Izgleda da iz dana u dan živimo sve više u vreme sportskih prevara ili bar pokušajima da se one ostvare. Narodski bi mogla da se primeni ona čuvena izreka „ko koga dohvati“, jer kako drugačije nazvati sve veći broj skandala vezanih za doping i nedozvoljena sredstva, a sve zarad postizanja što boljih rezultata. Postoji i ona druga „APP“ što u prevodu znači – ako prođe – prođe. Izgleda da prolazi sve manje, kazne su sve češće i drastičnije, ali ipak efikasnost uvek može da bude još veća i bolja.
Čemu ovoliki uvod… Iz dana u dam smo svedoci sve češćeg razotkrivanja mnogobrojnih razotkrivanja upotrebe dopinga. Naravno, postoje oni opravdani razlozi, kada se nedozvoljena supstanca jednostavno nalazi u malom procentu u leku koji sportista uzima i za to dobija određenu dozvolu. Ali, šta raditi u drugim slučajevima, kada se zabranjene supstance svesno uzimaju zarad postizanja boljih rezultata. Bili smo svedoci nedavno, a verovatno će toga biti u u budućnosti, da se tek sada otkrivaju pozitivni testovi sa prošlih, čak pretprošlih, a i „onih tamo“ Olimpijskih igara. Čak im se oduzimaju (samo ne zanam kako) medalje i menja se čak i plasman. Sada, posle toliko godina.
Kakve to veze ima sa odbojkom… Pade mi na pamet jedna situacija iz sada već davne 1998. godine, sa Svetskog prvenstva u Japanu, poslednjem takmičenju gde se set igrao do 15. poena, sa „promenama“. U polufinalu, naši momci su pobedili Kubance u četiri seta (jedan je završen čak 15:3 u našu korist), a dva sata kasnije Italijani i Brazilci su igrali svih pet. Velika drama je pripala „azurima“. 
Dan kasnije u finalu, oni su bili kud i kamo odmorniji od naših igrača. Već na zagrevanju, kažu očevici, „isticao“ se Simone Rosalba. Epilog je poznat, oni su postali šampioni sveta, a nekoliko dana kasnije, pojavila se vest da je pomenuti (a verovatno i još jedan), bio pozitivan na testu, odnosno da su pronađeni tragovi anaboličkih steroida.
Kažu, opet bolje upućeni, da je meldronat, koji se sve češće pominje u poslednje vreme, za gore pomenutu supstancu „mala maca“. A upravo su zbog meldronata mnogi ruski sportisti ostali kod kuće umeto da budu u Riju. Znači, ako je verovati nalazima krajem 1998. Rosalba je bio baš dobro „potpomugnut“ od strane nedozvoljenih sredstava.
Shodno gore pomeutim, kasnim otkrivanjima i sankcionisanjem rezultata od pre desetak i više godina, nekako se samo nameće pitanje – Da li smo bili prvaci sveta te 1998. godine u Japanu? Braća Grbić, Vujević, Tanasković, Mešter, Kovač, Boškan i ostali… A kakao su samo bili tužni tada, kao da su i nešto znali. Možda će jednog dana neko i zvanično da kaže da je plava četa (još) tada bila najbolja na planeti. Ko zna…
MVP presedan
Da je na tom Svetskom prvenstvo bilo čudnih odluka, govori možda i ona o dodeli priznanja za najboljeg igrača turnira.
Naime, mnogi su, naravno, logički gledali na stvari, pa su MVP tražili iz redova šampiona, eventualno u drugom finalisti. Čak se pominjao i Vladimir Grbić, kao najbolji bez obzira na ishod finala, ali onda je usledio š
ok za sve prisutne. Za MVP je izabran Rafael Paskval, kapiten Španije. Kažu da je „prevagnulo“ to što je pomenuti igrač bio jednostavno ljubimac supruge tadašnjeg predsednika FIVB Rubena Akoste. Jeste bio dobar igrač, ali su Španci završili kao osmi!?!!?
