kao dobri ljudi, kasnije postajali uspešni u svojim poslovima. I svi koji su bili prisutni na proslavi, smatrali su da bi uz pomoć svih njih, njihov klub trebalo opet da zauzme mesto u društvu koje mu pripada. A to je elita. Ne mora za godnu ili dve, ali… O Obiliću se pričalo te vereči baš, i svi su kući otišli sa osmehom na licu, što znači da je priča nastavljena i kasnije.
A sve su to gledali devojčice i dečaci koje su skoro počele da treniraju odbojku i tek treba da se dokažu. Da su izabrali dobar klub, već su dokazali i to je već početak koji obećava. Tako je počeo i Obilić, a sada, kao uzoran kolektiv, proslavio je sedam decenija postovanja. Veliki jubilej, velikog kluba.
p.s. Kao jedan od nagrađenih, koji je iz opravdanih razloga propustio ovu, siguran sam divnu svečanost, imam obavezu da napišem još par redova. Prvu utakmicu, kao ozbiljniji novinar, radio sam u pominjanoj dvorani na Vračaru, pa i zbog toga pomena Obilića u meni izaziva pozitivne emocije. Uvek je bio mali, a veliki klub, i kao takav zaslužuje najviše domete. Mnogi bi, iako sebe možda smatraju velikima, mogli da se ugledaju na Obilić. Uz iskrene čestitke na jubileju, uz želje da se svi isti, a i još mnogo drugih, okupe na proslavi za deset godina. A onda ni onaj najveći jubilej nije daleko. Uzdravlje!
Sa velikim uvažavanjem,
Siniša Stojmenović
