Branilac serbra sa prošlih Olimpijskih igara u Riju, selekcija Srbije, boriće se za odličje i u Tokiju. Sjajna priprema utakmice i još bolja realizacija isteogromna motivacija i želja, uslovili su upravo ono što je Zoran Terzić priželjkivao – najbolju partiju u dosadašnjem toku Olimpijskog turnira. I to u kom momentu, najbitnijem za jedno veliko takmičenje, četvrtfinalu. Italijanke su isprašene za malo više od časa igre, i spakovoane da se vrate kući. A čas koji su održale može da uđe u nove odbojkaške udžbenike.
Oni koji su govorili da će ovo biti repriza finala Svetskog prvenstva, silno su pogrešili. Jeste bila, ali samo po imenima igračica i reprezentacija. Sve drugo je bilo na strani selekcije koju je fenomenalno predvodila – Maja Ognjenović. Njene lopte su bile višestruko upotrebljive. Način na koji ih se upućivala saigračicama u napadu bio je enigma za Italijanke koje su mnogo puta lutale po terenu.opet je udarnu napadački iglu imala u Tijani Bošković, ali sa sjajnim epizodnim ulogama Bianke Buše i Bojane Milenković, sa odličnim tandemom Milena Rašić – Mina Popović u oba „smera“ i Silvijom Popović dobro prepoznatljivom u defanzivi. Iz poena u poen, srpski tim je imao sve više sigurnosti, a italijanke sve veću bojazan od zamisli Maje Ognjenović. U prvom setu su na vreme plave dame anulirale dva poena prednosti protivnica, u drugom zagospodarile terenom od početka i „terale“ do kraja, a u trećem su 9:13 za tili čas pretvorile u 15:13, pa 19:15 i trasirale put ka velikom slavlju.
Ono neće dugo trajati, jer je u polufinalu rival Amerika (petak 6,00 ili 14,00), tim koji do sada nema poraz, koji se u četvrtfinalu nije takođe namučio protiv Dominikanske Republike, Još jedna repriza, polufinala iz Rija, koja opet to ne mora da bude.
IZ STRUČNOG UGLA – ALEKSANDAR VLADISAVLJEV
Profesorka Maja
Srvarnonisam skoro video da smo igrali tako dobro. Italijenke definitivno imaju problem kada sa suprotne strane mreže ugledaju naše devojke. Očigledno je da svaki put podlegnu pritisku, ali ne treba pričati o njima, nego o timu koji se plasirao u polufinale Olimpijskih igara.
Naša igra je bila sjajna, taktički je to izgledalo sve sjajno, devojke su bile raspoložene, ali moram da izdvojim – profesorku Maju Ognjenović. Po ko zna koji put je dokazala da na svojoj poziciji nema konkurenciju na svetu. Bila je lider i organizator. Naravno, sve zasluge opet idu i Tijani Bošković, za koju ni Italijanke nisu imale rešenja. Kad svi znaju da će lopta ići ka njoj, da će poslednji poen ona da dobije loptu, ona realizuje bez problema. Pohvalio bih Bianku Bušu i Bojanu Milenković, nije im bilo ni malo lako, a Silvija Popović je odigrala bez greške. I do sada je bila stabilna, ali rekao bih neprimetna. Sada, i te kako uočljiva u odbrani. I naravno, Milena Rašić i Mina Popović, fenomenalne. Dobar prijem servisa i čarobna dizanja Maje Ognjenović pretvarale su u bitne poene i na taj način malo i rasteretili Tijanu Bošković.
Ceo tim je delovao sjajno, bile su izuzetno motivisane, videlo se kako su rešile „poslednji trzaj“ Italijanki u trećem setu – maestralno. Napomenu bih još nešto, a to je da bi trebalo više da se stavi tačka na pitanje ko je bolji, Tijana Bošković ili Pola Egonu. Sve se videlo i u ovom meču, kako ko igra pod pritiskom.
Za finale ćemo se boriti protiv Amerike koja će silno tražiti revanš za Rio. Imaju malih problema sa povredama, ali je to tim sastavljen od 12 igračica gde nema slabe tačke. Biće to svakako teži meč od ovog, ali verujem da će naše devojke biti disciplinovane i precizne kao u susretu sa Italijom,
